Priroda i ljudi

„Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.“

Borislav Pekić

Dozvolili smo da naš narod trpi razne nesreće. To nije bilo ono što je priroda pripremila za nas, a još manje Božja odluka. Samim tim nije moralo biti tako, jer sve što su nam činile te razne zveri koje samo nose ljudska imena moglo je biti zaustavljeno, sprečeno. Najtužnije je kada greške ponavljamo, i uvek iznova time dozvoljavamo nove nesreće. Koliko puta to treba da vidimo da se Hrvati ne mogu odreći ustaštva? Šta još ustaše mogu da učine da shvatimo da se zveri neće nikad smiriti ili popraviti? Kakav nam još to treba dokaz da Nemačka i Austrija (ranije Austrougarska), da su Centralne sile nekad kao danas NATO (od)uvek puna podrška za sve što je protiv Srba. Da će ti zlikovci uvek biti vetar u leđa ustaštvu.

Dopustimo bar jednom sebi da nam bude onako kako je priroda predvidela. Onako kako nam je Gospod dao, a ne kako krvožderi žele. Počnimo da se prema sebi, narodu, Otadžbini ponašamo sa samopoštovanjem koje zaslužujemo. Ne budemo li mi poštovali sami sebe, s kojim pravom to onda da očekujemo od drugih? Ne smemo stalno da dozvoljavamo zločine nad svojim narodom, da bi tek nakon toga shvatili da će oni koji su ruke obojili krvlju nevinih to uvek iznova činiti. Možda vlastodršci ne shvataju, nisu čitali istoriju ili su jednostavno izdajnici – bez obzira šta je u pitanju, moramo ih zaustaviti. Nemaju prava, a ni mi nemamo prava da im dozvolimo da ponižavaju svetosavski narod, ili još gore da ga vode na neko novo klanje.

Jedno je boriti se, suprostaviti se, jasno braniti svoju veru i Otadžbinu, a potpuno drugo ponižavati se i gubiti čast. Vera i borba ulivaju nadu. Nada ojačava želju za životom i doprinosi hrabrosti. Želja za životom i hrabrost iskazana u pravo vreme donosi pobedu. Pogledajmo samo iza sebe, setimo se svih momenata i događaja koji nas danas čine ponosnim. Pokušamo li da ih analiziramo videćemo da smo do njih dolazili uvek tako što nismo dozvolili da izgubimo čast. Pokazali smo hrabrost onda kada je trebalo i bili smo nagrađeni time da niko nije uspevao da nas ponizi. Uvek kad smo verovali, borili se, pokazivali nadu i hrabrost, živeli smo.

Danas se naši političari hvale snishodljivošću, puzanjem, klečanjem… Jasno nam je da to rade po nagovoru Zapada. Ne bi li ubedili one koji ne žele da se odreknu svojih predaka i srpstva da je to nekakvo normalno ponašanje. Oni i jesu delimično u pravu, to jeste normalno ponašanje beskičmenjaka, poltrona i izdajnika ali ne i pravih Srba. Svetosavci su kroz život uvek koračali pravo, bez gordosti ali sa ponosom. Pobede smo nizali uvek verom, beskompromisnom borbom i čašću, i beskrajnom ljubavi ka svojoj majci Srbiji.

Dok tako i dalje budemo živeli, Srbima ćemo se zvati. Ako se sami ne odreknemo sebe i ne predamo se, drugi nas neće nadvladati, ma koliko to pokušavali. Problemi i nesreće koje trpimo nisu sigurno prvi ali mogu biti poslednji. Moramo shvatiti gde grešimo, šta ne radimo prirodno, gde ne slušamo srce i pretke, gde smo se to odvojili od Gospoda. Vreme je da shvatimo, sve što nam se dešava je proizvod našeg činjenja a ne činjenja drugih.

Plaćali smo danak svojoj naivnosti. Umesto da smo učili na tuđim primerima prošli smo najskuplju školu. Svaku lekciju smo naučili na svom primeru. Nadajmo se da nam nije potrebno da lekcije ponavljamo. Lekcije su uvek bile iste, zašto bi onda išli iz početka? Svaki put su nam isti pokazivali neprijateljstvo, a oduvek smo mogli da očekujemo samo jednu bratsku ruku – rusku. Znamo da čovek koji je u svom srednjem ili poznom dobu ne može da razmišlja i da se ponaša kao tinejdžer, već isključivo skladno svom nagomilanom i stečenom znanju i iskustvu. Tako je i sa narodom koji ima svoju prošlost i istoriju, a Srbi je sigurno imaju. Ne može i ne sme se takav narod sa tako bogatom prošlošću ponašati kao da je tek upoznao svet.

Naša istorija je puna primera koje ne smemo zaboraviti, prepuna lekcija koje nikad više ne smemo dozvoliti da nam se ponove. Pomislimo samo koliko se zapad trudi da nam nametne nekakve izmišljene zločine i genocide. Njima je to potrebno jer hoće da nas prikažu onakvim kakvi su oni. Uporni su ti zlikovci da nam nabace po njima „neoprostivu“ krivicu za Srebrenicu, želeći svetosavski narod da izjednače sa zverima. Tužno je kada im u tome pomažu i nedorasli srpski političari, ali oni su ionako tu samo plaćeni statisti.

Pored svega, to sigurno neće uspeti, laž nikad u krajnjem ishodu ne može pobediti istinu. Znamo dakle da je ta njihova laž osuđena na propast, ali na nama je zbog naše dece da im ne dozvolimo ni da to pokušaju. Srbi Srebrenicu pamte drugačije, sećaju se Srbi tužnih Đurđevdana, Petrovdana … Zapad to ne pominje, istina nije nešto što njih interesuje. Mi ne smemo tu istinu zaboraviti. Nikad iz svojih srca izbrisati potresna svedočenja nevinih.

„Kontinuitet genocida tokom čitavog 20. veka nad pravoslavnim Srbima na prostoru bivše SFRJ potvrdio se i na primeru sela oko Srebrenice, u Republici Srpskoj. U obimnoj dokumentaciji Fonda za istraživanje genocida nad srpskim narodom navodi se primer iz 1942. i 1943. godine. Ustaška legija je u samo jednom danu, 6. maja 1942, počinila stravičan genocid u selu Fahovići, pobivši klanjem i streljanjem čak 205 tamošnjih Srba i izbeglih iz Olova, Sokole, Vlasenice i Han Pijeska! Preživeli prota Krsmanović svedočio je o ovom masakru: „Kad su ustaše krenule iz Srebrenice ispred njih su bežali Srbi, tražeći spas preko Drine. Kad stigoše do obale, nagrnuše na njih Francetićevi legionari, „Princ Eugenova“ divizija. Lovili su djecu i žene, nemoćne starce… Majke su bacale živu djecu u Drinu, da ih ustaše ne bi stigli i sakatili… Gledao sam djevojke kako se ubijaju u Drini da im ustaše ne bi oskrnavili čast i obraz… Šestorica ustaša skinuli su se do pojasa i klali Srbe redom, onako svezane ili prebijene i bacali u jame. Pričali su ljudi, kako su dve jame danima poslije „disale“. Izlazila je bijela pena i slušalo se teško izdisanje, jer je u njima bilo potrpano i mnogo živih ljudi. Tek 1952. godine iz tih jama su izvađeni zemni ostaci tih nesrećnika!“ Utvrđeno je da je samo u ovom kraju stradalo 844 Srba.

Tragičnu sudbinu doživeli su i žitelji srpskog sela Zalazje kod Srebrenice. Preživeli Neđo Stanković je svedočio: „Imao sam pet godina kada su ustaše na Trojice 1943. godine napale naše selo i ubile 97 mještana, među kojima je četrdesetoro maloletne djece. U stravičnom pokolju zauvek su nestale porodice Lazarević, Lalović, Maksimović, Stojanović… Tada je ubijeno četrdesetpetoro u porodici Rakić. Moj brat Miladin preživeo je 1943. godine, ali su ga komšije iz susjednih bošnjačkih sela Potočari i Likari ubili na Petrovdan 1992. godine. Mog drugog brata Stanka teško su ranili, a dvojicu njegovih sinova ubili su na kućnom pragu. Rođak Blagoje preživeo je kao tek rođena beba pomor Srba. Našli su ga na grudima zaklane majke, ali nažalost poslednji rat nije preživio, jer su ga 12. jula 1992. godine ubili u blizini kućnog praga. Njegova supruga Stojanka kaže da su potomci nekažnjenih zločina iz Drugog svetskog rata upali u selo i ubili četrdesettri mještana“…

Gotovo isti scenario dogodio se pola veka kasnije. Žrtve su ponovo bili Srbi, ali ovoga puta dželati su bili muslimani koji su 1992. godine napali Zalazje i zaseoke Obodi, Radonjići i Azlice. Ova mesta muslimani su napali u dva navrata – 8. juna i 12. jula 1992. godine. Sela su uništena do temelja. U više porodica – Jeremić, Vujadinović, Rakić… Izginuli su gotovo svi muškarci, braneći svoje porodice i kuće. Srbi koji su pohvatani, ranjeni i starije osobe, nikad nisu pronađeni.

„Pokolj Srba u Zalazju 1992. godine u knjizi „Planirani haos“ opisao je Ibran Mustafić visoki funkcioner SDA i saborac velikog ratnog zlikovca i srpskog krvnika Nasera Orića, koji mu je priznao zločine:

„Kad je počelo klanje one ekipe zarobljenih na Zalazju, meni je dopao Slobodan Ilić (nekadašnji sudija Opštinskog suda u Srebrenici). Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovorio ni riječi. Izvadio sam bajonetu i direktno ga pogodio u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga preklao!““ (1)

Hoćemo li i dalje da uporno dozvoljavamo tim slugama satane da nas bacaju u jame? Naravno da ne, pravi Srbi im takve zločine nikad više neće dozvoliti. Sramno je da naša deca ne uče ove lekcije u školama. Ne zbog toga da bi nekog osudili, to svetosavci ne čine. Zveri su već odavno osuđene i one svoju kob ne mogu izbeći. Istina je potrebna da se zna da bi sebe spasli novih patnji, klanja, ubijanja, lažnih prijateljstava, silovanja, stradanja… Dosta je da stalno slušamo laži o tome kako je drugima, mi imamo prvo obavezu ka sebi i svojoj deci. Pre bilo kakvog slušanja o drugima moramo dobro slušati i znati sve o nama.

Priroda nam je dozvolila da uvek sami odlučujemo o svojoj sudbini. Bog nam je dao mogućnost da iskrenom verom sebe učinimo nepobedivim. Mi smo ti a ne drugi koji su kasnili sa svojim odlukama. Sami smo krivi što smo se veri vraćali samo onda kada je bilo najteže, naravno tek tada i odnosili pobede. Bilo bi lepo i pametno da nešto naučimo iz prošlosti, da ne čekamo stradanje pa tek onda da postanemo oni pravi.

Onda kada smo sebe učinili skepticima izgubili smo veru, onda kada smo postali samo tradicionalisti izgubili smo nepobedivost. Za to ne možemo kriviti druge. Najlakše je onda kada vidimo da nam je teško, da smo tužni, okruženi nesrećom, da za to okrivimo sudbu i druge. U tome što okrivljujemo druge ima samo mrva istine. Istina je da oni jesu uživali u tome da nama čine zlo ali to su uspeli jer smo im mi svojim (ne)činjenjem to olakšali. Moramo naći rešenje tamo gde ono jeste i primeniti ga. Rešenje je u nama, nema opravdanja za kukavičluk i čekanje nekakve sudbine. Nema opravdanja što smo dozvolili zlu da se osili i razgoropadi, da Srbe baca uvek u neke nove jame.

Uvek smo kroz istoriju najveće greške pravili pokušavajući uporno da budemo prijatelji i dobri sa onima koji to nisu hteli. Dozvoljavali smo sebi da njihov strah nastao od naše snage sebi predstavimo kao dokaz njihove dobre volje. Zaboravljajući opet pravilo da će zver koja te se plaši dok te gleda u oči iskoristiti prvi trenutak da ti zabode nož čim okreneš leđa. Svaki put takvu naivnost plaćali smo žrtvama nevinih. Zmije su strpljivo čekale našu neopreznost i tada pokazivale svoju pravu narav. Zverski zabadajući svoje otrovne zube u sve što je srpsko.

Došlo je vreme da skupo plaćene lekcije naučimo. Mi smo Srbi, nama nije u krvi da mrzimo, ali oni koji sa nama neće, ne vole nas, kojima mi nismo dragi, moraju znati da ne mogu računati na našu ljubav. Svetosavci jesu i pravedni i dobri, puni ljubavi i razumevanja ali svetosavlje ne podržava naivnost. Vreme je da i mi pokažemo da smo dostojni svojih predaka. Da dobro znamo sva srpska stradanja. Da nikad više nećemo biti zbog naivnosti bacani u jame.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture
_____________

(1) www.glas-javnosti.rs/clanak/tema/glas-javnosti-16-01-2009/majke-bacale-zivu-decu-u-drinu

slika http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:566641-Sud-BiH-potvrdio-optuznicu-protiv-Nasera-Orica-za-ratni-zlocin-nad-Srbima