Kada sam se, 1998. godine, sada pre 24 godine, vratio u ovu zemlju iz Australije, gde sam pre toga živeo i radio, sećam se šoka koji sam doživeo neposredno po povratku.
Piše prof. dr Aleksandar Fatić
U to vreme, na nekoj, za australijske i svetske civilizacijske standarde nezamislivoj, primitivnoj TV stanici (mislim da je to bio početak “TV Pink”), stalno se vrteo neki spot u kome je razgolićeni Era Ojdanić, sa nekim povezom oko bedara, arlaukao nešto sa nekoliko momaka i devojaka jednako razgolićenih, u jednoj polu-bordelskoj, polu-kičerajsko seoskoj scenografiji.
Sećam se dobro da nekoliko meseci nisam mogao da dođem sebi da je moguće da je to zemlja koju sam ostavio svega 6 godina ranije, 1992. godine, u kojoj su živeli pristojni ljudi sposobni za stid, vodio se rat, postojala su razaranja morala, ali je postojala jedna elementarna svest o građanskoj i nacionalnoj pristojnosti.
Ta slika, ta ružičasta, gnjecava sluz koja je preplavila TV ekrane, u stvari je slika Srbije kakvu sam zatekao, i kakva je, stalno se pogoršavajući, generalno ostala i sada.
U vreme ubistva pokojnog premijera Zorana Đinđića nalazio sam se na ručku u kafani koja je u to vreme bila neposredno preko puta Šumarskog fakulteta, na Banovom brdu. Posle službe u crkvi. Sa prijateljima. U jednom trenutku, samo su počeli svima da zvone telefoni, i čulo se: “ubili Đinđića”.
Đinđića sam poznavao. Bio je naš kolega. Doktorirao je u Nemačkoj, u Konštancu. Bio je prijatelj velikih nemačkih hermeneutičara i društvenih teoretičara, poput Jirgena Habermasa. Kada se vratio, komunistički patrljci nisu hteli da mu daju nastavno zvanje u Beogradu, pa je isto dobio u Novom Sadu. Radio je u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gde i ja sada radim. Sretao sam ga u predsedništvu Demokratske stranke i u kafiću “Plavi jahač”, na Studentskom trgu.
U vreme kada sam vodio prvu Diplomatsku akademiju Crne Gore, u doba kada je Milo Đukanović bio zrak svetlosti protiv mraka koji je u Srbiji predstavljao režim Slobodana Miloševića (u kome su i tada sedeli isti ovi koji sada vode Srbiju), Zoran Đinđić mi je pomagao. Bio je dobar prijatelj mog sada pokojnog mentora iz Beograda i kasnije prijatelja, jednog od najpametnijih ljudi i najkreativnijih filozofa sa ovih prostora, Miroslava Milovića.
Đinđića su ubili dok je pokušavao da promeni Srbiju.
Miroslav je umro u Braziliji, gde je bio uvaženi profesor nakon niza profesorskih nameštenja u Nemačkoj, Francuskoj, Turskoj. Bio je poliglota. Govorio je, mislim, najmanje pet jezika.
Bio je čovek sa ozbiljnim genijalnim crtama.
A umro je u faktičkom egzilu. Nisu ga, u suštini, hteli patrljci komunističke vlasti u Srbiji.
Kao što ni ovaj Pink narod nije hteo Đinđića, a onaj koji sada njime upravlja i sebe pokušava da poredi sa Đinđićem, tog dana, dok su zvonili telefoni da je Đinđić ubijen, izjavio je da se zbog njegovog ubistva “napio od radosti”.
Bolna istina je da Srbija nije zemlja Đinđića, Milovića, Slobodana Jovanovića, Nikole Tesle, Kajice Milanova, pa ni sadašnjih filozofa koje je donedavno prozivala i progonila, a kojih će se jednog dana sećati kao što se sada seća Đinđića, i Jovanovića. Radi se o značajnim ljudima poput reditelja Gorana Markovića, koga policija šikanira i legitimiše i režim vređa, o ljudima poput Kokana Mladenovića, o međunarodno značajnim filozofima poput Petra Bojanića, poput Vojina Rakića, koje establišment komunističkih partrljaka nedovoljno prepoznaje i priznaje, kao što nekada nije prepoznavao ni priznavao ni Kseniju Atanasijević, pa ni Milutina Milankovića, koji je na fakultetu imao kancleariju veličine ostave za metle, nakraju hodnika. To su ljudi koji svojim kvalitetom i radom, kakvi god bili ili ne bili njihovi uzajamni odnosi, uspevaju da održe svoj dignitet i odbrane se od nasrtaja Pink primitivizma i patrljaka komunističke zveri koja i dalje vitla ovom zemljom.
Samo ljudi koji su ostavili tragove, poput navedenih, su, na neki način, svojim intelektualnim profilom, savest ovog naroda.
Srbija koju predstavljaju njeni najbolji predstavnici, koji su ili progonjeni i osporavani od strane ružičastog polusveta koji čini veliku većinu naroda, ili naterani u egzil, ili, kao Đinđić, ubijeni u pokušaju da promene Srbiju, u stvari je ona nebeska Srbija o kojoj piše Vladika Nikolaj u svojoj “Nebeskoj liturgiji”.
Oni možda nisu svi verujući, ali su oni ona supstanca ovog naroda koji predstavlja njegovu jedinu nadu.
Međutim, činjenica je da je većina ovog naroda identitetski predstavljena u onom spotu koji me je dočekao po povratku iz Australije, sa golim Erom Ojdanićem i nabildovanim mamlazima bez kose koji u scenografiji turskog kupatila nešto urliču.
Od tada, imali smo muzičku evoluciju ovog identiteta. Imali smo “srpsku majku”, koja peva na trgu u režiji čoveka za koga sam verovao da je pristojan, u na čiji poziv sam bio ušao u Glavni odbor njegove stranke, a koji je potom bio i premijer Srbije.
Imamo sadašnju estradnu i sudsku zvezdu Jelenu Karleušu, i niz drugih zvezda i zvezdica čija imena i umetničko stvaralaštvo, usled godina koje me stižu i talože se, nisam uspeo niti imao snage da pratim.
U svim tim zamlaćivanjima, mrtvajama i jalovim rukavcima srpske politike i društvenog života, u svemu što je bilo časno i pozitivno, i što je moglo da bude put u život i poštenje, učestvovali su, kao noseća snaga, neki dobri, kvalitetni ljudi, koji su, u suštini, položili svoje zdravlje i svoje živote za svoje prijatelje.
Tako je jedan od najčasnijih i najpristojnijih ljudi koga sam poznavao, Aleksandar Nikitović, takođe filozof, koji je bio noseća snaga Demokratske stranke Srbije, u stvari na neki način položio svoj život i zdravlje u nastojanju da ostvari nešto časno, pristojno, dostojanstveno, nacionalne vrednosti sa kojima se identifikovao, a koje su neki od onih koji se se navodno borili sa njim, posle njegove smrti, izdali za svoj mali, sitni, sebični, brkati interes.
Kada su Bracu Nikitovića provlačili kroz medije, kada ga je najgori šljam prozivao za greške koje nikakve veze nisu imale sa njim, a koje su mnogo više činili oni koji se i sada dovoravaju aktuelnoj vlasti, dok je Braca na nebu, sreo sam ga, jedne večeri, u usamljenoj šetnji na Novom Beogradu.
Pitao sam ga kako je, a on mi je odgovorio: “Ne čitam to što pišu o meni. Čitam Platona”.
Nedugo potom se razboleo i napustio nas je.
Oni koji su ga klevetali i sada žive.
I upravo je to odnos koji definiše usud Srbije. Zašto je Srbija jedna poluperiferija, kako to kaže Imanuel Volerstin, zašto je ona jedna prostačka, izdajnička grupa ljudi koja se okreće protiv najboljih svojih izdanaka, i zašto je njena sadašnja politika samo politika izdaje, pritvornosti, prevare, bilo da “lideri” izdaju SAD, EU, Rusiju, ili sopstveni narod?
Zašto će Srbija, nakon što je godinama varala i potuljeno opstruisala američku politiku u regionu, na koju se obavezala, sada gotovo preko noći izdati Rusiju?
Iz kog razloga je moguće da srpski narod prihvati najavu da srpska vlast odlazi da navodno dogovori sa Rusijom niže cene gasa za naredne 2 godine, da bi potom uvela sankcije istoj toj Rusiji? Na šta liči moral nekoga ko to najavljuje, i na šta liči moral onih koji to slušaju i prihvataju? Kako je to moguće?
Pa zato što je Srbija moralna mrtvaja. Baruština.
Zato što je kultura prijateljstva, lojalnosti, poštovanja nečijeg kvaliteta i moralnih osobina, nešto što se u Srbiji baca masama kao biseri svinjama, i onda masa to, kako bi seljaci rekli, “razbuca”.
Takvo je u Srbiji danas i pravosuđe, čast časnim izuzecima.
Takva je u Srbiji i izvršna vlast.
A takva je u Srbiji i opozicija, čast časnim izuzecima.
Jer kada izdate prijatelja, vi ste izgubljeni kao čovek, i vaša sramota je večna.
A kada ostanete uz prijatelja, čak i kada se ne slažete, i kada se sukobite, kada ne dozvolite sebi da negirate njegovu vrednost i da radite protiv njegovih vitalnih interesa i vrednosti, vi ste se spasli, a dugoročno ste spasli i svoje društvo.
To počinje od svakog od nas pojedinaca.
To je suštinska razlika između nas i civilizovanih zemalja i naroda, i to je jedini ključni element “tranzicije” na koji čekamo.
Da budemo časni ljudi, pre svega prema svojim prijateljima i kolegama. Tako se počinje.
Jer, kako se često ponavlja u Svetom pismu, “opet i opet”, kada izdate prijatelja, vi ste izgubiljeni, i vaša sramota je večna.
U svakom narodu. Istorija to pokazuje bez izuzetka.
