Pristalice Klintonovog globalizma

Pošto je pre deset godina razbio srpsku Vladu da bi onemogućio primenu Akcionog plana protiv jednostranog proglašenja nezavisnosti „Kosova“, Vuk Jeremić se posvetio karijeri u OUN. Saradnik klintonovskih globalista se vratio kako bi Srbiji iznurenoj od Vučićevih dramatizacija ponudio svoju raskošnu ličnost na izborima za šefa države.

Meni se učinilo da je on normalan tip.

Levi i progresivan.

Viktor Peljevin

U spoljnoj politici dopuštanja razvoja separatizma na Kosovu i Metohiji, uloga Vuka Jeremića bila je bitna ali ne i odlučujuća. Formalno odlučujuću ulogu je ipak imao Boris Tadić. Čim je počeo da okleva, ovu politiku su nastavili Ivica Dačić, Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić. Objavljujući tekst „Saving Private Jeremić“ naveo sam činjenice o pogubnim rezultatima rada Vuka Jeremića po spoljnopolitički položaj Srbije. Ovog puta ću najpre podsetiti kako je uništio jedinstvo Vlade R. Srbije čim je ona pokušala da se aktivno suprotstavi otcepljenju Kosova i Metohije. Time je razbio i poslednje krhko jedinstvo vladajućih stranaka bivšeg DOS-a.

Opstrukcija Akcionog plana za Kosovo

Druga vlada Vojislava Koštince je krajem 2007. godine bila svesna da će diplomatije NATO-država priznati „Kosovo“ čim ustanove privremene uprave proglase nezavisnost, i delovala je spremno. Tadašnji ministar državne uprave, Zoran Lončar je obavestio javost da vlada priprema Akcioni plan protiv takve situacije, naglasivši da se radi o dokumentu koji je državna tajna[1].

Zahvaljujući Vikiliksu, znamo da je neposredno uoči usvajanja Akcionog plana[2] Vuk Jeremić umirio diplomate SAD: „Vlada je 14. januara 2008. g. usvojila Plan zvaničnog odgovora na proglašenje nezavisnosti Kosova. Vlada neće objaviti ovaj dokument, pa osobitosti tog plana još uvek nisu jasne. Srpski zvaničnici, uključujući ministra spoljnih poslova, rekli su da Plan ne iziskuje mere protiv Kosova ili država koje priznaju Kosovo koje bi bile grublje od onoga što je već javno pominjano, poput ekonomskog i trgovinskog embarga ili smanjenja nivoa diplomatskih odnosa. Srpski zvaničnici tvrde da plan nije grublji nego što se očekivalo. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je rekao ambasadoru 13. januara da on `ne bi uznemirio (SAD) čak i ako bi procurio`. Savetnik Ministarstva Kosova, Stanko Blagojević, rekao je Polovu 15. januara da je `većina sadržaja (Plana) već obelodanjena` i da se tekst tiče `vodećih načela` suvereniteta Srbije, a ne `jasnih mera` o tome kako bi Srbija morala da reaguje na Kosovu. On je naveo da tekst odražava `kompromis` ovih principa i ekonomskih i drugih nacionalnih interesa Srbije. Rojters je pomenuo `izvor iz Vlade` od 15 januara, koji je rekao da `Plan sadrži niz mera za svako ministarstvo, uključujući i pripremu mogućeg priliva izbeglica iz redova srpske manjine` i nazvao je taj Plan `više predstavom koja prikazuje odlučnost`.[3]“

Prištinske privremene institucije su trajnu „nezavisnost“ proglasile 17. februara 2007. godine. Iako je Akcioni plan državna tajna, TV B 92 je objavila da on sadrži tri važne diplomatske akcije: proglašenje unilateralnog akta ništavim, povlačenje ambasadora iz država koje su priznale nezavisnost „Kosova“ i pokretanje tužbi pred Međunarodnim sudom pravde protiv SAD i svih država koje priznaju nezavisnost KiM[4]. Jeremić se na čelu srpske diplomatije potrudio da tužbi uopšte ne bude, a povlačenje ambasadora pretvorio je u puku formalnost. Proglašenje unilateralnog akta ništavim predsednik Tadić je sa Jeremićem omeo trapavim zahtevom Međunarodnom sudu pravde, o čemu sam pisao[5].

Obaranje srpske vlade

„Moj stav o Kosovu je svima više nego poznat“, rekao je Jeremić tokom predsedničke kampanje[6]. „Zaboravio je“ da je javnosti poznata njegova opstrukcija sprovođenja Akcionog plana izazivanjem razdora u Vladi 7. marta 2008. g. Tada se na čelu većine ministara (DS i G 17 plus) Jeremić direktno usprotivio Predlogu rezolucije Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. Predlog rezolucije je odbačen, ali je njegova sadržina i danas dostupna na sajtu Vlade R. Srbije[7].

Puna vest o tome kako je Jeremić u kritičnom trenutku razorio jedinstvo Vlade R. Srbije je i danas dostupna na sajtu Glasa Javnosti[8]. „Iz Nemanjine 11 saopšteno je da je vlada dala negativno mišljenje na Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti teritorijalnog integriteta Republike Srbije u odnosima sa međunarodnim organizacijama. Ključni resori, Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo za Kosovo i Metohiju dali su oprečne ocene, tačnije negativnu i pozitivnu. A zahvaljujući većini iza šefa diplomatije Vuka Jeremića, ona je na vladi odbačena. Slobodan Samardžić: `Više ne postoji zajednička politika vlade u odnosu prema EU i Kosovu i Metohiji. Mislim da se vlada neće održati ali ne znam kako će se to rešiti. Ovu duboku krizu, pre svega, će rešavati političke stranke u vladi, ali i one koje učestvuju u političkom životu Srbije` rekao je on. `Deo vlade smatra da treba preći preko svega što je EU učinila u poslednja dva meseca protivno srpskim nacionalnim interesima i da treba zabiti glavu u pesak ignorišući takve postupke i odmah nastaviti sa EU integracijama. Mi tražimo da se učini međukorak i da EU razjasni svoju promenu politike prema Srbiji. Ako ovo prihvatimo to indirektno znači da napuštamo odbranu Kosmeta. Došao je, dakle, trenutak ne za velike reči neću nikada prihvatiti nezavisnost Kosova, već da se na konkretnijim iskušenjima odredimo kao država` istakao je Samardžić. Na sednici Vlade R. Srbije su se Predlogu rezolucije suprotstavili ministri iz DS i G 17+.“ O nedvosmislenoj političkoj odgovornosti Jeremića takođe svedoči pomenuta vest: „A zahvaljujući većini iza šefa diplomatije Vuka Jeremića, ona je na vladi odbačena“. U rad vlade se odmah umešao predsednik Tadić poručivši: „Apelujem da se rezolucija više ne pojavljuje u parlamentu, da se povuče i da se prestane s vođenjem politike lažnog patriotizma. Kosovo i Metohija se ne brani rezolucijama, već nastavkom evropskih integracija, što podrazumeva ekonomsko jačanje Srbije i stabilnost.“ Stav da je članstvo u EU važnije od suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka sopstvene države bila je najava prirode budućeg političkog režima. Već sutradan je Koštunica najavio ostavku na mesto predsednika vlade zbog nejedinstvene politike oko suštinskog pitanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije.

Šta je to u Predlogu rezolucije toliko smetalo Jeremiću, Tadiću i evro-atlantski opredeljenim ministrima u tadašnjoj vladi Srbije? Bile su to činjenice čiju istinitost je pokazala naredna decenija: „Savet Evropske unije (je) nagovestio aktivnosti u vezi sa Kosovom i Metohijom i u samoj Pokrajini koje bi neposredno ugrozile suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. (…) Narodna skupština utvrđuje da bi uspostavljanje predložene misije EU za sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana predstavljalo akt ugrožavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije. (…) Narodna skupština traži od Vlade Srbije da sa EU utvrdi da misija EU ne može doći na teritoriju Srbije, na Kosovo i Metohiju, bez adekvatne odluke Saveta bezbednosti. (…) Zbog ukupne uloge NATO-a, od protivpravnog bombardovanja Srbije bez odluke SB do Aneksa 11 odbačenog Ahtisarijevog plana, u kome se određuje da je NATO `konačan organ` vlasti u `nezavisnom Kosovu`, Narodna skupština donosi odluku o proglašavanju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju. (…) Narodna skupština traži od državnih organa Republike Srbije da upotrebe sva pravna sredstva pred odgovarajućim međunarodnim i nacionalnim sudovima za zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta države Srbije.“ Uz to, Predog rezolucije se izričito pozivao na izvore Međunarodnog prava: Povelju OUN, Rezoluciju SB OUN 1244 i Završni akt iz Helsinkija (OEBS). Međutim, Jeremić i Tadić su upravo činili sve u prilog sprovođenja odbačenog Ahtisarijevog plana, ustanovljenja misije EU, i ničim se nisu sprotstavili kad se NATO postavio kao vlast na Kosovu i Metohiji mimo akata međunarodnog prava, što sam već naveo u „Saving Private Jeremic“.

„Betmen Apolo“

Stav da je Jeremić nekakav „ruski čovek“ nikad nije argumentovan. Diplomatska podrška Ruske Federacije Republici Srbiji nije podrška Vuku Jeremiću. Osim maglovitih stavova Jeremiću naklonjenih novinara i redakcija, ništa ne ukazuje na posebnu rusku podršku Jermiću lično. Nasuprot tome, postoji ruski izvor na srpskom jeziku koji vrlo kritički ocenjuje ulogu Jeremića. Pišući o političkom suparništvu Vučića i Jeremića, Petar Iskenderov[9] doslovno iznosi: „Oba političara su telo od tela i krv od krvi proevropske orijentacije, koju je zvanični Beograd izabrao za glavni spoljno-politički prioritet. Zbog čega su oni danas spremni da zauzmu mesto na različitim stranama barikada? Odgovor je jednostavan. Aleksandar Vučić personifikuje poziciju onih snaga koje insistiraju na nastavljanju ukazanog kursa, ne obazirući se ni na kakve probleme, pa čak ni na krizu u samoj EU i promene na američkom političkom Olimpu. A Vuk Jeremić je – personifikacija te krize u koju su teoretičari i praktičari tog kursa uvukli Srbiju, a što je najvažnije, i njega lično.“ Iskenderov tvrdi: „Teško je poverovati i u proruske simpatije Vuka Jeremića. On se zalaže pre za sprovođenje spoljne politike zemlje koja bi bila u skladu sa današnjom međunarodnom realnošću, pozivajući istovremeno `da se nastave pregovori sa EU, da se izgradi u Srbiji evropsko društvo i da se imaju u vidu države sa kojima mi imamo posebne istorijske i diplomatske odnose kao što su Rusija i Kina`.“

Vuk Jeremić i njegov „Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj“ (CIRSD) su partneri i saradnici nekoliko ustanova koje su sa stanovišta interesa naše otadžbine opasne. To su: Centar za američki progres (CAP), Centar za novu američku bezbednost (CNAS) i Čikaški savet za globalna dešavanja (CCGAC). Osnivač i prvi čovek Centra za novu američku bezbednost je jedan od pionira doktrine humanitarnog intervencionizma uopšte, Kurt Kembel[10]. Predsednik Čikaškog saveta Ivo Dadler bio je stalni predstavnik SAD u Savetu NATO, specijalista za pitanja evropske bezbednosti i član Nacionalnog saveta za bezbednost SAD (NSC) Klintonove i Obamine administacije. Međutim, posebno su onespokojavajuće veze Jeremića sa rukovodiocima Centra za američki progres.

U organizaciji Centra za američki progres decembra 2015. godine je Vuk Jeremić bio moderator rasprave predstavnika pomenutih organizacija o globalnoj transformaciji i oblikovanju globalne politike pod rukovodstvom SAD[11]. Uvodnu reč je izneo upravo Tomas Dašl, a Ivo Dadler i Nira Tanden su bili učesnici rasprave. Centar za američki progres je objavio zaključni sud rasprave: „Potreba za razboritim i angažovanim rukovođenjem od strane SAD je veća nego što je ikada bila. Američki odgovor na ovaj izazov će oblikovati budućnost globalne politike za dolazeće generacije“. Otud su se članci Tomasa Dašla i Nire Tanden pojavili u izdanju časopisa „Horizonti“ Jeremićevog Centra u jesen 2015. g[12]. Konkretan način na koji je došlo do saradnje Jeremića sa Dašlom još uvek ne znamo, ali se zna da je lično Tomas Dašl Jeremića uputio na svoje saradnike: Džona Podestu i Niru Tanden. Ovo je javnosti postalo poznato tek novembra 2016. godine, kada je „Vikiliks“ objavio mejlove Džona Podeste[13] u kojima Dašl naziva Jeremića „ključnim liderom anti-miloševićevskog pokreta“, „obožavaocem rada Centra za američki progres“ i navodi da ga je Jeremić lično molio za saradnju. „Danas vladaju jahači apokalipse“, izjavio je Vuk Jeremić u predizbornoj kampanji dve godine kasnije[14].

Tomas Dašl je blizak saradnik Hilari Klinton. Član je američke Demokratske stranke i vođa njihove većine u Senatu. Po sticanju visokog obrazovanja je službu počeo kao službenik Američkog vazduhoplovstva (USAF) za obaveštajnu vezu sa Strateškom vojnom komandom (SAC), jednim od tri tadašnja osnovna činioca nuklearne moći SAD. Kongresmen je od 1978, a senator od 1986. godine. Dašl je u doba agresije SAD na Jugoslaviju bio „veoma, veoma razočaran“ kada je Kongres SAD onemogućio Klintonu da pošalje kopnene trupe u invaziju na našu otadžbinu. Dašl se tada „uplašio“ da će ovakva odluka Kongresa poslati „pogrešnu poruku našim trupama, našim saveznicima i Miloševiću“, pa bio „začuđen i vanredno zabrinut kakvu će to poruku poslati širom sveta“. Po njemu, odsustvo kopnene invazije je bio „korak nazad“[15]. Tomas Dašl je uz Džejn Herman tokom 2006. g. odigrao ključnu ulogu da se Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji SAD (NSA) odobri sprovođenje „Programa nadzora bez naloga[16]“ (NSA warrantless surveillance 2001–07) čime je legalizovana totalna špijunaža. Centar za američki progres je osnovan 2003. g, a Tomas Dašl je od početka njegov predsednik. Radi se o tink-tank organizaciji koju su 2003. godine osnovale dve važne američke konzervativne ustanove: Američki preduzetnički institut (AEI) i Fondacija za tekovine (The Heritage Foundation). Zamisao osnivača je bila stvaranje ustanove koja bi od mladih stručnjaka i političara levičarske orijentacije proizvodila pristalice politike američke Demokratske stranke, pa Dašlov Centar stoga zovu „fabrikom ideja ili prosto – „Fabrikom“[17]. U Dašlovu „Fabriku“ su od osnivanja razni fondovi i anonimni donatori ulili desetine miliona dolara, a tokom 2015. godine se samo od poznatih donatora u „Fabriku“ slilo 7,5 miliona. Članica Upravnog odbora Dašlove „Fabrike“ je i Madlen Olbrajt[18].

Džon Podesta je takođe osnivač i direktor Centra za američki progres. U 2016. g. bio je šef predsedničke kampanje Hilari Klinton. Na čelu je porodičnog lobističkog preduzeća Podesta grupa. Moć ovog „opinjon mejkera“ prevazilazi javno mnjenje SAD, prostire se na vrlo iskusne američke državne funkcionere. Godine 1998. Podesta je postao šef Kancelarije Predsednika SAD Bila Klintona. Podesta je 1999. g. iskoristio NATO bombardovanje Jugoslavije za preusmeravanje pažnje američke javnosti sa skandala Levinski, koji je mogao da uništi ugled Bila Klintona i praksu sastanaka u Ovalnom kabinetu. To je posredno i priznao: „Tokom vremena je nastupila ravnoduštnost na ono što se događalo u Ovalnom kabinetu i na Zapadnoj strani (Bele kuće). Bilo je to vreme kad je sva pažnja Predsednika bila usmerena na njega samog. Mislim da kad god pošaljete oružane snage na opasan put, sasvim skrećete pažnju sa onoga što se dešava“[19]. Zahvaljujući izvorima Vikiliksa[20] američka javnost upravo Podestu smatra odgovornim za širenje sistemske korupcije[21] putem Demokratskog nacionalnog komiteta (DNC).

Nira Tanden je potpredsednica upravnog odbora Centra za američki progres[22]. Nakon učešća u kampanjama Bila Klintona za novu energetsku politiku i zdravstvenu zaštitu, 2008. godine je postala politička direktorka kampanje Hilari Klinton.

Kada se sagledaju veze Vuka Jeremića sa klintonovskim globalistima iz SAD i uporede sa učešćem Aleksandra Vučića na panelu Klinton fondacije[23], nameće se zaključak da su oba političara telo od tela i krv od krvi klintonovske globalističke orijentacije.

Modern lideršip svetosavlje

Uprkos promeni stranaka i lica na vlasti, u Srbiji se nastavlja politika evrointegracija koju je Tadić nazvao „pravim patriotizmom“. Vučić je tu politiku unapredio, sprovodeći ono što su počeli Tadić i Jeremić još bezobzirnije po interese Srbije. Briselskim sporazumom i „sporazumima o normalizaciji“ je napustio ustanove koje su bile nosilac suvereniteta Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. „Sporazumom o ZSO“ je Srbe podveo u nesamostalnu kvazi – NVO[24] koju prištinski separatisti neće čak ni da odobre[25]. Dok Srbija propada, njena vlast je i dalje gura ka EU koja ekonomski, socijalno i bezbednosno slabi i raspada se.

Onog ko ne zna za veze Jeremića sa moćnim globalistima SAD, Jeremić može i da prevari da je stekao „svetosavski“ look i „patriotski naboj“. Stoga reči Vuka Jeremića izgovorene na „svetosavskoj besedi[26]“ 27. januara 2016. g. u Novom Sadu zahtevaju dodatno objašnjenje. Jeremić je besedio o Svetom Savi na skupu kojeg je organizovala beogradska NVO Akademija nacionalnog razvoja (Center for Studies of National Development) Filipa Čolakovića, člana tima Modern Leadership Making iz Petnice koji sprovodi Model United Nations trainers program (MUN Institute). O Svetom Savi Jeremić je rekao: „Njegov primer nas uči da je čovek dužan da ono najbolje što mu je dato uveća, i tako uvećano prenese drugima. U vremenu i prostoru možemo opstati i najveće stvari postizati samo staloženi i jedinstveni, prevazilazeći pojedinačne strahove, sebičluk i samoljublje.“ Jeremić je osnivača srpske diplomatije prozvao „evropejcem“, iako je Sveti Sava sva istorijski dokazana putovanja i diplomatske delatnosti obavljao po Balkanu, Levantu, Maloj Aziji, Bliskom istoku i Egiptu. Jedini pouzdani boravak Svetog Save u Evropi van Balkana je pristajanje brodom kod Brindizija nakon bežanja od italijanskih pirata tokom putovanja za Svetu zemlju 1234. godine, gde su ga na kopnu presreli drumski razbojnici. Susret Svetog Save s ugarskim kraljem Andrijom II na Dunavu je po svoj prilici legenda, pošto ga ugarski izvori ne pominju. Za razliku od Jeremića, diplomatija Sv. Save je ojačala vlast Srbije nad Kosovom i Metohijom, unutrašnje jedinstvo i povoljan položaj Srbije u međunarodnim odnosima. Svom narodu je predao državu koja je postala balkanska sila, a ne osakaćena bednica pred vratima EU.

Predsednička selfi kampanja

Imajući u vidu Jeremićeve američke veze nije čudo da je on svoju predsedničku kampanju započeo deus ex machine. Iako Jeremićev Centar formalno ne učestvuje u kampanji, već je vodi njegov „tim“, odlučujući ljudi Jeremićeve kampanje su upravo funkcioneri njegovog Centra. Operativce pribavljaju iz „autsorsinga“. Po navodu srpske štampe kampanjom rukovodi „tim“ na čijem čelu je bivši načelnik generalštaba Zdravko Ponoš[27], koji je izvršni direktor Jeremićevog Centra i nadzorni urednik časopisa „Horizonti“. Za odnose „tima“ sa javnošću zadužen je programski direktor Centra Nikola Jovanović. Neophodne delatnosti na terenu sprovodi grupa građana „Možemo bolje“. Ko je još sposoban i voljan da doprinosi Jeremićevoj kampanji? Elitističke organizacije mladih japija koji tragaju za dobrim zaposlenjem na Zapadu? Aktivisti kancelarija koje osniva po Srbiji? Firma Intelidžens market riserč[28] koja se ponosi članstvom u Evropskoj asocijaciji tajanstvene kupovine?

Ignorišući bitne činioce političkog sistema Srbije, Jeremić je kampanjom zasnovanom na sebi samom dokrajčio ono što je od evro-atlantske opozicije ostalo. Konkurencija kandidata evroatlantskog političkog stava zbunjuje i pasivizuje njima naklonjene glasače. Time su Vučićevoj pobedi vrata otvorena u trenutku kad je jedinstvo režima prvi put ozbiljno uzdrmano najavom kandidature Tomislava Nikolića. U okolnostima koje je Jeremić stvorio svojom samouverenom kandidaturom, srpski predsednički izbori 2017. g. pretvoriće se u „lajkovanje“ kandidata jedne iste evroatlantske politike.

Najgori scenario je da srpski glasači budu dovedeni u situaciju da u drugom izbornom krugu biraju između Jeremića ili Vučića. Svetom još uvek dominiraju SAD na čelu sa Donaldom Trampom. U takvom svetu, izbor jednog od dvojice saradnika klintonističkih globalista za predsednika Republike Srbije sigurno bi postao uvod u tragikomediju.

Dušan Kovačev

www.fsksrb.ru

______________

[1] Lončar: Akcioni plan za Kosovo je državna tajna, Blic, 7. 12. 2007. g.

[2] Vlada usvojila akcioni plan, B92, 14. 1. 2008. g.

[3] SERBIA ADOPTS KOSOVO ACTION PLAN, 08BELGRADE62_a, 16. 1. 2008. g.

[4] Šta predviđa akcioni plan, B 92, 27. 2. 2008. g.

[5] Kovačev, Dušan – Saving Private Jeremić, FSK, 15. 10. 2016. g.

[6] Jeremić: Ova vlast je obećala da će priznati Kosovo, Danas, 11. 2. 2017. g.

[7] Rezolucija Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, Predlog državnog pregovaračkog tima, Vlada Republike Srbije.

[8] Vlada odbila rezoluciju, Skupština je usvaja, Glas Javnosti, 7. 3. 2008. g.

[9] Iskenderov, Petar – Predsednički izbori u Srbiji: Odbrojavanje je počelo, FSK, 2. 2. 2017. g.

[10] Weiss, Thomas G, Campbell, Kurt M – Military Humanism, Survival no. 33, pg 451, 1991. (prema: Chesterman, Simon – Just War or Just Peace, Humanitarian Interention and International Law, pg. 206, Oxford, 2002.

[11] Caiazza, Tom – Advisory: CAP to Host Former Sen. Daschle, Heads of D.C. Think Tanks to Discuss U.S. Role in Future Foreign Affairs, CAP, 3. 12. 2015.

[12] The Horizons, No 5, Autumn 2015.

[13] Introduction, The Podesta Emails, Wikileaks, 2015.

[14] Jeremić, Srbija ide u opasnom pravcu, Vučić vlada faraonski, N1, 13. 3. 2017. g.

[15] Hertz, Kelly – Daschle ‘Disappointed’ By House Votes On Kosovo, Press & Dakotan, 30. 4. 1999.

[16] Pincus, Walter – Spying Necessary, Democrats Say, Washington Post, 13. 2. 2006.

[17] Videti: Bob Dreyfuss – An Idea Factory for the Democrats, The Nation, 12. 2. 2004.

[18] Board of Directors, CAP

[19] Bury, Chris – Interview, John Podesta, PBS, september 2000.

[20] The Podesta Emails, WikiLeaks.

[21] John Podesta, & His Stink Tank, Center For American Progress; Corruption Run Amok in the DNC. Youtube, 7. 11. 2016.

[22] Caiazza, Tom – Daschle, Heads of D.C. Think Tanks to Discuss U.S. Role in Future Foreign Affairs, 3. 12. 2015.

[23] Tanjug – Vučić u Njujorku: Moramo da živimo jedni s drugima, Alo, 20. 9. 2016. g.

[24] Kovačev, Dušan – Sporazum o ZSO kao Potemkinovo selo ili ilegalno prepuštanje Srba besporetku tzv. „Republike Kosova“, NSPM, 3. 9. 2015. g.

[25] Kovačev, Dušan – Vučić „otkrio“ smisao Sporazuma o zajednici srpskih opština, FSK, 5. 3. 2017. g.

[26] Jeremić, Vuk – Svetosavska beseda, NSPM, 28. 1. 2017. g; Svetosavska beseda Vuka Jeremića u Novom Sadu , Lični Youtube kanal Vuka Jeremića, 28. 1. 2017. g.

[27] Buković, Dimitrije – Jeremićevi i Jankovićevi operativci, Politika, 19. 2. 2017. g.

[28] Market riserč: Vučić i Jeremić egal ukoliko dođe do drugog kruga, Nedeljnik, 10. 3, 2017. g.