U vreme dok ovaj tekst nastaje, u Srbiji se odigrava ozbiljna psihološko-propaganda operacija, bolje reći histerija na granici ludila. Ne postoji adekvatniji izraz za definisanje onoga što režimski plaćeni kerberi priređuju gotovo iz časa u čas kako u elektronskim, tako i u štampanim medijima. I ne zna se gde je i kod koga crnje. Naravno, prema preciznom planu i dramaturškom zapletu, skrojenom u subverzivnim kuhinjama zapadnih sila.
Cilj je – uterati strah u kosti srpskom i ostalom građanstvu i obmanjivati ih, i to izvrtanjem ugla posmatranja, ili, preciznije, izokretanjem vizure glavnih srpskih problemi i nedaća, čime sprečiti da se nadolazeća katastrofa sagleda na pravi način i u istini.
Osnovna teza koja provejava je – da nismo toliko vezani za Rusiju, da smo priznali „Kosovo“ i otpisali Republiku Srpsku, bili bismo pošteđeni udara Zapada. Dakle, lestvica defetizma je podignuta do poslednjeg graničnika i sada je potrebno samo domlatiti ono malo razumnih i spremnih za otpor, stvarajući uslove da veliki Vođa dovrši posao rastakanja Srbije i Srpstva u celini. Naravno, sve „boreći se“ prema proverenoj taktici – korak napred, dva, tri i više koraka unazad.
Jer, kako drugačije pripremiti pogodan teren nego napred navedenim metodama i objasniti da onaj koji vlada u ime svih nas, je l’ te, nema kud, kako je, eto, snažno pritisnut, a sa njim, podrazumeva se i celokupna država? Te je, sledstveno tome, prinuđen da za bolje (malo) sutra, bira:
– mir umesto rata, stabilnost umesto nestabilnosti, Evropsku uniju a ne Rusiju, prosperitet umesto izolacije, bogatiji život umesto preživljavanja, stabilan dinar, investicije, fiskalnu konsolidaciju… dakako, umesto ekonomskog i svakovrsnog propadanja nacije?
Sve to se naziva – evropski put. Koji podrazumeva da kroz poglavlja, preko kojih svojevoljno predajemo suverenitet i nezavisnost, usaglasimo spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku. A to znači okretanje leđa Rusiji i normalizacija odnosa sa „Kosovom“. U protivnom, nema MMF-a i ostalih fondova, boljeg života, većih plata i penzija. A sleduju nam i blokada, sankcije, paraliza sistema… i peta kolona, koja je uveliko već uhvatila zalet.
Briselski farsa od pregovora, kao najveća izdaja Srpstva, ulazi u svoju poslednju fazu. Stavljeni smo (samo za javnost, naravno da je sve unapred dogovoreno) pred svršeni čin, u vidu predaje infrastrukture „Telekoma“, zatim kapaciteta „Trepče“ i svega ostalog. Ogromne srpske imovine i posebno rudnih i mineralnih bogatstava na Kosmetu, merenih stotinama i stotinama milijardi dolara.
U vreme dok se ovaj broj „Svedoka“ štampa a zatim i distribuira, moguće je da nas zadesi par dvorskih udara, nekoliko novih (a izmišljenih) ultimatuma i ucena Zapada i slično, kako bi se navedeni mafijaški posao uspešno završio, bolje reći pokrio i opravdao pred srpskom javnošću.
Šala na stranu, premijer i njegova svita mora da se brani po svaku cenu (ali i da mu se bez prestanka diže cena), jer peta kolona je tu, iza ugla i čeka kao zapeta puška. Ona će, kako procenjuju i otkrivaju raznorazni eksperti, za režimska i ona druga glasila i internet portale, učestvovati u građanskom ratu koji će pokrenuti Zapad, oduvati Vođu i svojom kooperativnošću nesmetano i po ubrzanoj proceduri realizovati postavljene zadatke.
Znači, osnovna ideja je, baš tako to krsti „Informer“ (izdanja od 07. i 08. oktobra), izazvati haos, pokrenuti specijalni rat, Vučića markirati po ugledu na Janukoviča, bivšeg predsednika Ukrajine, i u svojevrsnom „blic krigu“ raznizati „patriotski“ državni aparat, kako bi nam bez otezanja oteli Kosmet i zvanično nas okrenuli protiv Rusije.
Da su navedeni stručnjaci bar malo uključili logiku, shvatili bi koliko lupetaju. Otimanje južne srpske pokrajine u nekom (i u njihovim glavama projektovanom) sveopštem haosu, u građanskom ratu kada bi se instalirala novopetokolonaška vlast (jer i postojeća školski vlada kao peta kolona), potpisuje priznanje „Kosova“, ne bi prošlo, smem da se kladim, čak ni usred Amerike, u Beloj kući, jer bi to bio direktni okidač da, recimo, ova (Putinova, a ne Jeljcinova) moćna Rusija, neplanirano uleti u zemlju Srbiju.
Zašto bi i posebno na osnovu čega baš sada, kada mu vreme još uvek nije, rizikovali dostignuti nivo efektnog mirnog razaranja najvažnije balkanske kolonije i njeno sasvim zadovoljavajuće pljačkanje, koje teče skoro pa bez ikakvih problema?
O čemu se zapravo radi?
O velikoj i prljavoj igri, koju zapadne okupacione sile sprovode preko aktuelnih kvislinga. Privođenje kraju posla koji je započet petog oktobra. Setimo se samo proleća 2013. godine, kada je u Briselu potpisivan takozvani „prvi sporazum“ i uporedimo atmosferu i višemesečno preganjanje tada i sada. Sve je skoro pa identično. Potpisaće ga… neće, hoće, neće… I, naravno, potpisaše ga. Kao i sve drugo nakon toga.
I baš zato „energičan“ i „ubedljiv“ nastup šefa Kancelarije za KiM Marka Đurića, na subotnjoj konferenciji za medije (08.10. o. g.), kada je saopštio kako Vlada Srbije neće priznati odluku prištinskih vlasti o otimanju „Trepče“ i kako će tražiti hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN povodom kršenja Rezolucije 1244, ne samo da je zakasnelo i neadekvatno reagovanje, već je najobičnija farsa za srpsku publiku.
Kojim će to sredstvima ili, još preciznije, kojom silom nakon toliko upropaštenih godina i propuštenih šansi, zaustaviti Šiptare i poodavno dole instalirane trupe NATO-a, dok Savet bezbednosti bude većao (ako se to uopšte i dogodi), a tamo sede sa pravom veta upravo oni koji su otcepili Kosmet i stvorili navedenu terorističku tvorevinu?
Da su hteli, za ove četiri godine koliko su na vlasti, da primenjuju navedenu rezoluciju i da ponište sve ono što su „žuti“ izdali i predali, ne bi izbijali sa Ist Rivera u Njujorku. Ne bi se upuštali u briselske pregovore dajući puni legitimitet i legalitet šiptarskim vlastima, i makar bi zahtevali da se na Kosmet vrate snage bezbednosti Srbije. A ponajmanje bi dirali, to jest ne bi gasili, ono što je uveliko živelo od srpskih insitucija na severu KiM, ali i širom južne pokrajine.
Dakle, problem je u takozvanom dostignutom nivou – dobili ste šta ste tražili i dozvolili, sada je vraški teško točkove okretati unazad.
Međutim najadekvatnije što su morali da urade je, da zvanično, uz predaju državnih dokumenta Savetu bezbednosti i Sekretarijatu UN, u skladu sa pravilima „međunarodnog prava oružanih sukoba“, proglase „ratnu okupaciju dela teritorije – Kosova i Metohije“, s obzirom da je, počev od 2008. godine pogažena Rezolucija 1244, upravo od strane onih koji su garanti njenog sprovođenja.
Jer, da nije reč o zlokobnoj igri i o scenariju koji će nam doći glave, da državne i sve ostale društvene poluge zemlje Srbije nisu u rukama Zapada, da stvari ne drže pod apsolutnom kontrolom, tačnije, da smo iole nezavisni, problemi ne samo da bi bili rešavani, već do ovakvih i sličnih udara ne bi ni dolazilo. To jest, svi mogući ataci bi se odbijali kao od betonskog zida.
Stvari su proste da prostije ne mogu biti.
Sve takozvane srpske vlasti u poslednjih šesnaest godina, a ova, poslednja, aktuelna ekipa je najubojitija, ne samo da otvoreno gaze Ustav i najvažnije zakone Srbije, već udžbenički slamaju, da paradoks bude veći, i međunarodno pravo i propise. Počev od Povelje Ujedinjenih nacija kao krovnog dokumenta, preko brojnih rezolucija, konvencija, deklaracija, protokola, do nebrojeno međunarodnih ugovora i sporazuma od posebne važnosti.
Najnovija ujudurma sa ultimatumima, ucenama, pretnjama, najavama sankcija je najklasičniji primer obmanjivanja i zastrašivanja javnosti. Zašto? Zato što su takve mere izričito zabranjene u međunarodnim odnosima, to jest, njih može da primenjuje samo (i isključivo) Savet bezbednosti UN i to tek kada se steknu uslovi predviđeni Poveljom u Glavi VI i Glavi VII.
Ali, kako da tako nešto dopre do milionske narodne mase zemlje Srbije koja, em ne shvata da u njeno ime vladaju plaćeni i kompromitovano zapadni agenti, em još manje razume međunarodne odnose i važeće međunarodne propise i regulativu?
Kako objasniti da međunarodno pravo i skladu sa tim praksa, itekako postoje i funkcionišu? Da nikada nisu suspendovani i da ih zapadne agresorske sile gaze onda (i samo onda) kada im se to dozvoli ili se ne pruža otpor. I, naravno, u situacijama kada poluprikriveno (a to je naš slučaj), sve poluge zemlje-žrtve drže pod svojom kontrolom i formalno u njeno ime, a ustvari radi sopstvenih ciljeva i interesa, iz senke ili neskriveno, njome upravljaju.
I zato, za kraj ovog teksta evo najboljeg i najoriginalnijeg primera. Da li je i kada je neko u Srbiji čuo od strane onih koji su na vlasti, da je u međunarodnoj areni u punoj snazi Rezolucija 2131 (HH) Generalne skupštine UN iz 1965. godine, kojom je usvojena (obratimo pažnju na njen naziv) „Deklaracija o nedopustivosti mešanja u unutrašnje stvari država i o zaštiti nezavisnosti i suvereniteta“?
Jedna od onih, pored Povelje UN, koja je temelj međunarodnog poretka i garant suvereniteta, slobode i nezavisnosti država i naroda.
I što je važnije, da li je bilo ko od petog oktobra potegao navedenu rezoluciju, odnosno sadržaj deklaracije koja se istom garantuje, i to pred Savetom bezbednosti ili pred Generalnom skupštinom UN? Ili pred bilo kojim drugim međunarodnim organom, organizacijom ili institucijom, a u takve spada i Evropska unija, regionalna organizacija, kao izvedeni a ne izvorni subjekat međunarodnog prava.
Pogledajmo šta piše u članu 1. Rezolucije 2131 Ujedinjenih nacija:
„Ni jedna država nema pravo da interveniše, direktno ili indirektno iz bilo kog razloga, u unutrašnje ili spoljne poslove bilo koje države. Stoga, oružana intervencija i bilo koja druga mešanja ili pokušaji pretnje protiv zemlje ili protiv njenih političkih, ekonomskih i kulturnih elemenata se osuđuju.“
Član 2. naglašava i eksplicitno obavezuje sve članice, ali i nečlanice UN, na sledeći način:
„Nijedna država ne može da koristi ili podstiče upotrebu ekonomske, političke ili bilo koje druge mere iz koje bi sebi obezbedila prednost i korist. Takođe, nijedna država ne sme organizovati, pomagati, podsticati, finansirati, izazivati ili tolerisati subverzivne, terorističke ili oružane aktivnosti usmerene ka nasilnoj smeni režima bilo koje druge države.“
A šta tek reći za sadržaj člana 5. kojim se nalaže i garantuje:
„Svaka država ima neotuđivo pravo da izabere svoj politički, ekonomski, socijalni i kulturni sistem, bez mešanja u bilo kom obliku od strane drugih država.“
Dakle, „Deklaracija o nedopustivosti mešanja u unutrašnje stvari država i o zaštiti nezavisnosti i suvereniteta“, koja je usvojena Rezolucijom 2131 (HH) davnog 21. decembra 1965. godine, pored preambule u deset paragrafa u kojima se naglašavaju ključne odredbe Povelje UN, ima ukupno osam obavezujući članova.
Na platformi i sadržaju upravo te deklaracije su u narednim decenijama usvajane brojne i itekako važeće: konvencije, povelje, protokoli i brojni drugi propisi. Na njenim osnovama je, konstituisan, recimo, današnji OEBS, kao važan činilac očuvanja bezbednosti, nezavisnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta država. Naravno, kada deluje nepristrasno.
Ukoliko ima „nevernih Toma“, a takvih je nažalost podosta, neka se sami uvere u napred navedeno i posete zvaničan sajt Organizacije UN na IP adresi: http://www.un.org/en/ga/, i tamo pronađu poglavlje: „Dokuments – Convetions, Declarations and other instruments“, gde su arhivski, po godinama, poređana navedena dokumenta (http://www.un.org/documents/instruments/docs_en.asp).
Pogledajte klikom OVDE.
(Ili PDF dokumet – n0447854)
Još nije kasno da se dozovemo pameti. Ali ko da se dozove – (1) ovi na vlasti, sa ništa manje onima koji glume zvaničnu, skupštinsku opoziciju svih boja, ili (2) narodne mase?
Nemoguća misija. Oni prvi pameti kao i da nemaju, jer im je, jednostavno, zabranjeno da je koriste. Svi su (ili skoro svi) u službi agresora. Svesno ili nesvesno, dobrovoljno ili pod prinudom.
Dakle, ostaju oni drugi – narodne mase. Ali kada se probude, ili bar dovoljno ogladne.
Treće solucije nema. Tačka.
Pukovnik Goran Jevtović
(FBReporter)
