Priprema li se novi vođa Srbima?

Situacija na političkoj sceni Srbije sve više se zapetljava. Polako se nazire i jedna nova (opoziciona) grupacija koja ima šanse da postane novi „miljenik“ Zapada. Srpska napredna stranka, zahvaljujući enormnom strahu (teško je razumeti otkud on stiže) sve dublje srlja u onaj glib koji je sama napravila prenaglašenim „odbranama“ svog ljubljenog lidera. Dobija se utisak da je članstvo SNS-a dobilo zadatak da ustaje u svako doba dana i noći na bilo kakvu kritiku „velikog vođe“, ma otkud i ma od koga ta kritika dolazila.

SNS ima gotovo pola miliona članova. Otkako je pobedila na poslednjim parlamentarnim izborima, u nju se narod masovno učlanjuje i u nju prelaze brojne pristalice drugih stranaka. Čine to uglavnom iz koristi, u nadi da će ostvariti nekakvu ličnu ambiciju, bilo u formi novog položaja na poslovnom ili političkom planu, bilo da se tako nadaju da će dobiti posao ili da će putem partije zaposliti nekog od svojih najbližih.

Pošto ih je previše, sami članovi SNS stranke se dovijaju na razne načine da nekako isplivaju na površinu u takvoj strahovitoj gužvi i vašaru najnižih ljudskih strasti i pohlepe. Svi traže put kako da se dokažu (dodvore) svome „voljenom“ i „jedinom“, jer im se čini da samo iskazivanjem odanosti „njemu“ oni imaju šansu da ih Partija nagradi i da se tako pomere ka vrhu iz one mase koja se davi u blatu vlastitog podaništva. Otuda „branioci“ lika i dela „velikoga sina našeg naroda“ neprestano iskaču kao gnomovi iz mraka, kako u realnom životu, tako i u virtuelnom svetu.

Na svoju žalost, današnji nesporni srpski vođa nije uspevao da shvati da će mu kičmu polomiti oni koji ga najviše „vole“. Najteže se kontroliše ljubav masa, daleko teže i od mržnje. Iako je nekada, ne tako davno, instinktivno naslućivao da mu se „približilo“, jer su Srbi „nezahvalan“ svet, on takvu slutnju, očigledno, nikada nije uzeo u ozbiljno razmatranje. Sada verovatno uviđa da ona premonicija, koja ga je odnekud upozoravala da „neće još dugo“, nikako nije bila nuz proizvod njegove strepnje, već da je to bio jasan znak na koji je trebalo mnogo ranije da reaguje.

Sve svoje poteze na unutrašnjem i spoljnjem planu srpski političar broj jedan je dugo vremena vukao „kako valja“. Teško je mogao da pogreši, jer je trebalo da sledi, s jedne strane zahteve Zapada, a s druge – narodna nadanja. Za to mu nije bila nužna posebna politička mudrost. Sve što je nemački Bundestag ispostavio u svom čuvenom ultimatumu od sedam tačaka on je precizno ispunjavao.

Na Kosmetu više nema ni traga od „paralelnih institucija“. Taj deo srpske zemlje sada je čvrsto inkorporiran u ustavnopravni poredak natovsko-šiptarske paradržave. Proces „preumljenja“ , kako na Kosovu i Metohiji, tako i u Srbiji, doveden je blizu svog kraja. Srbi su se, izgleda, pomirili sa svojom zlehudom sudbinom i sve oči su uprte u „Velikog Vođu“ koji će im doneti izbavljenje u stilu biblijskog Mojsija. Narod još uvek ne shvata da je vođina harizma zasnovana na goloj laži – počev od silnih milijardi od kojih nije bilo ništa – niti će ikada biti – pa do Kancelarije sa brze odgovore (bez odgovora) i Zajednice srpskih opština (ZSO).

Ono što nekada Austrougarska nije uspela svojom ogromnom vojnom silom, Nemačka je danas ostvarila EU šargarepom na dugačkom štapu. A kako je to uspela? Pa, reklo bi se, vrlo jednostavno. Pronašla je, instalirala i instrumentalizovala vođu kojem srpski narod veruje. A kako ga je instrumentalizovala? Uobličila ga je Hagom, onim istim u kome vođin bivši šef trinaest godina truli, beznadežno pokušavajući da dokaže da nije kriv. Zapravo, onih „sto muslimana“ ne silaze sa grbače srpskog nespornog lidera – prvoga među nejednakim. To je njegova noćna mora, o kojoj javnost malo zna i koju slabo ko primećuje.

I baš kada je pomislio da je stvar doveo do kraja i da je uspeo da se oslobodi pomenutih utvara iz prošloga veka, kola su krenula niza stranu. Otkada je srpski lider poslednjeg dana marta ove godine izjavio da – „nećemo uvoditi sankcije Rusiji i nikada nećemo učestvovati u tome, jer bi time išli protiv onih koji nikada nisu uvodili sankcije Srbiji, čak ni kada je bila bombardovana i kada su joj neki drugi uzimali teritorijalni integritet“ – otada je Zapad izgubio veru u njega.

Srpske vođe, kao i drugi lideri malih zemalja, nikako da shvate da oni nemaju pravo na vlastiti stav. Toga, izgleda, nije bio svestan ni današnji srpski vođa. Kada je takvu istinu shvatio, bilo je već kasno. Zapad ne priznaje popravni. Onaj lider kome nije jasno da se može biti samo sa Zapadom ili protiv njega, to jeste, onaj koji traga za nekakvim „srednjim putem“, mora obavezno da padne u nemilost okcidenta. A ko god je tamo pao u nemilost, takav nikada nije uspeo, ma koliko se vredno i iskreno trudio, da u tom svetu promeni predstavu o sebi.

Iz svega, čini se, postaje poprilično jasno da Zapad priprema novog vođu Srbima. Onog vođu koji će dovršiti ono malo posla koji je još ostao oko definitivnog političkog i duhovnog porobljavanja Srbije. Ostaje još da se vidi ko će biti njihov „izabranik“. Možda Bojan Pajtić? Takav izbor izgleda malo čudno, je li? Ali, sačekajmo da vidimo da li će nam to isto izgledati čudno za nekoliko meseci.

Za www.koreni.rs

T. Rajić