4. februara 1804. godine dogodila se nikad zaboravljena i u pesmama Filipa Višnjića opevana seča knezova. Umnogome se danas, po stradanju i porobljenošću, možemo porediti sa ondašnjim Srbima. Ma, šta Srbima. Srbendama! A zna se ko su dahije naše današnjice.
Turske dahije Beogradskog pašaluka organizovale su seču knezova, u kojoj su ubijeni neki od najviđenijih Srba toga vremena, poput Alekse Nenadovića, Ilije Birčanina, Hadži-Ruvima i drugih. Cilj dahija je bio da pogubljenjem knezova uplaše narod i spreče pobunu, međutim ovim je samo ubrzano izbijanje Prvog srpskog ustanka.
Na dan ili dva uoči ustanka, sedeo je Karađorđe sa nekoliko svojih suseda pred kućom, u Topoli. Govorio je oštro:
„Ovaj se zulum više trpeti ne može i ne sme!
Valja nam Turke uništavati, da im se ne strv ne zna!
Ali, da vam kažem šta mislim: sloge među nama nema.
Neki će iz nas stati na stranu Turaka.
E, takve, koji god sa nama u slogu ne krenu, treba silom naterati.
Svi Srbi da ustanu na zulumćare!
Ko sa nama neće, turski je sluga i kao sa Turčinom i sa njim valja činiti!“
Do njega je sedeo Stanoje Glavaš, zamišljeno gladeći brke:
„Ako nešto hoćemo da postignemo, valja nam podići sav srpski narod na borbu. Nama povratka više nema i zato treba odmah da rešimo šta dalje. Ja mislim da idemo na Beograd, a usput da palimo hanove, izgonimo Turke i da dižemo narod na ustanak.“
Iste noći, kao februarska mećava, skoro dve hiljade ustanika pohrlilo je najpre u orašački han, pa u Raniloviće. Hanove zapalili, zulumćare što pobili, što oterali.
Zatim su pošli dalje, gazili, palili, jurili, sekli. Drlupa, Rogača, Dučina, Stojnik, Sibnik. Pred jutro, Karađorđu je, razočaran, došao Radoje Marinković Trnavac, da mu javi da nije uspeo da pobuni i podigne narod u Venčanima, Strmovu i Tuležu, jer je tamošnji viđeniji trgovac, gazda Toma Grbović, nagovorio ljude da se ne dižu na Turke.
Karađorđe je u Venčane stigao sa, sada već, više od četiri hiljade ustanika. Usput je prošao kroz oba nepobunjena sela, uzimajući iz svake kuće, milom ili silom, po jednog naoružanog čoveka.
Gazda Toma je već bio pobegao. Karađorđe je naredio da se, za primer ostalima, ali i za poruku gazda Tomi, jedan od zarobljenih Turaka obesi na vratima njegove kuće, a gazda Tominog sina je priključio ustanicima.
Tako se to radi sa domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima…
Mudro se to i fino kaže, da je istorija učiteljica života…
Autor: Saška Ljubičić
Материјал је у суптини контрдикторан. Између народа српског и Турака били су српски кнежеви, који који су били ти, који су угрожени од нових дахијских намета. Значи да су српски кнежеви организовали буну, да би себе сачували, а не неку државу или народ. За тако нешто, данас нема услова, па је и материјал бесмислен! Где аутор, ауторка, види данас “кнежеве”, а где Турке?