Prvo smo slušali kako su „žuti“ potpisivali i dogovarali se oko Kosova, dve tri godine kasnije – ista priča, i sada, kada je potpisan sporazum sa NATO, traju prepucavanja ko je više kriv. Činjenica je da je i jedan i drugi sporazum u vreme ove Vlade konačno finalizovan. Poznato je da je Vuk Drašković potpisao sporazum sa ovom zapadnom vojnom alijansom. Poznato je i da je Borko Stefanović nešto dogovarao sa Briselom, a da je nešto bilo značajno potpisano, svakako bi bilo pokazano, kao što se sada maše sa dokumentima u vezi sa NATO saradnjom.
Sada je konačno sve finalizovano. Petooktobarska vlast i te kako je godinama optuživala Miloševića i socijaliste da su za sve krivi, pa čak i da su izazvali bombardovanje. Onda su došle demokrate, pa su počele optužbe za sve što nije valjalo dok je DOS bio na vlasti. Pa nije valjalo ništa kada je dr Vojislav Koštunica vladao. Posle su došli naprednjaci. Kod njih je situacija nešto drugačija. Ne samo što su svi prethodni krivi, i jesu krivi za mnoge stvari, to nije sporno, već se tvrdi da je sve što su oni uradili istorijsko, odnosno do njihovog dolaska na vlast nije bilo zamislivo.
Kakve veze ima ko je kriv, jer je Srbija ostala tu gde je i bila. A bila je i pod sankcijama i bombardovana. U demokratskim zemljama za krivicu se odgovara ili vlast poništava ono što je, na ovaj ili onaj način, izazvalo štetu ili posledice.
Od 2000. godine srpski vladari su opčinjeni Evropom, Amerikom i NATO alijansom. Proglašavali su zemlju neutralnom, mnogi napadali Rusiju, neki pojedinci se i danas ponašaju kao američka konjica u napadima na Rusiju i to ne kriju, iako im Rusija i Putin ništa nisu nažao učinili. Danas napasti Rusiju znači beležiti poene kod naših zapadnih „prijatelja“. Oni na takve računaju, kao na jurišnu konicu, računaju na glasnogovornike, iako i Amerika i Zapad otvoreno priznaju da bez Rusije ne mogu ništa. Ni peć da potpale.
Putin i Obama se o svemu dogovaraju, Nemci trguju, Evropljani se bune zbog sankcija Rusiji, a mnogi kod nas prave se da su veće pape od samog katoličkog poglavara. Neće Rusiju ni za živu glavu. Svaka reč koja dođe iz Kremlja, odmerena i umerena, proglašava se mešanjem u unutrašnje stvari Srbije, a nikako nije mešanje kada obični evropski činovnik vrši pritisak na vlast u Srbiji, deli lekcije, govori šta je potrebno da uradimo, ne samo danas, već konstantno u proteklih deceniju i po. Nama su neprijatelji postali prijatelji, iako su sa nama ratovali u neobjavljenom ratu. Šta su ovi današnji govorili o NATO, Kosovu, muslimanima, Hrvatima, ostalo je, srećom, zabeleženo.
Odjednom nam je Evropa milija od svega na svetu, Nemačka nam je oslonac, od nje učimo, pod Turcima smo bili 500 godina, a sada su nam veliki i značajni prijatelji i partneri, muslimani su nam daleki rođaci, a od Rusa se jedino nastojimo udaljiti. Čudna neka vremena.
Da li su nam svi ti prijatelji oduzeli Kosovo? Jesu! Da li je Kosovo država? Jeste! Da tako bude, ova država je doprinela, bez obzira kada je koja vlast bila. Priče o priznavanju, nepriznavanju i opstanku nemaju nikakvog osnova. Izbori su po kosovskim zakonima, sudstvo je predato kosovskom pravosuđu, civilna zaštita, policija… Nije to ni „takozvana država“, nije ni „lažna država“, nema ona „lažnu vladu“, sa čijim se predstavnicima potpisuju sporazumi i sedi za istim stolom na mnogim međunarodnim skupovima. Srpski predstavnici položili su zakletvu da će braniti Ustav republike Kosovo. Kosovski predsednik nije nestvaran, pa makar bio „takozvani“. Sve je tu.
Američki državni sekretar da misli da je Kosovo još u sastavu Srbije, ne bi čestitku o nezavisnosti slao predsedniku Kosova, ne bi hvalio njihovu posvećenost i ne bi im, iskreno obećavao svu potrebnu pomoć. On bi, čestitku poslao našem predsedniku i čestitao mu godišnjicu Prizrenske lige i zamolio predsednika da čestitku prenese Prištini. Nije se to desilo.
Nije EU pitala Srbiju kada je potpisivala sporazum SSP sa Kosovom, nego ga je potpisala sa državom koju priznaje. Zašto je to tako, zašto su zadovoljni, zašto nas hvale za rezultate u svim oblastima, zašto nas tapšu po ramenima? Zato što im ova zemlja nije prepreka da stvaraju i jačaju državu – Kosovo. Tako, neki neće da budu ruska gubernija, ali im ne smeta da budu američko-evropska vazalska država. Neće da priznaju čak ni rusku pomoć oko Kosova u SB i UN, pa i u prijemu u Unesko. Smeta pojedincima čak i kada Rusija pominje rezoluciju 1244 SB.
Pomenuću samo šta je rekao Džordž Robertson o tome šta je bio cilj bombardovanja NATO snaga: „Moto NATO-a je bio: Srbi napolje, mirovnjaci unutra, izbeglice nazad.“ Tu, se ništa nije promenilo. Srbi su zaista napolju, mirovnjaci unutra, a Kosovo je, bez ikakvih prepreka, proglasilo nezavisnost. Sve se to jednostavno progutalo, sve se uradilo, kako nam se nešto ne bi isprečilo u planovima za ulazak u EU.
Otuda, nestvarno zvuči tvrdnja koja se ponavlja već danima, da će sporazum sa NATO omogućiti da se zaštite Srbi na Kosovu. I sam sam izbeglica. Da je htela nekoga da zaštiti, sem Albanaca, ta vojna sila bi to učinila. Ali, to nije bilo u planu. Najviše ljudi je stradalo kada je NATO došao da „štiti“ Srbe!
Zato ta priča o zaštiti pomalo nestvarno zvuči. Uostalom, ovaj NATO sporazum ili sličan njemu, nije u Rambujeu prihvatio Milošević. Baš kada je srpska delegacija htela da potpiše sporazum sa Albancima, pojavila se „naša velika prijateljica“ Olbrajtova, koja je iz Vašingtona donela novi sporazum u kojem je bilo sve, ili gotovo sve što sadrži sporazum koji je sada potpisan. „Digla sam Miloševiću lestvicu toliko visoko, da nema šanse da sporazum bude prihvaćen.“ I, nije prihvaćen.
O tome šta je sporazum sadržao sve je objasnio Milan Milutinović, koji je bio u Francuskoj, kada se razgovaralo o Kosovu: „Okupacija, i samo okupacija.“
O tome su govorili Amerikanci, rekao je on. Dva i po meseca posle toga NATO je započeo bombardovanje Srbije. Posle toga je usledilo prihvatanje vojno-tehničkog sporazuma i donošenje, danas nevažeće, Rezolucije 1244 SB, koju niko u Srbiji ne sme ni da pomene, a koju u svetu pominju samo Rusi, a ona garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije na svojoj nekadašnjoj teritoriji u sada već nezavisnoj državi.
Tako će uvek biti. Uvek će biti kriv neko drugi, a sve će se nastavljati tamo gde je neko, dok je bio na vlasti, stao. Neko je započeo, neko potpisao, neko odobrio, a neko će morati da finalizuje, ali niko nije ni za šta kriv.
To će se dogoditi u jednom trenutku i sa Kosovom. Da li će to biti ova vlast, ili neka druga, apsolutno nije važno, kao što nije važno da li će na vlasti biti desnica ili levica. To je potpuno svejedno. Svi su za ulazak u Evropsku uniju, iako je svima jasno da će se to jednog dana možda i dogoditi, ali je samo pitanje pod kojim još dodatnim uslovima. A oni neće biti ni malo laki, kao što narodu neće biti ni malo milo i lako da gleda kolone naoružanih NATO vojnika, koji će, kada za to dođe vreme, šetati putevima i gradovima Srbije.
Ovo je svakako posledica nepostojanja nacionalne strategije, planova i nepostojanja crvene linije o tome dokle država može da ide. Predsednik države je objasnio zašto je potpisao Zakon, MIP je čak rekao da je nepotpisivanje sporazuma nekakva izdaja, pa se čak čulo i da je reč o reciprocitetu. To me raduje. A to znači – srpski vojnici, kada se ukaže potreba otići će u Veliku Britaniju, Holandiju, SAD, Crnu Goru, Bosnu, bez ikakvih problema.
Sasvim je sigurno da onih 999 Srpskih vojnika iz Kumanovskog sporazuma neće ni kročiti na Kosovo.
Zejnel Zejneli
