Prijatelj Srbije ne može biti nijedan predsednik SAD

ČAK i ako se daleko odmaknemo od Njutnove definicije metafizičkog vremena ili Ajštajnove teorije relativnosti, proteklo vreme od novembra prošle godine pa do danas može biti i odveć kratko, ali i veoma dugo. Sve je u oku posmatrača.

Za to vreme i mnogo otporniji i oprezniji ne bi odoleli iskušenju zaključivši da je nešto dramatično i veliko, personifikovano u Donaldu Trampu, iskočilo na svetsku pozornicu.

Čak i da je bilo manje međuzavisnih događaja nego što ih je stvarnost donela, „fenomen Tramp“ pobudio bi uspavane optimiste diljem planete, a njihova velika očekivanja ne bi oskudevala u argumentaciji. Ali, i u ovom slučaju na početku bejaše samo nada i na tome se sve i završi…

Ne treba zameriti nikom ko je od Trampove pobede naovamo u brojnim, važnim planetarnim događajima prepoznao slabljenje američkog neoimperijalizma, kolonijalizma ili hegemonizma. Mnogo ozbiljnih ljudi videlo je (pre će biti, ponadalo se) novinu, obrte i nastanak novog, a boljeg i humanijeg perioda.

Preokreti na Bliskom istoku i Turskoj, zamah Bregzita, slom čitave paradigme koju oličava nomenklatura Klinton-Buš u američkoj administraciji, posrtanje Evropske unije, a jačanje uticaja Rusije i Kine, uticali su da mnogi u tome vide nagoveštaje prijatnije atmosfere, a i više od toga.

Razumljivo je to, jer svaki brodolomnik posle dugog plutanja na pučini, na izmaku snage i nade, ubedi sebe da vidi ono što želi da vidi, nekakav spas i obalu.

Ponekad se, doduše, te obale neko i dočepa. Manjina, takoreći statistička greška. A nad glavama pretežnog broja nebrojenih očajnih nesrećnika sklope se talasi.

Godinu dana stolovanja Donalda Trampa u Vašingtonu, centru svetske moći, sasvim je dovoljno za otrežnjenje. Sva ta nadanja, optimizam i buđenje proleća sprženi su događajima iz suprotnog pravca koji su apokaliptički zapretili regionima, zagrejali Severnu Koreju, pojačali opšte zveckanje oružjem, militarizovali celokupnu Evropu, sa svih strana poručujući da ako SAD izgube liderstvo, to neće proći bezazleno za druge.

Drugim rečima, čujemo ucenu – ako SAD potone, tonemo svi.

Ako danas pređemo preko dečje naivnosti u koju smo, mnogi od nas, pobegli u samoobmani, i surovo i hladno razmislimo o savremenim dešavanjima u svetu, moramo da se upitamo – smemo li da verujemo u bajke ili crnohumorne burleske u kojima neki opskurni lik poput Donalda Trampa spasava bolji deo čovečanstva, humanost, jednakost, slobodu i pravdu?

Možda bi trebalo, umesto ovog složenog odgovora, potražiti neki jednostavniji. Recimo, da li bi bilo ko ozbiljan od onih koji od Trampa očekuju bilo kakvu značajnu, kako se to danas kaže, implementaciju promene koja Americi ne donosi profit, a drugima daje malo prostora za disanje, u nekoj hipotetičkoj situaciji, tom čoveku prepustili kakvu dragocenost na čuvanje?

Da li biste poslušali njegov savet ili mu prepustili upravljač automobila u kojem se vozite?

Ovde nije reč o tome zašto su za njega glasali Amerikanci, ali upućujem radoznale da se za odgovor na ovo pitanje obrate Borisu Tadiću. On sigurno taj odgovor zna, jer je iz istog razloga dobio po nosu od Tome Nikolića.

Ovde je reč o jednoj činjenici pred kojom mnogi zatvaraju oči: na čelu jedne od najvećih nuklearnih sila današnjice, u trenutku kada se ta zemlja nalazi u svakom bilateralnom ili multilateralnom sukobu od Severnog do Južnog pola, i od Atlantika i Indijskog okeana do Pacifika, uključiv sve kontinente, nalazi se klovn, beskrupulozni tajkun, eksploatator, folirant i lažov, primitivac i zapravo prostak.

Tu upravljačku kabinu zaposeo je čovek kojem su dezorijentisani i unezvereni birači predali ključeve svoje sudbine ozlojeđeni i razočarani, očajni zbog višedecenijskog bauljanja i neuspelih pokušaja pronalaženja i biranja valjane vlasti. I to u trenutku kada je ta država pod velikim unutrašnjim svakovrsnim pritiscima i pred vratima velikih unutrašnjih kriza: socijalne, državne i ekonomske.

No, to nije ekskluzivitet američkih građana i te države. Slično se dešava i u Evropi, Aziji i drugde.

Šta može biti zajedničko Italijanima da svojevremeno izaberu Berluskonija i Amerikancima danas?

Kaskaju li Amerikanci za Italijanima ili je duh svetine dominirajući na ma kom kraju Zemljinog šara, u istoj formi, pa svud bivaju izabrani ljudi skromnog formata za najodgovornije državne položaje?

Nikada do sada tako loš i bedan ljudski materijal nije činio predsedničku supstancu naše planete i državni upravljački i društveni potencijal. I nikada ona nije bila u ovolikoj, smrtnoj opasnosti.

Osvojen je grandiozni tehnološki vrhunac i dotaknuta najdublja duhovna provalija. Civilizacija je u raskoraku i na egzistencijalnoj prekretnici, pred kritičnim izazovima, a lišena velike moći duhovnog korektiva.

Na pragu masovnog genetskog inženjeringa, ekološke katastrofe, totalne robotizacije i gašenja radnih mesta, prenaseljavanja planete, velikih epidemija, odumiranja religija i odbacivanja morala.

Na kraju smo jedne sive epohe čija će najveća vrednost biti u tome što je bila podnošljivija od nastupajuće.

U našem regionu, ako pogledamo Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Albaniju itd, ali i srpsku vlast u tom kontekstu, moramo da primetimo intenziviranje američkih akcija upravo u smeru čiji je azimut zauzet pre bezmalo tri decenije.

Tu ne samo da nema naznaka promene kursa u korist srpskih interesa, nego ima pomaka nagore jer svedočimo završavanje faza tog nauma.

Sve se odvija u korist američkih interesa a protiv Srbije, jer čvrsto legitimisana srpska vlast u tom procesu deluje kolaboracionistički i kompradorski.

Rekli bismo da je Srbima svejedno kuda srlja čovečanstvo, jer čak i da ostali idu u boljem smeru, na nas to ne bi uticalo. Slabu utehu ne treba tražiti u slaboj vajdi drugih, ali je zbilja razočaravajuće to što je toliko malo pameti na ovoj planeti.

Ljudski rod i ne zaslužuje više od onoga šta mu se događa jer je u ogrezao u profit, egoizam i lični interes, odmaknut ili izolovan od duhovnosti, morala i važnih nematerijalnih vrednosti. Recimo da se ruši jedan od dva potporna stuba na kojima stoji nekakva građevina. Zbog te anomije, urušavanja, masovne iskvarenosti i isticanja roka trajanja jedne civilizacije, naši, lokalni problemi ne izgledaju bogzna koliko značajni.

Tramp i njemu slični pajaci samo će nam zabiberiti hranu, učiniti da ona postane nepodnošljivija nego što jeste. Ali, ništa nije van zasluga, i gotovo je svejedno da li se taj „kuvar“ zove Tramp ili Obama, da li je crn ili beo, ili ga karakterišu druge spoljašnje, a irelevatne razlike.

Srbi su možda nekad imali potencijala da se, opstavši svoji, usprotive dominirajućim tendencijama koje su ih ugrožavale. Ali, takav put nije jeftin. Sloboda nema malu cenu.

Istorijski račun sveden koncem HH veka dokazao je da mi danas nemamo nikakvih dodirnih tačaka sa onim ljudima koji su pobedili kod Kumanova, gazili Albaniju, probijali Solunski front, ili masovno skočili protiv fašista i nacista, da ne idemo u dalju prošlost jer se, otprilike, taj kontinuitet gubi sedamdesetih godina prošlog veka, ili nešto ranije.

Sklop današnjeg beskrupuloznog konformizma, egoizma i beskonačni koruptivni potencijal, stopljeni sa curenjem političke inteligencije i pameti, stvorio je od nas idealni masu za oblikovanje po ukusu, zamisli i interesima Amerike.

Zato nijedan predsednik SAD niti bilo koji uticajniji zvaničnik tog establišmenta ne može biti prijatelj Srbije. Američki interesi dijametralno su suprotni srpskim interesima i Amerika ima samo jedan naum sa Srbijom – da je porobi apsolutno, učini poslušnom kolonijom i od nje stvori svakovrsnog donora za sebe i svoje saveznike.

Amerika deo svojih računa plaća srpskim resursima, a ostatak resursima nekih drugih nesrećnika koji su u sličnoj poziciji.

Svaki Srbin koji žmuri nad tim kreće se između veleizdaje i izdaje, gluposti i suicida.

Slavko Živanov

Fakti.org