Prijateljstvo iz zajednički prolivene krvi

0
665

Svet se nalazi u opštoj kampanji uništavanja emocija. Kao da se radi o opakoj zaraznoj bolesti uskoro se očekuje vakcina koja će nas zaštititi od „emotivne pošasti“. Protagonisti ove kampanje su „oni“ koji veruju da su racionalno i emotivno međusobno razdvojeni neprelaznim zidom i, naravno, međusobno suprotstavljeni tako da je emotivno, u stvari, površno, štetno i „nazadno“ a racionalno korisno i „napredno“.

КрсмановичSvaki dan se susrećemo sa preporukama kako ne treba da se rukovodimo emocijama već razumom. Kao da je emotivno u stvari nerazumno i kao da razumno uvek mora čoveka, preko korisnosti dovesti do sreće.

Pre će, ipak, biti da se radi o običnoj manipulaciji. Ljudi ponekad vole ili mrze bezrazložno, ali je ipak daleko češći slučaj da vole ono što im je blisko, što im je poznato, što im daje osećaj sigurnosti i zadovoljstva, nešto što njihovo individualno ili kolektivno pamćenje prepoznaje kao korisno i drago. Sa druge strane nedostatak ljubavi ili čak mržnja obično vezani za ono što čovek ne doživljava bliskim, nešto što doživljava kao pretnju ili daje osećaj bola i patnje.

Kod naroda je slično, na delu vidimo propagandnu mašineriju koja pokušava da nas ubedi da ono što osećamo ništa ne vredi već da se moramo osloniti na neke nove „činjenice“ koje nam se u formi medijske kampanje kao lavina obrušavaju na glavu.

Pitanje nije: da li Srbi vole Ruse, jer je to svima jasno a sve ankete to pokazuju. Ubedljivih 75% građana Srbije su za što tešnju saradnju sa Rusijom a još 15% nema o tome jasno mišljenje. Tek svaki deseti građanin Srbije (tu su naravno i predstavnici nacionalnih manjina) gaji rezervu prema srpsko-ruskom bratstvu. Pravo pitanje nije ni zašto Srbi vole Ruse?

Da Vas podsetimo:  Božja premudrost i ljudska ludost

U duhovnoj sferi mogli bi se vratiti u srednji vek i vreme turske okupacije kada su ruski vladari postali jedini čuvari pravoslavlja i novi ktitori u obnovi naših manastira. Još važnija bila je podrška našoj borbi za nacionalno oslobođenje. Daleko je malo mestašce Olonjec, nekoliko kilometara udaljeno od obala Ladoškog jezera. Retko ko bi za njega čuo da se pre dvestodeset godina, sredinom 1807. godine olonjecki puk[1] zajedno sa srpskim ustanicima nije borio protiv Turaka kod Štubika i Malajnice u Timočkoj krajini. Bila je to prva borba Srba i Rusa protiv zajedničkog neprijatelja. Šest stotina pešaka i 200 konjanika kao prethodnica besmrtne armije Rusa koji su položili živote za slobodu svoje slovenske braće. Tada prolivena ruska krv za slobodu svoje istoverne braće samo je prva kap u moru prolivene krvi.

Tri godine kasnije na Varvarinskom polju grof Orurk, planskim utvrđivanjem, veštim komandovanjem i ličnom hrabrošću pomogao je Srbima da na otvorenom polju potuku Tursku vojsku. Već u oktobru iste godine ruski kozaci su zajedno sa Karađorđem na Lozničkom polju porazili Tusku vojsku iz Bosne. Hiljade ruskih dobrovoljaca došlo je 1876. godine da pomognu konačno oslobođenje zajedno sa generalom Čarnjajevim.

Dve godine kasnije kao posledica Ruskih pobeda Srbija je na Berlinskom kongresu dobila konačno nacionalno oslobođenje. Suočena sa Austrougarskim ultimatumom Srbija se jula 1914. godine obratila za pomoć ruskom Caru Nikolaju II. Njegov odgovor ostao je do danas temelj rusko-srpskog bratstva[2].

Mesec dana kasnije Rusija je, i ako sama u oskudici modernog naoružanja, isporučila srbiji 120.000 modernih pušaka i uspostavila komandu specijalne namene za snabdevanje Srbije ratnim materijalom sa istim prioritetom kako je snabdevana i sopstvena vojska.

Da Vas podsetimo:  Molba ponižene srbske majke

Samo odlučna intervencija Cara Nikolaja spasila je izgladnelu srpsku vojsku od potpune propasti i naterala „saveznike“ da je prevezu na Krf. Dve ruske brigade su se, rame uz rame, borile sa Srbima na Solunskom frontu. Sovjetska ofanziva u jesen 1944.godine kao vihor je protutnjala Srbijom oslobađajući Beograd i celu severnu Srbiju.

I Srbi su uzvraćali istom merom. Nikada Srbi nisu bili na strani onih koji su u ruskom duhu i ruskoj državi videli glavnu prepreku za ostvarivanje vlastitih snova o vladavini nad čitavom planetom.

Nije potrebno podsećati da u dva veka zajedničke borbe Rusija nije bila naš najveći trgovinski partner, nije najviše izvozila u Srbiju i kupovala u njoj. Srbi nisu masovno odlazili u Rusiju na dobrovoljni ili prisilni rad. Kao i danas i pred Prvi i pred Drugi svetski rat Nemačka je bila naš najznačajniji trgovinski partner.

Srbi znaju da Nemci prave najbolje automobile, Švajcarci satove, Italijani cipele. Ali ipak najviše vole Ruse i Rusiju. Jer kada dođu vremena iskušenja, kada se stavlja na kocku sloboda a neprijatelji zaprete da unište sve plodove vekovne biorbe za slobodu, svi se setimo Rusije.

Jer samo krv i život nemaju cenu. Sve drugo smo već platili i Nemcima i Englezima i Amerikancima i svim našim susdima.

I nakon svega navedenog neko se našao da nam govori o tome kako emocije nisu važne i kako treba biti racionalan. Biti racionalan po njima znači svoju pažnju, simpatije, ekonomiju i bezbednost okrenuti prema onima koji su nas napali tri puta samo u HH veku. Racionalno je ljubiti se sa potomcima onih koji su 1914.godine streljali i vešali po Mačvi i Jadru, onih koji su 1941. godine streljali u Kragujevcu i Kraljevu, onih koji su nas bombardovali 1941, 1944 i 1999.godine. Onih od čijih radioaktivnih bombi i danas umiru građani Srbije. Za prijatelje uzeti one koji su glavni sponzori šiptarske države na tlu našeg svetog Kosova i Metohije i glavni pokroviteljiš njihove vojske u nastajanju.

Da Vas podsetimo:  Nekoliko reči o jednoj reči ili Na šta upućuje kovanica „hrvatski Srbi“

Ima li tu bilo šta racionalno ili nas neko ponovo pravi ludim.

[1] U sećanje na te borbe, srpski kralj Petar I Karađorđević je dobio počasnu komandu nad 14. Olonjeckim pukom ruske carske vojske.

[2] „Dok god bude i najmanje šanse da se očuva mir, svi moji napori moraju biti usmereni u tom pravcu, ali ako ipak uprkos najiskrenije želje u tome ne uspem, neka Vaše veličanstvo bude uvereno da u tome slučaju Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije”.

Dragan Krsmanović

www.fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime