Priprema li se novi vođa Srbima?

Konačno porobljavanje Srbije

8
1952

dovršimo započetoSituacija na političkoj sceni Srbije sve više se zapetljava. Polako se nazire i jedna nova (opoziciona) grupacija koja ima šanse da postane novi „miljenik“ Zapada. Srpska napredna stranka, zahvaljujući enormnom strahu (teško je razumeti otkud on stiže) sve dublje srlja u onaj glib koji je sama napravila prenaglašenim „odbranama“ svog ljubljenog lidera. Dobija se utisak da je članstvo SNS-a dobilo zadatak da ustaje u svako doba dana i noći na bilo kakvu kritiku „velikog vođe“, ma otkud i ma od koga ta kritika dolazila.

SNS ima gotovo pola miliona članova. Otkako je pobedila na poslednjim parlamentarnim izborima, u nju se narod masovno učlanjuje i u nju prelaze brojne pristalice drugih stranaka. Čine to uglavnom iz koristi, u nadi da će ostvariti nekakvu ličnu ambiciju, bilo u formi novog položaja na poslovnom ili političkom planu, bilo da se tako nadaju da će dobiti posao ili da će putem partije zaposliti nekog od svojih najbližih.

Pošto ih je previše, sami članovi SNS stranke se dovijaju na razne načine da nekako isplivaju na površinu u takvoj strahovitoj gužvi i vašaru najnižih ljudskih strasti i pohlepe. Svi traže put kako da se dokažu (dodvore) svome „voljenom“ i „jedinom“, jer im se čini da samo iskazivanjem odanosti „njemu“ oni imaju šansu da ih Partija nagradi i da se tako pomere ka vrhu iz one mase koja se davi u blatu vlastitog podaništva. Otuda „branioci“ lika i dela „velikoga sina našeg naroda“ neprestano iskaču kao gnomovi iz mraka, kako u realnom životu, tako i u virtuelnom svetu.

Na svoju žalost, današnji nesporni srpski vođa nije uspevao da shvati da će mu kičmu polomiti oni koji ga najviše „vole“. Najteže se kontroliše ljubav masa, daleko teže i od mržnje. Iako je nekada, ne tako davno, instinktivno naslućivao da mu se „približilo“, jer su Srbi „nezahvalan“ svet, on takvu slutnju, očigledno, nikada nije uzeo u ozbiljno razmatranje. Sada verovatno uviđa da ona premonicija, koja ga je odnekud upozoravala da „neće još dugo“, nikako nije bila nuz proizvod njegove strepnje, već da je to bio jasan znak na koji je trebalo mnogo ranije da reaguje.

Da Vas podsetimo:  Kada će Vučić otići?

Sve svoje poteze na unutrašnjem i spoljnjem planu srpski političar broj jedan je dugo vremena vukao „kako valja“. Teško je mogao da pogreši, jer je trebalo da sledi, s jedne strane zahteve Zapada, a s druge – narodna nadanja. Za to mu nije bila nužna posebna politička mudrost. Sve što je nemački Bundestag ispostavio u svom čuvenom ultimatumu od sedam tačaka on je precizno ispunjavao.

Na Kosmetu više nema ni traga od „paralelnih institucija“. Taj deo srpske zemlje sada je čvrsto inkorporiran u ustavnopravni poredak natovsko-šiptarske paradržave. Proces „preumljenja“ , kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Srbiji, doveden je blizu svog kraja. Srbi su se, izgleda, pomirili sa svojom zlehudom sudbinom i sve oči su uprte u „Velikog Vođu“ koji će im doneti izbavljenje u stilu biblijskog Mojsija. Narod još uvek ne shvata da je vođina harizma zasnovana na goloj laži – počev od silnih milijardi od kojih nije bilo ništa – niti će ikada biti – pa do Kancelarije sa brze odgovore (bez odgovora) i Zajednice srpskih opština (ZSO).

Ono što nekada Austrougarska nije uspela svojom ogromnom vojnom silom, Nemačka je danas ostvarila EU šargarepom na dugačkom štapu. A kako je to uspela? Pa, reklo bi se, vrlo jednostavno. Pronašla je, instalirala i instrumentalizovala vođu kojem srpski narod veruje. A kako ga je instrumentalizovala? Uobličila ga je Hagom, onim istim u kome vođin bivši šef trinaest godina truli, beznadežno pokušavajući da dokaže da nije kriv. Zapravo, onih „sto muslimana“ ne silaze sa grbače srpskog nespornog lidera – prvoga među nejednakim. To je njegova noćna mora, o kojoj javnost malo zna i koju slabo ko primećuje.

I baš kada je pomislio da je stvar doveo do kraja i da je uspeo da se oslobodi pomenutih utvara iz prošloga veka, kola su krenula niza stranu. Otkada je srpski lider poslednjeg dana marta ove godine izjavio da – „nećemo uvoditi sankcije Rusiji i nikada nećemo učestvovati u tome, jer bi time išli protiv onih koji nikada nisu uvodili sankcije Srbiji, čak ni kada je bila bombardovana i kada su joj neki drugi uzimali teritorijalni integritet“ – otada je Zapad izgubio veru u njega.

Da Vas podsetimo:  O psovci, psovačima i Narodnoj skupštini

Srpske vođe, kao i drugi lideri malih zemalja, nikako da shvate da oni nemaju pravo na vlastiti stav. Toga, izgleda, nije bio svestan ni današnji srpski vođa. Kada je takvu istinu shvatio, bilo je već kasno. Zapad ne priznaje popravni. Onaj lider kome nije jasno da se može biti samo sa Zapadom ili protiv njega, to jeste, onaj koji traga za nekakvim „srednjim putem“, mora obavezno da padne u nemilost okcidenta. A ko god je tamo pao u nemilost, takav nikada nije uspeo, ma koliko se vredno i iskreno trudio, da u tom svetu promeni predstavu o sebi.

Iz svega, čini se, postaje poprilično jasno da Zapad priprema novog vođu Srbima. Onog vođu koji će dovršiti ono malo posla koji je još ostao oko definitivnog političkog i duhovnog porobljavanja Srbije. Ostaje još da se vidi ko će biti njihov „izabranik“. Možda Bojan Pajtić? Takav izbor izgleda malo čudno, je li? Ali, sačekajmo da vidimo da li će nam to isto izgledati čudno za nekoliko meseci.

Za www.koreni.rs

T. Rajić

8 KOMENTARA

  1. Kakva Amerika, kakva Nemacka, kakva Rusija?
    Sta se lozite na velike sile?
    Probudite se.
    U ovoj deobi nas ce, zajedno sa dugovima, preuzeti Turska. Arapi ce im prodati svoj deo.
    A onda ce svabo deportovati tri miliona Turaka pogodite gde: u tursku teritoriju Sumadiju.

  2. ovo sve nam se događa zato što smo pasivni i nezainteresovani, kao narod, za svoju sadašnjost i budućnost, i što u Srbiji niko nikada nije odgovarao za izdaju srpskih interesa! i naravno, niko nije izgubio glavu zbog toga…zašto bi neko na vlasti radio drugačije od prethodnih, pa to je najlakše i najprofitabilnije!!!!??!!

  3. „Оно што можемо, али и МОРАМО је и СА Америком и СА Русијом“.

    Zorane, komentar je na mestu ali.. dali je prijatelj, saradnik ili dobar drugar onaj sto me stalno ucenjuje? Iima li nekoga kod nas na vlasti ko sme ucenjivacu da kaze: e’ nomoze to tako brajko, ja imam i neke druge SVOJE do kojih mi je stalo?
    Mi ih za sada nemamo jer su svi pod jednom obavezom bas kod onih koji nas ucenjuju sada a i uvek ce.
    Slazem se da mozemo i hocemo (NE MORAMO) i sa jednim i sa drugim, samo sa nekim malo manje bas zbog ucena. Naravno ako to on odobrava usta bas i ne verujem mnogo.

    • /Прочитај и одговор доле…/
      Кобра, моје мишљење је да би требало (да не кажем да МОРАМО) уважавати интерес и Истока и Запада..
      И то не значи да не треба да имамо своје интересе, напротив.
      Уцењују нас, јер им се може (док им се може), и ту ми ништа не можемо, а поготово не само и искључиво силом.
      Свака сила, кад дође стани-пани, води рачуна првенствено, ако не и искључиво, о себи и својим интересима. Наше интересе можемо (да не кажем да МОРАМО) само ми да бранимо, али не силом, већ мудро.
      О томе са киме ћемо више или мање и о разлозима за то нека воде рачуна стручњаци и нека преузму и одговорност.
      Поента је да се некако, без насиља, промени систем у смислу да се на власт може долазити и на њој опстајати само ако си компетентан и доказано способан и то је то.

  4. Немојте тако, па, ево, Фрау Ангела се „баш радује“ посети Александра Високог. (А прут иза леђа је ту за сваки случај…)
    А иначе:
    Све ово што се догађа сада и оно претходно је донела демократска процедура.
    Ако народ може, нека истрпи и ово пар година или и дуже, као што је и оно претходно.
    И нека опет иде на изборе по још.
    Ако не буде могао,шта се ту може?
    Излаз је ван мејнстрима.

    http://zaokret.org/izlaz-je-van-mejnstrima/

  5. Моје лични виђење о томе како стоје ствари у међународној политици је да Немачка, иако би то желела, није независна „сила“. Пре него што било шта уради у складу са својим националним интересима, Немачка мора да добије „благослов“ једне друге много веће „силе“. Ова већа „сила“ (намерно пишем сила под наводницима, јер је права сила једино у Бога) и није национално обојена, али би се ипак могла назвати, и то само по њеном изворном седишту, Англо-саксонска (Америчко-Енглеска) илити једним именом Америка, где јој је престо.
    Отуда међу ултимативним захтевима Немачког Бундестага може и мора да стоји и питање Косова и Метохије, које је искључиви лични национални интерес Америке.
    Не треба овде заборавити ни Русију, напротив!
    Ако уважимо ову реалност, можемо кренути даље средњим путем.
    Али овде не мислим на средњи пут, ни Исток – ни Запад.
    Јер нити можемо САМО СА Америком, нити САМО СА Русијом, односно не можемо ПРОТИВ Америке, али ни Русије.
    Оно што можемо, али и МОРАМО је и СА Америком и СА Русијом.
    Једино тако можемо уопште да опстанемо на овим просторима.
    Без договора Америке и Русије по питању Србије, нама није могуће да дођемо ни до опстанка, а камоли до просперитета.
    Да се разумемо, ово није довољно да би живели неким иоле пристојним животом – за то треба да развијемо домаћу привреду (Сећате ли је се?), али је предуслов за то.
    Кога припрема Запад, односно Америка, да буде „наш“ следећи владар видећемо, али ће то сигурно бити човек или политичка групација – организација, који неће ићи против његових интереса. Питање од животне важности за нас је да ли ће тај или та бити довољно виспрен и способан да се уз благослов Америке, али и Русије, посвети домаћој привреди, а онда и просперитету и бољем, односно пристојном животу нас грађана. Толико (за сада.)

    • Moje je mišljenje da nema srednjeg puta.Davno je prošao II Sv.rat i ravnoteža snaga u svetu.Titova politika nije moguća.Moramo se opredeliti.Zapad koji je na zalasku ili Istok koji je u ekspanziji.Zapadu ne možemo ponuditi ništa da bismo zaradili dok Istoku možemo ponuditi poljoprivredne proizvode i prerađevine iz poljoprivrede.Pre svega moramo hraniti sopstveni narod sopstvenim proizvodima.To zahteva carinske i vancarinske zaštite naše proizvodnje.Prosta reprodukcija se može postići snabdevanjem sopstvenih žitelja a proširenjem proizvodnje izvoz.Primarna poljoprivredna proizvodnja zahteva proširenje prerađivačke industrije a tako stečenom akumulacijom podstiče se proizvodnja poljoprivredne mehanizacije i tako obnavljamo industriju.Svako proširenje proizvodnje ima za posledicu novo zapošljavanje a time i punjenje budžeta.Plate podstiču razvoj i drugih industrija,tekstilne,nameštaja,turizma ,ugostiteljstva,saobraćaja,itd.itd. Sve to treba osmisliti,planirati i uz pomoć znanja, domaćeg i stranog, sprovesti.Znam da među milion nezaposlenih ima kadrova koji to mogu sprovesti uz škojovane kadrove koji u inostranstvu peru sudove ,moluju ili rade na građevinama.Takođe i uz pomoć ostvarenih naših ljudi čije iskustvo,znanje i novac mogu doprineti ubrzanom razvoju. Potrebna je ,samo, POLITIČKA ODLUKA i HRABROST.

      • О једино могућем и говорим – и исток и запад.
        Не говорим о томе да треба подржавати интересе запада или истока, већ их просто треба уважавати.
        То не значи да не треба да имамо своје интересе, напротив. Кажем само да треба уважити реалност и покушати остварење својих интереса мудро, без супротстављања иједној сили, а поготово само и искључиво силом (па ни туђом!).
        Да се разумемо, наши стратешки интереси по суштини ствари нису супротстављени ниједној сили (па, да овде кажем, ни суседима), а то су: опстанак на овим просторима, здрава храна, функционална економија, ефикасна држава и, као круна свега, пристојан живот грађана.
        Што се тиче економије и ту треба водити рачуна о интересима великих „сила“.
        Има и поред тога довољно простора за развој економије. Треба само допустити способнима да изнађу решења (аграр, ИТ-сектор, али и заборављени туризам!).
        Политичка одлука и храброст о којој говориш се састоји у томе да се некако, без насиља, промени систем у смислу да се на власт може долазити и на њој опстајати само ако си компетентан и доказано способан и то је то.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime