Proklamovani ciljevi Berlina nisu samo stvaranje najmoćnije armije u Evropi do 2039. godine već i proširenje NATO-a, kao instrumenta kontrole i obuzdavanja Rusije, na čitav Balkan.
Srbi se tome protive, dok Albanci pokušavaju da tome doprinesu, što znači da će svi politički i teritorijalni sukobi biti rešavani u korist Albanaca.
Takav je bio i „nemački poredak” na Balkanu u vreme Drugog svetskog rata i prilikom rasparčavanja Jugoslavije.
To je njihov nacionalni metod – okupljati lokalne ekstremiste u bataljone radi pobede nemačkog oružja.
AUTOR: Dmitrij Bavirin
Evropska unija imenovala je novog specijalnog predstavnika za Kosovo: od septembra će tu funkciju obavljati Dirk Šubel. Njegove ranije dužnosti bile su jačanje i razvijanje „Istočnog partnerstva” NATO-a. Sada mu je zadatak da u NATO uključi čitav Balkan. Najverovatnije po cenu rata. Ako ne svetskog, onda barem rata sa Srbijom.
Najupečatljivija činjenica u vezi sa budućim specijalnim predstavnikom EU za Kosovo Dirkom Šubelom jeste to što je on Nemac. Berlin pojačava svoj, ionako presudan, uticaj na Balkanu, a obično ga pojačava uoči rata – čak i kada taj rat ne bude svetski, već „samo” veoma krvav. Takvo je, eto, loše predznanje.
Nemačka se vratila u „bure baruta Evrope” odmah nakon svog ujedinjenja. Nadzor nad Balkanom nemačko rukovodstvo je doživljavalo i kao povratak na svetsku scenu u svojstvu ozbiljnog igrača. Svi ključni događaji tokom raspada Jugoslavije odigrali su se uz njeno aktivno i destruktivno učešće – barem ako se na to gleda očima Srbina.
Šubelov dvogodišnji mandat, uz mogućnost produženja, poklopiće se sa periodom priprema za novi pokolj. U oružanim snagama Kosova to i ne kriju: razvoj se odvija prema planu, a plan je da „do 2029. godine budu sposobni za samostalno izvođenje borbenih dejstava”. Sama formulacija zvuči krajnje sumnjivo: zbog čega bi odjednom Kosovari želeli da ratuju samostalno, bez svojih pokrovitelja iz NATO-a?
Istovremeno, „pokrovitelji” postepeno napuštaju pokrajinu: misija NATO-a KFOR, koja je sama sebe ovlastila da nadgleda održavanje reda, smanjuje svoje prisustvo i brojnost, dok se sopstvena vojska Kosova, naprotiv, uvećava. Svi žele da spolja izgleda kao da se to odvija sporazumno i bez razloga za strah, ali se iza tih procesa krije dugotrajni sukob između Prištine i svih ostalih. Bukvalno svih: Srbije, SAD, Evropske unije, NATO-a i susednih zemalja, uključujući i Albaniju. Toliko su specifično konfliktni ljudi koji danas upravljaju Kosovom.
Oni, između ostalog, žele potpuno povlačenje zapadnih trupa, kako ništa više ne bi ograničavalo kosovsku nezavisnost. U Briselu nemaju poverenja u Prištinu i ne nameravaju da pristanu na tako nešto, ali istovremeno ne žele ni da sada izazivaju skandal, pa je postignut kompromis prema kojem će se misija NATO-a postepeno smanjivati, dok će Kosovari prestati da zahtevaju njeno potpuno ukidanje. Barem zasad. Međutim, albanski lideri verovatno imaju takve planove za budućnost da se oni čak ni Severnoatlantskom savezu neće dopasti, jer su istinski eksplozivni.
Pre svega, reč je o aneksiji koja neće moći da se sprovede bez rata. Ono što sebe naziva Republikom Kosovo namerava da prigrabi još srpskih teritorija, najmanje pripajanjem Preševa i Bujanovca – opština na jugu Srbije u kojima živi veliki broj Albanaca. Maksimalni program podrazumevao bi širenje i na račun teritorija država NATO-a, koliko god to zvučalo fantastično.
Takav program podržava najmanje polovina kosovskih Albanaca, što potvrđuju rezultati petih uzastopnih izbora. Pre otprilike mesec dana, sa zakašnjenjem su objavljeni rezultati još jedne vanredne parlamentarne kampanje: na prvom mestu ponovo je stranka aktuelnog premijera Aljbina Kurtija „Samoopredeljenje”, koja je osvojila više od 47 odsto glasova. I to uprkos činjenici da su zapadni „pokrovitelji”, kojima kosovski Albanci duguju sve, podržavali druge stranke.
EU je čak uvela personalne sankcije protiv Kurtija i jednog dela njegovog okruženja, ali ni to nije pomoglo: ako se on i njegovo „Samoopredeljenje” nalaze u stanju rata protiv svih, to znači da se osećaju kao kod kuće. Oni čak ne priznaju ni zastavu ni himnu Kosova – samo ih trpe.
Nekada je vladajuća stranka bila radikalan i antisistemski pokret čak i prema merilima prilično divljeg Kosova, jer nije želela da se pomiri ni sa kim. Protivnici „Samoopredeljenja” bili su Srbi i Srbija, NATO i EU, Ujedinjene nacije i stari kosovskoalbanski političari, a svoje vatreno krštenje pokret je doživeo već nakon rata – na protestima protiv vlasti i stranih misija, koje su, čak i kada je reč o NATO-u, optuživane da popuštaju Srbima. Na jednom od takvih protesta povređena je američka ambasadorka, nakon čega su Kurtijevi ljudi stekli neprijatelje i među Amerikancima. To ih, međutim, nije sprečilo da kasnije preuzmu vlast i da je zadrže do danas.
Njihova ideologija predstavlja egzotičnu lokalnu pojavu koja podseća na Irce iz „Šin Fejna”. U ekonomiji i jednom delu socijalnih pitanja ona je ultralevičarska i populistička, u pogledu izgradnje nacije ultradesničarska, sa naglaskom na nepomirljivosti, dok je u spoljnoj politici ekspanzionistička. Oni su ubeđeni zagovornici Velike Albanije – ujedinjenja u jednu državu teritorija koje se danas nalaze u sastavu Grčke, Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije. Pošto su zapadni „pokrovitelji” zabranili stvaranje takve države, a uz to i korišćenje albanskih nacionalnih simbola kao državnih simbola Kosova, u „Samoopredeljenju” smatraju da pokrovitelje treba proterati, kao i Srbe.
Stranka deluje ne samo na Kosovu već i u Albaniji i Severnoj Makedoniji, podržavajući političare koji su joj ideološki bliski. To je glavni razlog zbog kojeg je Priština trenutno u sukobu čak i sa zvaničnom Tiranom. Kosovari, u suštini, pokušavaju da se umešaju u izbore kod suseda podržavajući opoziciju.
Albanski premijer Edi Rama sebe smatra istinskim evropskim političarem, dok svog kosovskog kolegu Kurtija smatra radikalom i provokatorom, što on zaista i jeste.
Prelazak u kabinet visokog državnog rukovodioca tradicionalno je uticao na Kurtija: postao je umereniji i spremniji na kompromise, jer stvarna politika nije isto što i iz sve snage vikati na ultradesničarskim skupovima. Ipak, ostao je dovoljno nepopustljiv i agresivan da su SAD pokrenule „strateški dijalog o zaključivanju strateškog partnerstva sa Srbijom” doslovno u inat Prištini, dok je Evropska unija uvela sankcije „Samoopredeljenju” i optužila ga za raspirivanje nacionalne mržnje.
Te sankcije su u međuvremenu ukinute, pošto je Kurti, pod pritiskom, dozvolio Srbima koji žive na severu da izaberu svoje gradonačelnike umesto albanskih namesnika. Ipak, opšti stav Zapada je jasan. Sa „Samoopredeljenjem” sarađuju i glume napredak u dijalogu zato što ne mogu da ga uklone sa vlasti: kosovski Albanci glasaju za radikalne nacionaliste u inat ostatku sveta.
Naravno, upravo je to i trebalo očekivati. Upravo su na to upozoravali Zapad kada je odlučio da Srbiji oduzme za nju svete teritorije radi stvaranja albanske kvazidržave: lokalna vrsta „Šiptara” sastoji se od ljudi koje nije moguće kontrolisati. Zapad je čak delimično poslušao upozorenja o opasnosti velikoalbanskih ideja, ugradivši u kosovski sistem određene osigurače, uključujući i ustavnu zabranu ujedinjenja sa bilo kim. Sada Kosovari sanjaju o tome kako da se oslobode tog ustava, jer ih on sprečava da ratuju za veliku otadžbinu.
To je ono što ih razlikuje od Albanaca iz Albanije, koji su daleko mirniji: njima je više stalo do ulaska u Evropsku uniju nego do stvaranja imperije.
Za Kosovare je, međutim, imperija daleko važnija od Evropske unije.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u budućnosti očekuje napad vojnog saveza Kosovara, Hrvata i Albanaca, koji će jednog dana prevazići svoje međusobne nesuglasice – na primer tako što će „Samoopredeljenje” uspeti da u Albaniji dovede na vlast svoje ljude.
„Oni formiraju savez kako bi nas napali. Čekaće trenutak velikog sukoba između Evropljana i Rusa, kao i još većeg sukoba na Bliskom istoku. Čekaće pogodan trenutak kada u celom svetu zavlada haos”, izjavio je on u martu.
Jedine moguće mere koje Vučić vidi jesu gomilanje hipersoničnih balističkih raketa, povećanje vojnih rashoda i još brže preoružavanje vojske, u kojoj će u septembru biti obnovljeno služenje vojnog roka, doduše zasad u trajanju od samo tri nedelje. Dakle – priprema za rat. Očigledno za isti onaj rat za koji Priština planira da bude spremna do 2029. godine.
Ipak, Nemačka se priprema za rat šire i glasnije od svih, a deo obaveza nesumnjivo će pasti na Šubelova pleća. Proklamovani ciljevi Berlina nisu samo stvaranje najmoćnije armije u Evropi do 2039. godine već i proširenje NATO-a, kao instrumenta kontrole i obuzdavanja Rusije, na čitav Balkan. Srbi se tome protive, dok Albanci pokušavaju da tome doprinesu, što znači da će svi politički i teritorijalni sukobi biti rešavani u korist Albanaca.
Takav je bio i „nemački poredak” na Balkanu u vreme Drugog svetskog rata i prilikom rasparčavanja Jugoslavije. To je njihov nacionalni metod – okupljati lokalne ekstremiste u bataljone radi pobede nemačkog oružja.
U nekim krajevima poznatija je SS divizija „Skenderbeg”, a u drugim SS divizija „Galičina”. Međutim, presudan nemački uticaj uvek znači rat. To više nije predznak – već aksiom.
IZVOR: https://vz.ru/world/2026/7/18/1435749.html
Rusko propagandno pr@seravanje. Vode rat pet godina bez pomaka.