Ova objava je primer kako neobrazovani lažni neutralac pokušava da povuče istorijsku paralelu između naših predaka koji su dizali Prvi ustanak protiv dahija i današnjih protesta studenata i naroda protiv režima. Ovom ironičnom slikom hoće da kaže kako naši preci nisu sarađivali sa sultanom i drugim Turcima protiv dahija, već da su hrabro odmah udarili na sve njih, dok danas – navodno – studenti i narod ulaze u blato politike sarađujući sa ljudima koji su – opet svi navodno – eksponenti Vučićevih globalističkih gazda. Te da je suludo obarati Vučića sa ljudima koji su iz istog kola kao i on.
Na stranu sad što je od svega najbesmislenije što lažni neutralci kao on non-stop isključivo ili skoro sasvim napadaju jednu stranu, tj. što su u histeriji i strahu što se jednoj strani ljulja stolica. Time otkrivaju za koga rade. No, ova objava je sasvim istorijski lažna.
Naime, naši preci su digli ustanak, upravo tako što su sarađivali sa manje lošim Turcima po njihove interese u datom trenutku. I pre ustanka su Srbi ratovali zajedno sa turskim spahijama i beogradskim pašom Hadži-Mustafom protiv dahija i njihovog pokrovitelja vidinskog paše Pazvan-oglua. Kada su dahije ubile srpskog pokrovitelja Hadži-Mustafu, zaveli su teror. Otimali šta su hteli, ne samo novac. Otimali su decu, devojke i udate žene, silovali ih mesecima i godinama, rasturali Svetu Tajnu braka. Naše oltare u hramovima su poganili izmetom od konja i goveda. Opet, samo desetina naroda je aktivno rešila da se tome suprotstavi latentnom hajdučijom, ostali su mirno posmatrali ova skrnavljenja Srpstva i Vere. Dakle, velika većina je teško bila pobožna, osim na ustima nominalno, ali na delu – mrkli mrak.
Manjina knezova i sveštenika, sa desetinom naroda koja se ohajdučila u neku ruku, odlučuje da digne ustanak na dahije. Ne na sultana, ne Osmansko carstvo, već samo na dahije. I pišu pismo sultanu, mole ga da im postane saveznik u borbi protiv dahija. On to čita i piše dahijama da prestanu, jer ako još jednom čuje od Srba za zulume, ima zajedno sa Srbima da potuče dahije i istera ih iz Beograda. Dahije su još pre sultanove pretnje saznale da su Srbi pisali sultanu protiv njih, da se žale. Dojavili su izdajnici iz redova knezova koji su znali za pismo. Onda dahije odlučuju da veliku većinu knezova pobiju i završe početi genocid nad Srbima.
Srbi napadaju dahijske hanove i u tome imaju pomoć turskih spahija (starih feudalaca). Kada je došao bosanski Bećir-paša, zamolili su ga da im pomogne da uhvate odbegle dahije koje su se sklonile na Ada-kale, ostrvo kod Đerdapa kojim su upravljali Turci. Bećir-paša odmah nalaže rođaku upravnika turske tvrđave Ada-kale da pomogne ustanicima da uhvate dahije. On je poručio Srbima da će izdati dahije i onda je Milenko Stojković posekao noću na spavanju dahije i poslao glave ustanicima u Beograd.
Tek posle toga, Srbi polako počinju da bez ikakve turske pomoći osvajaju dalje svoje slobode i tek nakon 1807. objavljuju rat sultanu, dakle više od tri godine nakon početka ustanka. U početku, Srbi su želeli samo zvanična dotadašnja prava koja su imali od sultana – ništa više.
Dakle, i te kako ima smisla boriti se u politici (ne govorim o ličnim životima pojedinaca) protiv većeg zla uz pomoć saradnje sa manjim zlom. Nije to jedini primer u našoj istoriji. Ko tvrdi drugačije spinovanjem i manipulacijama, kao što to danas rade lažni neutralci na Vučićevom spisku saradnika, taj minira bilo kakvu borbu ka većim slobodama srpskog naroda u politici i zapravo drži stranu savremenim dahijama oličenim u Aganliji Vučiću (AV).
Tačno je da je nakon (pa i tu toku samih ustanaka) Srbin zaražen zapadnim idejama lažnog prosvetiteljstva. I da smo posle plaćali velike cene zbog toga. Ali, to nikako ne znači da nije trebalo dizati ustanak protiv dahija, sarađujući tada sa manje lošim Turcima po Srbe. Jer, da se nismo digli, dahije bi dovršile genocid – pretvorile bi sve naše hramove u kokošinjce i štale, oteli bi nam žene i devojke, uništile zauvek Svetu Tajnu braka, mi bismo nestali kao narod, kao kolektiv. Pojedinci bi se spašavali uvek kao i do kraja vremena, ali mi bismo kao narod nestali. Ne bismo imali SPC kasnije, ne bismo imali Sv. avu Justina niti Sv. vladiku Nikolaja i druge svetitelje. Oni, i ako bi se rodili takvog formata – pripadali bi nekom drugom narodu.
Vučić danas u stepenu ne primenjuje dahijsko nasilje prema nama, ali suštinski sprovodi tihi i kapilarni genocid nad Srpstvom (delimično i Verom kroz pumpanje ekumenizma u dosluhu sa Porfirijem). Predaje Šiptarima i globalistima KiM koji su srce Srbije, jer su osveštani monaško-manastirskim nasleđem, moštima mučenika i Lazarevim Zavetom. Uvodi nas u EU i suptilno u NATO, propagira veštačku inteligenciju, biopolitiku korona-mera i vakcina kao zakonski obavezne. Krši Ustav i zakone kada promoviše premijerku koja ima lažnu suprugu i lažno dete, organizuje gej-parade na kojima se mala deca šaraju u LGBT boje i skaradnosti.
Zbog toga, treba sa manjim zlom obarati ovo zlo koje je sada na vlasti. Ako se to manje zlo sutra kada dođe na vlast pokaže kao jednako ili veće zlo nego Vučić, iste sekunde kreće pobuna i protiv njega. Jer, do sada je često naš narod obarajući jedno zlo mislio da je sve gotovo i da slede bolji dani, pa se opuštao. Ne, kada se smeni Vučić moramo iste sekunde motriti i bditi nad koracima nove vlasti i iste sekunde krenuti u bunt ako zastranjuju po bitnim pitanjima.
Imamo danas društvene mreže za pisanu i govornu reč uz pomoć koje možemo da talasamo (i koje imaju ogroman uticaj na javno mnjenje), to nije toliko skupo niti oduzima mnogo vremena. Ko može, pravac i ulica i protesti i drugi oblici građanske neposlušnosti. Uz Božiju pomoć.
A paralelno raditi bez ikakvog prekida na duhovnoj obnovi i uspostavljanju budućeg neonemanjićkog poretka kada duše budu zrele za to.
Autor: Marko Pejković
