Nije sporno ono što se radi, već je sporan finalni proizvod. Ukoliko njega nema, onda je sve uzalud i sve je sporno.
Odnosi u svetskoj politici se ubrzano menjaju, ali to ne znači da će sistem u kojem živimo tako brzo i lako umreti. Naprotiv, očajnik je najopasniji, te će stoga i vladajuća elita biti najopasnija onda kada bude morala da prepusti dizgine. Takva slika elite jednog globalnog sistema zapravo je slika elite koja je izgubila svaki osećaj za meru i pristojnost. Ovakav sistem zapravo predstavlja izrugivanje ljudskom dostojanstvu i ljudskim potencijalima. On postoji i opstaje isključivo posredstvom globalne pljačke, a u tom cilju se ne preza od ubijanja desetina miliona muškaraca, žena, dece, samo da bi se na zapadu izgradila još jedna kuća, podigao još koji dvorac i vila. Takav sistem je postao ogoljeno jasan, i stoga je njegov pad neminovan i već se nazire.
Mi u Srbiji smo, sa druge strane, mali da bismo se mešali u poslove velikih. Međutim, kada nastane komešanje na globalnom nivou i sukob velikih, tada i pion može postati figura. Prepoznavanje odlučujućeg momenta je ovde od krucijalne važnosti, a vizija državnika i hrabrost političke elite da državnu politiku usmeri u odgovarajućem pravcu – imperativ. Na nesreću, naša politička elita još uvek pati od straha, najopasnije i najpodmuklije bolesti. Ako imaš straha, nemas slobode. Tako to ide.
U okupiranoj zemlji je redosled koraka uvek isti. Predstavnici okupatora napune institucije odanim kadrom, uruše vojsku i policiju, preuzmu medije i zavedu meku diktaturu u kojima reč ne sme da se kaže protivu stranaca. Oni odlučuju ko, kada i na koji način može i sme da preuzme vlast i predstavlja lokalnu ispostavu na zauzetoj teritoriji. Preuzimajući vlast na fingiranim izborima, koji se odlučuju uz pomoć okupiranih medija, odabrani predstavnici preuzimaju na sebe izvršenje izdajničkih zadataka, i tako, malo po malo, svaka vlada u poslednjih 15 godina, više ili manje, smanjuje ingerencije države i slabi državne i nacionalne strukture.
ČETIRI PROBLEMA
Ukoliko na okupiranoj teritoriji bilo koji izabrani vladar pokuša da obezbedi dugoročniju vlast, automatski dolazi u sukob sa strancima. Dugoročna vlast znači obračun sa delom stranog uticaja, i to na takav način da se stranci mnogo ne naljute. Negde uzmeš, negde daš. Cilj je koncentrisati što veći procenat moći u rukama vlasti i faktički urušiti šanse opoziciji da bude validna opcija za zamenu te iste vlasti. U tom trenutku, trenutna vlast ne postaje gospodar okupirane teritorije, već jedini pregovarač sa okupatorima. Sa takvom vlašću okupator mora da pregovara, malo rečima, malo štapom. Naravno, čim vlast malo zategne dizgine i pokuša da preuzme još malo moći, stranci nahuškaju svoje strukture uticaja na vlast. Zatim vlast nahuška svoje strukture uticaja na strance kako bi održali rejting u narodu.
Dakle, imamo četiri problema. Prvi je uticaj stranaca, koji koriste sistem institucija da se obračunaju sa, koliko god malom, naznakom gubitka privilegija, moći i uticaja. Drugi, vlast, koja pokušava da preuzme određene poluge moći, lako pada u problem samodovoljnosti i izuzetnosti, gubeći kontakt sa realnošću, čineći glupe previde, greške i pogrešne procene, što ih same potkopava, a opoziciju tera na još čvršće dogovore sa zapadom kako bi se zaštitili od bahate vlasti. Treći, nespobnost vlasti da se tuče sa strancima putem medija na iole pametan način, već koristi islužene forme i neuke novinare (uglavnom), koji dodatno urušavaju dignitet stvari zbog koje bi se borba valjalo sprovesti. Četvrti, pitanje motiva. Zašto vlast to čini? U želji da oslobodi Srbiju ili u želji da (samo) uveća sopstvene privilegije? Takav trend može biti dobar, bez obzira na odgovor na prethodno postavljeno pitanje, ali ishod može biti opasan ukoliko oni koji vrše ovakvu strategiju ne znaju šta dalje valja činiti ili nikada i nisu mislili da bi trebalo da čine nešto patriotski, već samo interesno.
Da se razumemo u jednome: u okupiranoj zemlji svi uticajni faktori u politici su „izdajnici“. Pitanje je samo da li se neko može „izvući“ ispod pritiska, oceniti momenat, imati viziju, pokazati hrabrost i učiniti nešto u korist naroda, pored, naravno, svoje koristi. Dakle, nama treba jedan Mile Dodik. Ovako, strategija deluje samodovoljna, ona postaje cilj, a ne sredstvo, što je glupo i nadasve opasno.
Dalje, cilj strategije mora biti postepeno oslobođenje, a ne marketinški uspesi. Stoga se svaki ustupak mora nadomestiti nekim nacionalnim dobitkom. Daš nešto u spoljnoj politici, dobiješ nešto u unutrašnjoj. Nemojte imati zabludu: za nas je mnogo važnije da dobijemo nešto u unutrašnjoj, a ne spoljnoj politici iako trendovi diktiraju neophodnost spoljnih dobitaka. U tom smislu, kulturna, obrazovna politika i mediji su apsolutno neophodan uslov svake dalje patriotske legitimizacije vlasti koja povlači ovakve poteze prema strancima. A bojim se da direktor Službenog glasnika predstavlja jako lošu reklamu i dokaz da strategija ili ne postoji, ili je zlonamerna, ili je izvođač glup.
PREŽIVLjAVANjE, ALI NE SAMO BIOLOŠKO
Na sve to, postoji i neulaganje u nauku, što dovodi do ubrzanog urušavanja ionako već urušene ekonomije zemlje, što, u sprezi sa idiotskim obrazovanjem, kriminalnim zakonima koji regulišu uređenje osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja i vrlo opasne i bedne bolonjske reforme, koja je svela fakultete na večernje škole jezika po receptu „dođeš – položiš“ pretvara Srbiju u zemlju usluga. Zemlja usluga ne može da se odbrani ni od bubašvaba, a kamoli od ovakvog okupatora. Ukoliko ne postoji znanje, kulturna politika, sistematski rad protiv obmana stranog faktora i krupnog kapitala, koji je za jedan evro pokupovao naše resurse, onda nam ništa dalje nije ni potrebno. Ukoliko izvođač ovakve strategije zapravo pokazuje kukavičluk na svakom koraku i pristaje na ustupke pod pritiskom medija, smenjuje sopstvene ljude i dovodi tuđe, tu se ne može pričati o velikoj pameti.
Pamet je razumevanje procesa, ali i donošenje strategije koja ima cilj – stvaranje organizacije koja bi trebalo da promoviše srpsku kulturu i odnos prema slobodi, a ne plašljivih činovnika koji su glasni samo u održanju dosadašnjeg stepena moći, a ne u borbi za još resursa, posebno sada, kada je najbolja prilika u poslednjih petnaest godina. Iluzija je da možemo napraviti čudo, ali je i iluzija da smo bilo kome prioritet. Malo kuraži, pametne politike i sreće nas može, malo po malo, voditi ka cilju, a to je kulturološko i ekonomsko preživljavanje, što je apsolutni prioritet Srbije u 21. veku. Preživljavanje, ali ne samo biološko.
Da je biološko preživljavanje jedini legitiman cilj, bubašvabe bi bile najvrednija bića na svetu. Tako da – a ovo važi za sve, kako komentatore, tako i političare – manje busanja u patriotske grudi, više pameti i razmišljanja, organizovanja i jedinstva. Znamo isuviše dobro da je narod apatičan i da ideja o nasilnom rušenju sistema i preuzimanju vlasti ne dolazi u obzir zato što narod više nije kolektiv nego bezlična masa razjedinjenih nesrećnika.
Možda je onda vreme da sagledamo alternative. A sagledavanje i sprovođenje alternativa je posao elite, a ne naroda. Međutim, imajmo jedno u vidu – nije svrha politike, bilo koje, pa ni ove, uvođenje reda, promene svesti narodu i vraćanje dugova MMF. Dugove možeš da vratiš, ali narod ne možeš. Nikada i nigde se ne sme deo strategije postaviti iznad narodnih interesa. U tom slučaju ćemo dobiti strategiju, a izgubiti narod. Biće po onoj – operacija uspela, pacijent umro.
Dakle, nije sporno ono što se radi, već je sporan finalni proizvod. Ukoliko njega nema, onda je sve uzalud i sve je sporno. Ono što je Miloš Obrenović učinio svom kumu nije sporno zato što je dobio državu, a da nije, onda bi on bio prvorazredni ubica. U politici se dela procenjuju prema uspehu u ostvarenju cilja, a ne obrnuto.
Milan Damjanac
www.standard.rs
