 |
| Sve zadovoljnija holivudskim scenarijom: Karla del Ponte |
Dakle, kazuje ta priča, bila jednom jedna zemlja, zvana SFRJ, u kojoj su svi narodi i nacionalne manjine živeli u slozi i ljubavi … Pa onda je Milošević u svom matičnom srpskom narodu probudio vekovima, još od cara Dušana poznati primitivizam i gensku mržnju i agresivnost prema svemu što nije srpsko…
Piše: Željko Vuković
Postoji samo jedna pažnje vredna razlika između Haškog tribunala i političko-akcionih američkih filmova: glavne tužiteljice u tim filmovima imaju najviše 24 godine, doktorat sa Kejmbridža, zamaman izgled, ženstveno i zavodljivo držanje… Najkraće, ni nalik na Karlu del Ponte.
Otud se ne može reći da haški producenti i reditelji rade po ama baš istom šnitu i scenariju kao filmske kolege iz Holivuda.
Ali, istorijska priča koju, po njihovim zamislima ispisuju tužioci i sudije Haškog tribunala, jeste nadasve – holivudska.
Dakle, kazuje ta priča, bila jednom jedna zemlja, zvana SFRJ, u kojoj su svi narodi i nacionalne manjine živeli u slozi i ljubavi, čak i posle upokojenja njihovog “najvećeg sina” i neprikosnovenog vođe Tita.
Tako bi bilo sve dok je sveta i čoveka, samo da se nije pojavio “novi Hitler” u liku Slobodana Miloševića.
Novi Hitler
Prvo je Milošević u svom matičnom srpskom narodu probudio vekovima, još od cara Dušana poznati, ali pod Titom uspavani i prikrivani primitivizam i gensku mržnju i agresivnost prema svemu što nije srpsko.
Na udaru su se prvi našli Slovenci. Nema šta sve nisu činili samo da bi sačuvali SFRJ i zajednički život u njoj, ali Milošević je bio neumoljiv u nameri da im napravi suverenu i nezavisnu državu. Čak ih je prisilio da ubijaju goloruke mladiće u uniformama JNA.
Sledeća meta bili su – Hrvati. Uzalud su Tuđman i Mesić molili i preklinjali Miloševića da im ne dira SFRJ, da ih ne izbacuje iz nje. Nije pomoglo, on ih je vojnom silom naterao da naprave svoju nezavisnu državu Hrvatsku. A da bi im zagorčao život u toj novoj državi, prisilio ih je da iz nje proteraju sve Srbe. I pritom, primorao ih da svetu govore
kako su je izgradili na temeljima Pavelićeve ustaško-nacističke NDH.
Kao u svim rečenim holivudskim pričama, umešale su se i velike sile kao spasioci, ne bi li nekako sprečile Miloševića da i ostalim nesrpskim narodima u bivšoj SFRJ ne napravi državu mimo njihove volje.
Za Makedonce, nažalost, već nije bilo pomoći. Uzalud su Kiro Gligorov i njegovi jaukali ne bi li se Milošević smilovao i ostavio Makedonce bar u ostatku SFRJ.
Muslimani su prošli malo bolje: za kakvu-takvu utehu u njihovoj novoj državi ostadoše lokalni Srbi i Hrvati.
Krenuo je Milošević da na silu pravi i državu i Albancima. Ovi su se goloruki hrabro odupirali, spremni do poslednjeg da daju život samo da ne ostanu bez SFRJ i Srbije. I kada su već izgubili svaku nadu, uleteli su NATO-vi humanitarci sa bombarderima.
Milošević na kraju, kako i doliči holivudskoj priči, završava u haškom zatvoru, ali ne i najveći deo srpskog naroda. I tu počinje novi zaplet.
Naime, Srbi nastavljaju Miloševićevo delo! I posle Miloševića – Milošević! I to u višemilionskom broju klonova.
Naopaki Srbi
Na redu su bili Albanci. Nisu Srbi birali sredstva samo da ih nateraju da naprave sebi svoju nezavisnu državu na delu teritorije Srbije. Pred takvom silom, i uprkos pomoći moćnih svetskih sila, Albanci kapituliraše: e, sada mi nećemo sa Srbima!
Zarad mira na Balkanu, za pravo im dadoše i velike sile. Nije im prijalo što su morali, eto, da priznaju poraz, to jest da nisu uspeli sprečiti Srbe da i Albancima naprave državu na srpskoj teritoriji.
Ali, naopaki Srbi nisu za mir, pa se predomisliše! Odjednom, više ne daju Kosmet! Čak tvrde da su Albanci nad njima činili zločine!
I sada su u istinoljubivom i pravdoljubivom Hagu prisiljeni da svetu dodatno, na slučaju Fatmira Ljimaja, dokazuju da je OVK bila humanitarna organizacija, kao što su to bile i Franjine i Alijine vojske. I da Srbi nemaju ni jedan jedini razlog da brinu za svoje zdravlje i lagodan život ako ostanu i preostanu u albanskoj unitarnoj državi Kosovo.
Tu se ova haško-holivudska priča ni izdaleka ne završava.
Naime, dok su velike sile i Albanci zabavljeni razmišljanjem kako da ubede Srbe da se ne inate i ne otežavaju stvaranje i promovisanje druge albanske države na Balkanu, oni nastavili sa svojom manijakalnom namerom da drugim narodima i manjinama prave države na srpskoj teritoriji.
Razumljivo, Srbija je velika, ima u njoj prostora za još novih država….
Moldavci
Koristeći opštu zaokupljenost Kosovom i Metohijom, Srbi su, gotovo neopaženo, uspeli da infiltriraju svoje provokatore i siledžije – među vojvođanske Mađare. Svirepo ih terorišu, a Mađari nisu hrabri i izdržljivi kao Albanci u vreme kada su se opirali da žive u vlastitoj državi, i to bez Srba. Otud su brzo popustili, pa zatražiše teritorijalnu autonomiju.
Naravno, Evropski parlament i komesar Oli Ren, a i iskusni im kolega Jelko Kacin iz Slovenije, odmah su prozreli o čemu je reč, jer se zna dobro da vojvodjanski Madjari ne mogu zamisliti život bez Srba i Srbije. I udeliše javnu opomenu Beogradu.
Nije prošlo ni par dana, a Srbi hinjski udariše i na Rumune. Misleći da su pametniji od celog humanog i pravdoljubivog sveta, unajmili su Moldaviju da u njihovo ime krenu sa podmuklim planom stvaranja druge rumunske države, ali na srpskoj zemlji.
Trik sa Moldavcima je, naravno, vrlo brzo raskrinkan, ali svet još ne reaguje. Razumljivo, jer neće da nasednu na novu srpsku strategiju. Koja, uprošćeno, glasi: ometati stvaranje nezavisne države Kosova, sve dok ne napravimo takvu situaciju da Mađari, Rumuni, Slovaci, sandžački Bošnjaci, Bugari i ostali manjinci ne shvate da im nema druge nego da uzmu svoj deo Srbije!
Za kraj ili desert – ostavljeni su Albanci na jugu Srbiju. Njih će Srbi naterati da uzmu sve do Niša!
Beogradski pašaluk
Mogu li Ameri i njihovi saveznici spasiti manjine u Srbiji od genske potrebe srpskog naroda da poklanjaju svoju teritoriju i na njoj prave države drugim narodima? To se pitaju i svi lakoverni i naivni gledaoci haškog filma.
Ostali znaju da taj film nije stvarnost, jednako kao ni bilo koji političko-akcioni iz Holivuda. Ali, ćute. Zašto?
Bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Dušan Mihajlović, pre mesec i kusur dana upitao je preko stranica nedeljnika NIN – zašto vlast ne kaže građanima pravu i gorku istinu, to jest da ih takozvana međunarodna zajednica neće prestati ucenjivati i držati u kleštima sve dok Srbija ne bude svedena na granice beogradskog pašaluka?
Niko se nije javio da mu odgovori. Ali, ni da ga demantuje. Pa, ni da mu uzvrati pitanjem zašto o tome nije govorio dok je i sam bio na vlasti.
Dakle, ako je suditi po reakcijama Srba i Srbije – haška istorija nije sporna.
Kao da se skroz uvrežilo mišljenje da će deceniju i po već duge muke prestati onog trenutka kada Ratko Mladić i Radovan Karadžić budu privedeni u Hag ili Bogu na istinu. Razlika je što neki to nerado priželjkuju u sebi, a drugi javno propovedaju.
Zaboravilo se skroz da je nekada Srbima obećavano: skinite samo Miloševića s vlasti i otpremite ga u Hag, pa ne brinite za svetlu budućnost. Traženo je urađeno, ali je odmah došao novi jedini uslov: Mladić i Karadžić.
I dok se čeka na njegovo ispunjenje, kao na traci jedan za drugim se nalažu manji, sporedni uslovi: prodajte ono, isporučite onog, udovoljite onima!
U isto vreme Srbi se uveliko međusobno dele na one koji predstavljaju modernu i naprednu “Drugu Srbiju” i ostale koji su ostali primitivni i arhaični.
Akreditacija
Ako bi neko iznad neke radnje ugledao natpis “Pekara Druge Srbije” – da li bi mu to značilo da tamo garantovano rade samo dobri pekari i da je njihov hleb sigurno bolji nego u običnim pekarama?
Ne verujem. To što se neki pekar zvanično proglasio pripadnikom ili predstavnikom političko-medijske tvorevine Druga Srbija – ništa ne kazuje o njegovom pekarskom znanju i umeću, a još manje o kvalitetu njegovog hleba.
Isto važi i za lekare, profesore, slikare, obućare, intelektualce, novinare, advokate, bravare, savetnike…
Dakle, iz ugla stručnosti, znanja i kvaliteta – pripadnost nekoj političkoj grupi ili orijentaciji ne znači ama baš ništa, nevažno da li reč bila o prodavcu ili političaru, paprikama ili rezoluciji.
Ne znači, ali ne mora da bude tako. Kao što to nije u zemlji Srbiji. Naime, biti zvanično pripadnik ili predstavnik Druge Srbije postalo je isto što i biti stručan, obrazovan, mudar i profesionalan.
Otkud taj lažni znak jednakosti?
Radilo se na toj podvali postepeno. Počelo je tako što je ama baš sve i svako što nam stiže sa zapada – nekritički proglašeno ne samo najboljim, nego i jedino dobrim za nas, svejedno da li reč bila o sankcijama, modi, nepravdi, filmovima, ucenama, donacijama, izrabljivanju, pohvalama, ponižavanju…
Potom se udarnički krenulo na promovisanje novog jednoumlja: svaka kritika na račun nečega ili nekog sa zapada – postala je automatski dokaz primitivizma i pripadnosti mračnim političkim i drugim snagama koje guraju Srbe i Srbiju u izolaciju i rat sa celim svetom.
Jednoumlje
To razmahano jednoumlje nasrnulo je na svako slobodno mišljenje. Nema razgovora, nema dijaloga, nema argumentovane rasprave: dozvoljeno je samo ponavljati i potvrđivati da jedino na zapadu znaju šta je za ceo svet dobro, pa i za nas.
A onda su se zagovornici i sledbenici tog jednoumlja proglasili Drugom Srbijom! Ko god želi da bude uvažen kao sposoban i podoban da vodi ovu zemlju u budućnost, dovoljno je da se javno izjasni da pripada Drugoj Srbiji. A nije da se lično ne isplati. Naprotiv.
To što su neki među “drugosrbijancima” zaista i stručni i obrazovani, a neki ni malo – ne menja činjenicu da se pomenutim lažnim znakom jednakosti poništavaju i obezvređuju vrednosti na kojima se temelji svaki društveni prosperitet: stručnost, znanje i kvalitet.
Otud nije čudo što smo već došli dotle da nije vic kada sekretarica u jednoj našoj ambasadi ljubazno odgovori na poziv: „Žao mi je, ne mogu da vas spojim. Ekselenciju su upravo izneli.“ Mrtvog pijanog, naravno.
Ili što, recimo, nije šala ni to da u ministarstvu spoljnih poslova jedne nama važne zapadnoevropske zemlje, važi interno uputstvo da se naš ambasador nikada ne zove posle 13 časova. Razlog: već u to vreme čovek nije u stanju da govori maternji, a kamo li neki drugi jezik.
