Prihvata se „nešto“ umesto „ništa“

0
529

trijumviratwww.koreni.rs Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, ovih dana izgovara nešto što se nikako ne bi smelo izgovarati u pregovaračkom procesu. Naime, u sredu je rekao da „postoji granica koju Srbija ne sme da pređe“. A koja je to granica? Pa, ta granica sastoji se u tome da se nikako ne sme dozvoliti (kaže srpski predsednik da li naivno ili sračunato), da se šiptarska vlast uspostave na celoj teritoriji Kosmeta. Tu on nije rekao na koju vrstu vlasti konkretno misli, pošto su se srpski pregovarači već unapred sasvim odrekli zakonodavne vlasti, a delimično i izvršne i sudske – trenutno se nemušto pominju samo policija i sudovi. Time zahtev predsednika Srbije značajno odudara od situacije na „terenu“ (u Briselu), gde je Srbija Šiptarima sasvim prepustila zakonodavnu vlast, a to znači da će u jednom važnom segmentu (po srpskom odobrenju) Šiptari uspostaviti vlast na celoj teritoriji Kosova i Metohije.

Drugi deo izjave predsednika Nikolića deluje još grotesknije od prve, jer on dodaje da Šiptari znaju da nikako ne mogu dobiti nezavisnost ukoliko im to Srbija ne pokloni, a to je, eto, „adut da se Priština u razgovorima natera da prihvati ono što je razumno i normalno“. Gotovo je neverovatno da ne samo Nikolić, nego i čitav kabinet predsednika (na čelu s mlađanim Đurićem), pa ni politički znalci i novinari pride, ne primećuju (ili se prave da ne primećuju) svu apsurdnost takvog nebuloznog iskaza. Naime, Šiptari na Kosmetu ipak nisu „nerazumna deca“ da bi prihvatili nešto samo zato što im Srbija preti da ih neće priznati; odnosno, zašto bi šiptarska strana verovala da će im Srbije dati nezavisnost ukoliko prihvate nešto što je (po Nikoliću) „razumno i normalno“?  Iz takvog silogizma jasno proizilazi da je Nikolić spreman da prizna (izda) Kosovo i Metohiju, da bi Šiptari prihvatili da daju neka minimalna („razumna i normalna“) prava Srbima na Kosmetu.

Teško je razumeti zašto slične izjave srpskog „trijumvirata“ ne nailaze na ozbiljniju reakciju srpske javnosti. Javno mnjenje u Srbiji oćutalo je na ranije ispade predsednika srpske vlade Ivice Dačića, kada je ovaj nudio Šiptarima stolicu u Ujedinjenim nacijama, kao i kada je rekao da nas je neko (ne zna se ko, jer on, eto, nije) „decenijama lagao da je Kosovo srpsko“. Sigurno je da takve veleizdajničke poruke nisu puštane u javnost Srbije slučajno, već da su one deo jednog daljeg i dubljeg plana, koji bi trebalo da doprinese da građani Srbije (prvenstveno Srbi) ostanu mirni u onom času kada srpska vlada donese odluku da de fakto priznaje Kosovo kao nezavisnu državu.

Da Vas podsetimo:  Čujte srbi i sav pošteni svete

Tu je i Vučićevo plašenje naroda navodnom sveopštom propašću ukoliko se napusti put „evroatlantskih integracija“, poznato po njegovoj „antologijskoj“ rečenici, koju je pre nepunih pet meseci izgovorio u Skupštini Srbije, a koja je glasila: „Bez Evropske unije mi ne možemo da preživimo!“

Zapravo, sve pomenute „parole“ i „jake reči“ srpskog (ili pre marionetsko-vašingtonsko-briselskog ) političkog vrha, koje su ispaljivali na vlastiti narod od dana kada su došli na vlast, imaju samo jedan cilj, a to je: da se Srbi nepovratno umrtve i da budu sasvim onesposobljeni u budućim vremenima, kada će se nastaviti dalje rasparčavanje Srbije. Kada neko nepristrasan pogleda današnje srpsko društvo, učiniće mu se da su na njemu primenjene nekakve posebne metode „ispiranja uma“. Ipak, u suštini, ovde se radi o jednostavnom procesu uslovljavanja, koje je Ivan Pavlov nekada precizno objasnio, izvodeći eksperimente na psima (uslovni refleksi). Otuda, potrebno je samo da se pred narod postavi nekakav cilj, koji će biti toliko privlačan da potre sve bolove i patnje koji do takvog cilja moraju da se savladaju. Naravno, problem fiziološke gladi je tu primaran, i zato Vučić podvlači da Srbija bez EU „ne može da preživi“; drugim rečima, bez pomoći Evropske unije narod u Srbiji će gladovati. Imajući u vidu da glad nije slučajno proglašena jednim od četiri jahača apokalipse, te da je strah od gladi jedan od najjačih iskonskih strahova, nimalo ne čudi što srpske vazalne vlasti svoju vladavinu zasnivaju na zastrašivanju naroda glađu („bez EU umrećemo od gladi“).

Isto tako, priča o nekakvim srpskim „crvenim linijama“ potpuno je obesmišljena, jer ni oni koji su ih navodno postavili (nacrtali) ne znaju gde se one nalaze. Takve „crvene linije“ bi trebalo da imaju kompenzacijsku ulogu u odnosu na „glad“, odnosno, trebalo bi da očuvaju ljudski ponos i dostojanstvo, koje se usled gladi često gubi – a Srbi su, eto, „hrabar i dostojanstven narod“, koji neće zbog gladi pristati na svaku ucenu onih koji ih „hrane“ i „održavaju u životu“. Prva, kobajagi, „crvena linija“ jeste „nepriznavanje kosovske nezavisnosti“, a koliko se do nje drži vidimo iz gorepomenutih izjava srpskih lidera. Posebno iz ove poslednje, u kojoj predsednik srpske države, umesto da govori o prostiranju institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji (što bi bio dužan da čini u skladu s Ustavom), govori o nekakvom neprostiranju šiptarskih vlasti; to jeste, o sprečavanju „potpunog prostiranja institucija iz Prištine na celu teritoriju KiM“.

Da Vas podsetimo:  Šta bi Hrvati hteli?

Umesto da bude gospodar u svojoj kući, domaćin se jalovo upinje da mu komšija ne zagospodari celom kućom. Druga crvena linija je „spuštanje nadležnosti Zajednice srpskih opština na nivo opština“. Najpre, nesrećno izabrano ime „zajednica“ semantički jasno govori da je tu reč o sabiranju opština i njihovih nadležnosti. Ma koliko opština da se „udruže“ ne mogu imati ništa više od onih nadležnosti koje imaju inače kao opštine; to jeste, takva zajednica može funkcionisati samo kao jedna velika opština i nikako drugačije. Zapravo, zajednica ima isto značenje kao u komuna ili opština, ali na tu jezičku „finesu“ srpska vladajuća elita uopšte nije obratila pažnju. Zajednica opština u stvari je opština opština, čime se samo povećava kvantitet, a kvalitet ostaje isti.

Dobija se utisak da su srpski pregovarači u Briselu pokušali da prevare zemlje NATO alijanse time što su autonomiju maskirali u zajednicu? A da u takvoj „prevari“ nisu uspeli jasno pokazuje engleski prevod srpske „zajednice“ rečju „asocijacija“, što je daleko manje od jedne velike opštine (komune). Dakle, evroatlantiđani prihvataju srpsku „zajednicu“ kao association (udruženje) koje ima samo formalnu strukturu, a ne kao community (opštinu, komunu), zajednicu ljudi koji žive na određenom prostoru, koji imaju zajedničke kulturno i istorijsko nasleđe i koji imaju svoju lokalnu vlast. Konačno, ono što srpska pregovaračka svita traži, jeste da se opštini daju veća ovlašćenja od onih koje opština ili „opština (zajednica) opština“ inače ima po srpskim ili međunarodnim standardima. Odatle je sasvim jasno, da najviše što Srbija može da izvuče iz ovakvih naopako postavljenih „pregovora“, svodi se na dobijanje opštinskih nadležnosti za Zajednicu srpskih opština.

Da je sav briselski pregovarački proces smišljena farsa u kojoj svesno i sračunato učestvuju srpski najviši funkcioneri jasno govori pomenuta druga „crvena linija“ i femkanje srpskih „pregovarača“, da bi mogli prihvatiti „nešto“ umesto „ništa“. A to „nešto“ mogao bi, na primer, da bude okružni sud na nivou srpske „opštine opština“, što je, uistinu, „nešto“, što je malčice (neznatno) više od „ništa“. Otuda postaje jasno zašto je Srbija (nakon zakonodavnih) odustala i od izvršnih i pravosudnih nadležnosti Zajednice srpskih opština, da bi to sve upakovala u besmislenu sintagmu, kojom, kobajagi, neće dopustiti „spuštanje nadležnosti Zajednice srpskih opština na nivo opština“.

Da Vas podsetimo:  Gospodine Incko, povedite migrante svojoj kući

O kakvom se sakatom (anti)srpskom „dogovaranju“ u Briselu radi, nedvosmisleno govore reči premijera Ivice Dačića iz intervjua dnevnom listu „Novosti“, koji je dao početkom aprila, gde je naglasio da se „Ništa“ ne može prihvatiti, a da bi se „Nešto“ moglo prihvatiti. Iako će to „Nešto“ na kraju biti jednako početnom „Ništa“, srpske vlasti će to, po potpisivanju takvog EU oktroisanog sporazuma, verovatno proglasiti svojom velikom diplomatskom pobedom. Biće to daleko veća laž od one kada je Miloševićev režim 1999. godine proglasio pobedu nad NATO varvarima. Ostaje da se vidi da li će takvu laž srpska javnost dočekati sa istom indiferentnošću kao i u svim drugim sudbonosnim pitanjima za Srbiju i srpski narod od početka trećeg milenijuma.

P. Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime