„Koreni“, List Srba u rasejanju, 1. aprila 2022. godine objavio je tekst Nenada Pivaša pod naslovom „Mit o sporazumu iz Karađorđeva – nije bilo dogovora Miloševića i Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine“ (https://www.koreni.rs/mit-o-sporazumu-iz-karadjordjeva-nije-bilo-dogovora-milosevica-i/)..
Čitamo tamo da je „jedan od konstitutivnih mitova bošnjačkog naroda… onaj o ‘sporazumu iz Karađorđeva’. Navodno, Milošević i Tuđman su u martu 1991. godine u Karađorđevu dogovorili podelu Bosne i Hercegovine između Srbije i Hrvatske… Cilj ovog mita je prevashodno da prikaže Beograd i Zagreb kao odgovorne za izbijanje rata u BiH i skidanje odgovornosti sa Alije Izetbegovića. U tom slučaju se lakše prodaje i priča da u BiH zapravo i nije bilo reči o građanskom ratu, već o ‘agresiji od strane Srbije i Hrvatske’, što se dalje koristi za ostvarenje planova o unitarizaciji te države“.
Na stranu što to nije bio građanski rat – bio je to verski rat, ali ovome potpisniku čini se korisnim da saopšti ponešto od onoga što je o spornome (ne)događaju zapisao ili upamtio:
Po dogovoru da se 19. marta 1991. godine, u osamnaest, nađemo u Predsedništvu Srbije, nas nekolicina: Goran Hadžić, Ilija Končarević, dr Časlav Ocić, đeneral Dušan Pekić i moja malenkost, tamo smo stigli u rečeno vreme.
U zakazano vreme nema Miloševića… imao je jedan trosatni vrlo neugodan razgovor sa studentima… tako da su i novine sutradan potvrdile da su studenti „neugodno“ razgovarali s Predsednikom.
Posle tog sastanaka imao je Milošević još jedan dvosatni susret sa nekom stranom delegacijom, možda holandskom, tako da je u Predsedništvo stigao tek oko devet i četvrt, sa više od tri sata zakašnjenja u odnosu na dogovoreno vreme… Neposredan je, domaćinski pita „zašto me niste sačekali gore, tamo ima mesta da se raskomotite i sednete“… Kad smo ušli u njegov kabinet pita da li smo nečim posluženi. „Donesite nešto, ljudi su s puta“, obraća se onima iz obezbeđenja. Pravda nam se da su žene koje tu rade već otišle kući, a jedan od policajaca, u civilu, veli da bi skuvao kafu ali ne može da je nađe. Malo kasnije, pošto je ispregledao neke ormane, kaže da je našao samo jednu flašu sa vrlo malo viskija…
Pošto nas je Pekić ukratko predstavio, razgovarali smo ravno dva i po sata. Milošević govori smireno, bez i najmanjeg znaka nervoze, iako bi, po mom skromnom mišljenju, imao razloga da nas pita „otkud, more, i vi iskrsnuste, vidite li, crkoh od umora“.
Po onome kako se držao dok smo razgovarali, sa sigurnošću se može reći da nije psihijatrijski pacijent ili da je težak šećeraš, kako su tih meseci pričali njegovi „obavešteni“ politički protivnici.
Za ovu priliku nisam nosio papir i olovku računajući da ne bi bilo pristojno pred Miloševićem beležiti o čemu se priča (ipak smo mi došli na jedan manje-više „nejavni“ sastanak, sastanak o kome novine neće pisati jer novinari o njemu nisu ni obavešteni), po povratku kući zabeležio sam tek nekoliko upamćenih Miloševićevih rečenica:
– Tuđmanu i Vuku Draškoviću gazde su iste, imaju istovetne zahteve; ovde su strane pare u pitanju, to je izdaja.
– Donošenjem novog ustava, u Srbiji će se uspostaviti nov i kvalitetan pravni poredak. Da bi se razbili separatistički pokreti, prave se okruzi, tako da će se i Vojvodina i Kosovo i Metohija razdeliti na tom principu; skupštine i izvršna veća obeju pokrajina imaće neke ingerencije oko višejezičkih natpisa, ali neće imati pravo na donošenje zakona.
– Niko Srbiji ne može doći glave osim Srba.
– U konceptu je obnova Austrougarske, sa sedištem u Nemačkoj; namera je da se uzme Bosna i Hercegovina, ali i da se Srbija, pošto joj se otme Vojvodina, pretvori u jedan mali geto, da prestane postojati kao ikakav značajniji faktor na Balkanu, još manje u Evropi.
– Mada se Zapad uporno zalaže za likvidaciju komunističkih partija, njemu uopšte ne smeta Savez komunista Maćedonije, ali samo zato što mu je cilj da tamo postavi marionetski režim.
– Nema sukoba između Sjedinjenih Američkih Država i Evrope u kojoj ključnu ulogu igra Nemačka, zemlja čiju je ekonomiju ne samo podigao, već i danas drži američki kapital.
– U eventualnom sukobu Rusi će biti na našoj strani.
– Srbi protiv sebe imaju velike sile.
– Vodili smo natčovečansku bitku da ujedinimo Srbiju; sad vodimo natčovečansku bitku da ujedinimo srpski narod.
Zanemare li se uopštene uvodne priče Pekićeve, Končarevićeve i Ocićeve i njihove povremene upadice (Hadžić skoro da se nije ni oglašavao), malenkosti ovog potpisnika dalo se da sa Miloševićem bude glavna gostujuća pričalica, pa je, tako, „izletelo“ i pitanje zašto Skupština Srbije ne da izjavu o odricanju od avnojskih principa na kojima su iscrtane republičke granice. Milošević veli da „mi te principe ionako ne priznajemo“. Prihvatam da je tako, kažem, ali bi to morao i srbski narod znati; kada bi mu to bilo poznato, on bi ispred sebe ipak jasnije video srbske ciljeve.
Sa tim u vezi, uz pretpostavku da je upoznat sa predlogom Srbskog nacionalnog vijeća Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, poslatog Predsedništvu Jugoslavije da se na području tadašnje Republike Hrvatske definišu sve sporne i sve nesporne teritorije, ne bi li se stvorili uslovi za otklanjanje viševekovnih sukoba između hrvatskog i srbskog naroda, pitam da li se u Srbiji razmišlja dobrovoljnom preseljavanju srbskog i ostalog stanovništva preko neke za sada neodređene razgranične linije.
Ne, nije upoznat, a ja to „pravdam“ i činjenicom da je taj predlog ostao nepoznat i široj javnosti. Tanjug je odbio da ga preuzme, a Predsedništvo Jugoslavije uporno se držalo nekog samo njemu znanog koncepta za očuvanje državne celine kojoj nije bilo spasa. Predlog o definisanju spornih i nespornih teritorija nikada, dakle, nije ušao u proceduru, a ni Srbsko nacionalno vijeće nije konsultovano o njemu, barem u skladu s onim poznatim đačkim pitanjem „šta je pisac hteo da kaže“. U svemu tome ostaje kao nepobitna istina da srbskom narodu nije bilo do rata i da je ponuđeno rešenje stavljalo u izgled civilizacijski raskid sa međunacionalnim sukobima i netrpeljivostima, bez obzira na njihovu prirodu. Hrvatska strana znala je za ovaj predlog, ali ga je potpuno ignorisala. (Uzgredno valja reći da je Jovan Rašković prigovorio da preseljavanje stanovništva nije „civilizacijski čin“, ali se „predomislio“ kad mu rekoh da je ono civilizacijske od ratnog sukoba i žrtava u njemu).
Nastavljajući priču o spornim i nespornim teritorijama i, sa tim u vezi, dobrovoljnim preseljavanjem stanovništva, ja nudim da linija za razgraničenje bude Osek – Čepin – ispred Đakova – iza Šamca – reka Sava – reka Una – na jugoistoku grebenom Dinare – na reku Cetinu a da na more izađe negde između Mosora i Biokova, odnosno na polovinu puta između Omiša i Makarske jer, kažem, i Hrvatskoj se mora ostaviti životni prostor i zemlja pod prugom Zagreb – Spljet), kao o načinu da se izbegne skori hrvatski oružani napad na srbski narod.
To kazujem računajući da, u tom trenutku, Milošević neće „zemljopisno“ reagovati, ali će ga naterati na dodatno razmišljanje – čak i ako u međuvremenu „otkrije“ da bi po tome mom predlogu, skoro cela Bosna (bez njenoga najseverozapadnijeg dela) prešla u srbske ruke.
Milošević to pažljivo sluša, pa kaže da je pri susretu sa Tuđmanom pominjano da bi i Srbima i Hrvatima najviše odgovaralo da se u Bosni i Hercegovini mirno razgraniče po rekama Bosni i Neretvi.
Pitam ga šta sa muslimanima. Milošević kaže da bi se oni morali opredeliti „kome će se privoleti carstvu“. Ne protivrečim Miloševićevom nagoveštaju da bi to možda odgovaralo i Srbima i Hrvatima u Bosni i Hercegovini takvoj kakava jeste, čak i muslimanima, ali bi zamišljena podela (po liniji Bosna-Neretva) ostavila Srbsku Krajinu duboko u zaleđu tako uspostavljene granice, ona bi izgubila i najmanji izgled da opstane. Ne sme se zanemariti činjenica da je Knin od Neretve udaljen možda i sto pedesetak kilometara, što znači da bi srbska pomoć s istočne strane bila fizički onemogućena.
Milošević to ne proprati ni rečju, samo se malo namršti.
Kako je gospodin Pivaš i zapisao, dogovora o podeli Bosne i Hercegovine nije bilo jer da jeste – valjda bi bila i podeljena.
A ovaj potpisnik kasnije je laskao sebi da je odlučujuće uticao da se, i pored toga što se pričalo o podeli – dogovor ne postigne.
Sve zbog činjenice da je jedan momak koji ovde neće biti imenovan, „čovek iz senke“ pri vrhu ondašnje vlasti Republike Srbije, iste te 1991. godine, u tri navrata „priznao“ ovom potpisniku da je (ovaj potpisnik) tada u Srbiji imao veći autoritet od njega, te da, zarad zaštite krajiških interesa, onovremena Socijalistička Republika Bosna i Hercegovina nije ni podeljena.
autor:Ilija Petović
