Princip

0
1097
Foto: pixabay.com

Poput Božića i Vaskrsa, doživljavam i dan Svetog Vasilija Ostroškog. Sve oko mene i u meni je osećaj kada pogled padne na otvorenu školjku i dah se sam od sebe umiri pred skromnosti i lepotom bisera u njoj. 

Dan sam provela u dvorištu. Slobodnom prostoru bez stega ograde i zaključane kapije. Bez pojasa kuća oko mene. 

Mirno sam posmatrala sve slike prirode ispred mene. Kao da nikada nije postojao moj život u gradu i kao da je moj DNK iz šume i u šumi. Daleko od civilizacije. Saplitanja od ljudsko dobro ili zlo. Sredinu u kojoj i sami u sebi ponesemo saplitanje dobra i zla.

Pročitala sam ključne tekstove iz dnevne štampe koja je odavno postala žuta štampa. Pokušala sam još jednom da razumem. Bar da pronadjem krivca koji je proizveo krivce. Nisam našla opravdanje za svoj narod koji se našao u ovom stanju i koji ne zna šta je stanje sutrašnjeg dana, puta kojim hteli ili ne moramo koračati dalje i znati da stojimo na istom, svesni da samo tačka ispod nas tone i polako nas povlači u dublje i tamnije. 

Udisala sam čist miris šume i iznova se divila moćnoj planini ispred mene. Posmatrala mačku i mačora koji nikako da se sprijatelje i lukavu vučicu koja je ,,nehajno,, trčkarala oko njih sa čekanjem da sklonim pogled i da ih moćno povija. Čim bi ta životinjska ćud došla do tačke ključanja, opomenula bih imenom prvo vučicu, zatim mačka i uzela u zaštitu mačku. Poslušnost njihova na moju prozivku, iako je ćud u njima ostala ista, lekcija je iz koje se može naučiti da je ljudsko biće beskorisno i štetno stvorenje za prirodu i životinjski svet. Zahvalni za ono što imaju i u čemu se odvija njihov život, razumeju glas koji ih opominje da rade nešto što nije dobro.

Zemlja Srbija nam je dala svu blagodat. Sve koristi i sva bogatstva. Naša Srbija je sveta transfuzija krvi, svih krvnih grupa i svih teških stradanja. Kao ptica feniks uvek je podizana iz pepela. Širila krila i na njima podizala nova radjanja i nove obnove. 

Ne slažem se da su nas svetske sile izdrobile kao što se drobi bajat hleb u dlanu. Naše latentno stanje je bujica koja nas drobi i korito menja onako kako će belosvetskim huljama biti lakše da uplove u utrobu naše domovine. 

Nikada nam ništa nije bilo sveto, jer je to prokletstvo srpskog naroda. Za sveto su znali samo naši pretci krvareći i ginući da otadzbinu, ognjište i čeljad, sačuvaju ispred belosvetskih hulja. Iznova se potomstvo radjalo i stasavalo da lako nasledjenu slobodu prokockaju kao da u šaci nose novac komšije kog ne vole pa im ćef da sve izgube na kockarskom stolu.

U duši sam samo patriota i hrišćanka. To mi je u venama i kapilarima. I da hoću drugačije ne mogu. Ćud mogu menjati ali krvotok ne. Iz takve duše ću reći istinu. Uništio nas je komunizam i vraćanje crkvi devedesetih godina. 

Komunizam nas je naučio ,,lako ćemo,,. To ,,lako ćemo,, ukorenilo se samo u lakovernim i poslušnim Srbima. Cilj jugoslovenskog komunizma je i bio da Srbi jednog dana budu ovce sabijene u tor. Ovce bez predvodnika koje će samo blejati dok im se ne preseče žila kucalica.

Mantije su obezvrednile patriotizam, jer on pripada služenju političarima, i propovedali da čovek treba da služi samo Bogu, tačnije njima i korvani (prilog) koji će doneti i ostaviti u crkvi. Propoved je bila protkana filozofskom, skrušenom podelom na voleti i ne voleti. Rečenica ,,U zdravom telu, zdrav duh,, bila je komunistička tvorevina koja je bila pogubna za čoveka i koja ga je odvajala od Boga. Podići prst da se odbraniš od grada, požara…podići glas i braniti Srbiju a ne Crkvu, bila je gordost koja dušu vodi u smrt.

Kušala sam vreme komunizma na razne načine. Upamćen način je kada sam postavila pitanje kako je Tito predsednik Srbima kada nas je ubijao kao Austro-Ugarski vojnik. Prošla sam kao bos po trnju ali pitanje u sebi nisam ugušila. Digli su ruke od mene. U tom periodu sam naučila da ti sve mogu uzeti i slomiti, udove razbacati ali da ti istrajnost ne mogu spaliti. Da je istrajnost najveća snaga pred moćnijom snagom. Imati princip je oružije koje nikada bez metka ne ostaje.

Kušala sam i mantije. Jednom sam postavila pitanje, ako toliko dižu glas protiv masona, zašto se onda u malom hodu u toku liturgije mole za Karadjordjeviće kada znamo da su bili masoni. Osudili su me da sam jeretik. Posle jedne besede, iz koje je pred okupljen narod grmelo da svojim telima i svojim životom moramo sprečiti da papa udje u Srbiju, pitala sam zašto se boje pape. Da li su sigurni da papa nekada nije u avionu preleteo iznad Srbije a oni to nisu sprečili. I pre nego sam ponovo ,,postala,, jeretik nastavila sam ,,Papinog dolaska se boje samo oni koji su slabi u patriotizmu i  veri, koji se kolebaju da li će uvek ostati u svojim cipelama ili će se prodati za strane cipele. Papa može doći do mojih vrata, dobiti  šećer i čašu vode da se okrepi i srpski posluži i da nastavi dalje, bez da me dotakne njegov dolazak ili u njemu da vidim veličinu ili opasnost za mene, pa ni moj greh pred Bogom, jer Bog da hoće uzeo bi mu dah da ne živi, ali mu ga iznova daje kao i svima nama. Pastiri treba da nas uče da ne dopustimo da se ,,papa,, u nama rodi i ako se rodi da od vuka napravimo jagnje. Pastiri treba da nas nauče da su Krst i otadzbina jedno Raspeće koje treba da čuvamo i čemu treba da prilazimo kao i pričesti. Istorija nas sama uči ko je ko bio i ko će kakav opet biti,,. 

U trenutku rušenja Slobodana Miloševića, dolazeći političari su bili prisni govornici sa pastirima vere. Razdor je nestao. Zajednički interes ih je spojio. Jedni su videli put do svile, drugi do kadife, ali i jedini i drugi su videli okupljeni narod koji će zarad njih gurati plug ispred sebe. 

Posle NATO agresije političari su se sprijateljili sa agresorima. Pastiri su u narodu ostavili mržnju prema agresorima, ne i svest da izvučemo pouku iz te agresije. 

Bila sam u hramu kada je krenulo bombarodvanje. Napunila sam dlan svećama i prišla mestu gde sam ih palila. Prišao mi je starešina manastira i pitao me zašto palim toliko sveća. Rekla sam mu za sve agresorske pilote da im se duše preobraze i da ne gadjaju domove nedužnog naroda. Da se u njima probudi čovek, milost i ljubav. Dobila sam epitimiju zabrane pričesti. 

Epitimija nije dotakla princip patriote i hrišćanke u meni. Pre ulaska u svet odraslih zadojena sam svetim savetom.

Jedna baka mi je bila katolkinja a druga pravoslavka. Cenile su se i poštovale. Njihovi susreti se nikada ne bi završili a da baka katolkinja baki pravoslavki ne kaže ,,Oprosti prijo, narod kome pripadam mnogo je zla učinio tvom narodu,,. Baka pravoslavka bi odgovarala ,,Pusti prijo, bio takav vakat, u svakom žitu ima kukolja,,.

Jednog dana sam ih pitala ,,Ko sam ja izmedju vas dve? Kako da razumem izvinjavanje i praštanje? Zašto smo se spojili?,,

Baka katolkinja je rekla da joj donesem papir i olovku. Uradila sam kako je od mene trazila. Na jednom papiru je nacrtala dvojicu čiča Gliša. Na trupu jednog je napisala slovo U, a na trupu drugog nacrtala petokraku. Na drugom papiru je nacrtala dvojicu običnih čiča Gliša. 

Stavila je ispred mene papir na kom su čiča Gliše imale obeležja i rekla ,,Zbog ovog sa slovom U se ja izvinjavam priji čiji je narod stradao,,.

Onda je ispred mene stavila papir sa čiča Glišama bez obeležja i pitala me koji je od njih zao a koji je žrtva. Rekla sam da ne znam jer su obojica isti. Na to mi je odgovorila ,,Na prvi pogled svi ljudi su isti, ti se moraš naučiti da prepoznaš u kome je zlo a u kome dobro. Prepoznavanje pripada čoveku. Bez prepoznavanja padaš u strast koja će prema nekome biti nečovečna,,.

Crteži bake su bili moja putanja. Moje prepoznavanje. Moj princip da me niko ne može zavesti i navesti da pljunem na svoj grumen. 

Ne vidim šta rade belosvetske hulje. Čujem ili pročitam. Ali vidim šta rade moji Srbi, bilo da su na vlasti ili kao ,,oreol,, oko te vlasti.

Moji Srbi nemaju princip i za to su sami krivi. 

Agresor dodje i ode. Samo ujedanje zarad plena medju mojim Srbima traje kao što je to uvek ista radnja u čoporu uličnih pasa. U tom otimanju oko plena ne gleda se da li je brat brata ujeo…da li je sin oca osakatio.

Zašto me moj pas i mačke slušaju? Zato što ih poštujem. Moja korist ka njima daje njihovu korist ka meni. Prostor domaćinstva nam je zajednička luka. Komad zemlje gde slobodno diše naš život. Pred nepogodama imamo gde da se sklonimo. Mesto sa kog ćemo prolaznika propratiti. Lavež tudjih pasa nas se ne tiče. 

Ono što je naše poštujemo i čuvamo. Različitost priznajemo i na nju gledamo da nam je sve na dohvat ruke ali ne i sve od koristi.

Lako ćemo, kao stečeni gen u Srbima, u svemu vidi korist. Poput balona od sapunice sve ga zavede i do ponora odvede. 

Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime