Privatizacija vojne industrije i odbrambena moć Srbije

0
1927
Foto: printskrin Youtube

Od 2010. godine u više navrata, u skladu sa instrukcijama sa Zapada, prema vojnonamenskoj industriji u Srbiji su upućivane informacije da će se menjati zakonski okvir koji će u suštini omogućiti kupovinu strateških preduzeća, koja za odbranu države imaju ogroman značaj. Na Zapadu su procenili da se te fabrike, koje su se podigle iz pepela nakon agresije 1999. godine, trebaju postepeno otkupiti, jer to ima za njih jasan ekonomski i bezbednosni značaj.

Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme u izmenama, predviđa delimičnu privatizaciju strateških preduzeća odbrambene industrije Srbije (OIS).

Sindikati preduzeća odbrambene industrije Srbije protive se bilo kakvoj, pa i delimičnoj privatizaciji, kojom bi strane kompanije mogle da postanu vlasnici do 49 odsto njihovog kapitala, odnosno vrednosti. Kao argument protiv utvrđivanja takvih zakonskih rešenja, sindikalci navode da bi i toliko učešće stranaca u vlasništvu nad vojnim fabrikama moglo da ugrozi nacionalnu bezbednost na duže vreme. Istovremeno, sindikalci smatraju da domaća vojna industrija sve bolјe posluje na inostranim tržištima, te da nema razloga da država, kao većinski vlasnik tih preduzeća, deli dobit od izvoza naoružanja i vojne opreme, koji u ovom vremenu iznosi oko pola milijarde dolara i ima stalnu tendenciju rasta.

Većina političara i njihovih analitičara na zapadnim i provladinim medijima nova zakonska rešenja pravdaju tvrdnjom da je domaćoj vojnoj industriji, ukoliko želi da nastavi trend rasta izvoza, neophodno kontinuirano investiranje u modernizaciju proizvodnog procesa. Država navodno nema više novca za investicije. Što je sasvim netačno jer se većina fabrika odbrambene industrije Srbije nalazi u situaciji da je poslednjih godina u dobroj meri uvela nove tehnologije i izvršila modernizaciju procesa proizvodnje. Istovremeno, u stanju je da po osnovu dobrog poslovanja može iz realnih prihoda i uz podizanje povolјnih kredita kontinuirano da nastavi modernizaciju i povećanje kapaciteta proizvodnje, uz pobolјšavanje uslova za rad zaposlenih.

Pojedini samozvani i plaćeni analitičari govore da je zbog obaveze „integracije Srbije u EU“ bolјe „legalizovati inostrane interese“ u domaćoj vojnoj industriji i učiniti ih transparentnim. To je ta omča koju neoliberalni kapitalizam nameće malim narodima i državama. Narod u sopstvenoj državi postaje zavistan u svemu od stranaca i nalazi se u neokolonijalnom položaju, tako da je u takvoj situaciji besmisleno govoriti o vojnoj neutralnosti Srbije. NATO i EU ističu da nemaju ništa protiv vojne neutralnosti Srbije a u praksi čine sve da se poruše pretpostavke takvog rešenja i volјe naroda, pa i u domenu materijalne dimenzije odbrane države.

Među poznavaocima stanja u OIS ima i onih koji podržavaju predložena zakonska rešenja i koji tvrde da inostrani investitori i sa postotkom kapitala do 49% ne bi mogli da promene proizvodni asortiman u preduzećima odbrambene industrije. Tim pre što bi država, sa 51 odsto kapitala, imala kontrolni paket akcija, što bi joj omogućavalo da i dalјe kontroliše ne samo poslovanje, nego, što je još važnije, kontinuitet proizvodnje. Kontrola 49 odsto kapitala u preduzećima odbrambene industrije znači srazmerno učešće u procesu donošenja odluka i raspolaganje sa svim tajnim podacima koji se odnose na proces proizvodnje i konstrukciju novih vrsta naoružanja, vojne opreme i minsko eksplozivnih sredstava. Proizvodnja u tim preduzećima usko je vezana za rad Vojnotehničkog instituta (VIT) i Tehničkog opitnog centra (TOC), kao i upravnih struktura i organa u MO i Vojsci Srbije. Na taj način ti strani ulagači postali bi neposredno i posredno duboko involvirani u sve pore sistema odbrane. Time bi se dugoročno ugrožavala bezbednost R. Srbije i ustavni poredak.

Nije moguće da oni koji odlučuju o izmenama Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme u organima izvršne i zakonodavne vlasti ne znaju koje se dugoročne posledice donose državi i narodu, uz argumentaciju iz domena ekonomskih kategorija, kao da se radi o običnim preduzećima.[1] Sasvim je normalno da postojeća vojnonamenska industrija ostane u državnom vlasništvu, uz omogućavanje formiranja novih privrednih subjekata u OIS sa mešovitim vlasništvom. Niko nije protiv novih investicija u odbrambenu industriju Srbije ali većina naroda jeste protiv rasprodaje i otuđenja strateških preduzeća.

Da Vas podsetimo:  Narodni otpor torturi i besmislu je pravi partiotizam na delu

Istovremeno, može se zakonski definisati ambijent da druga preduzeća odbrambene industrije mogu osnivati domaća i strana pravna lica. Međutim, veliki je problem kada se postojeća obnovlјena i strateška preduzeća postepeno nameravaju u dve faze prepustiti u ruke stranim korporacijama koje se bave proizvodnjom i prometom naoružanja i vojne opreme. Upravo tim korporacijama i državama iz kojih dolaze smetaju preduzeća OIS i njihova sve bolјa pozicija na međunarodnom tržištu. Te strane korporacije bi učešćem u vlasništvu i upravlјanju strateškim preduzećima OIS zauzele i značajan deo tržišta u svetu i iznosile profit u inostranstvo. Lažna je argumentacija da donošenje novih zakonskih odredaba jeste u funkciji povećanje „investicija u razvoj“. To je deo lažne mantre koja se besomučno medijski decenijama eksploatiše kroz priču o bolјem životu naroda, čim postanemo deo Evropske unije.

Većinski paket akcija u šest najznačajnijih domaćih vojnih fabrika: Zastava oružje, Sloboda, Krušik, Prvi partizan, „Milan Blagojević i Prva iskra, koje čine grupaciju Odbrambena industrija Srbija, zadržala bi država. U ostalim fabrikama namenske proizvodnje stranci bi mogli da postanu i većinski vlasnici kapitala. Verovatno je to samo prva faza, da bi se nakon određenog vremena ponovno izvršile izmene Zakona i dozvolilo većinsko vlasništvo i u navedenim strateškim vojnim fabrikama. Štetnost takvih rešenja nije potrebno obrazlagati.

Sasvim su opravdana i legitimna pitanja: Zašto se ne dozvoli stranim subjektima da investiraju i izgrađuju nove fabrike?; Čemu samo interes da se postojeća preduzeća postepeno otkupe i promene vlasničku strukturu? I Zašto se ti strani investitori nisu pojavili nakon razaranja OIS u agresiji NATO pakta 1999.godine, nego danas kada je realizovan oporavak strateških preduzeća OIS i većinom realizovana modernizacija procesa proizvodnje?

Sindikati glavnih preduzeća odbrambene industrije su protiv privatizacije i omogućavanja stranih investicija u navedene fabrike od strateškog značaja za odbranu države, jer su svesni kojim putem bi mogla da se iskompromituje budućnosti tih uspešnih fabrika. „Protivimo se i privatizaciji fabrika namenske, po budućem Zakonu o naoružanju i vojnoj opremi“… rekao je Dragan Ilić, predsednik Samostalnog sindikata „Zastava oružje.[2] I najnoviji stavovi sindikata OIS zajednički su osudili način na koji Ministarstvo odbrane u skupštinsku proceduru uvodi novi Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme koji će odrediti budućnost jedne od najprofitabilnijih grana industrije u Srbiji. Sindikati fabrika „Zastava oružje“, „Prva iskra“, „Krušik“, „Milan Blagojeviц́“ i „Sloboda“ negoduju jer je nacrt zakona 13. decembra 2017. godine dat na uvid isklјučivo poslovodstvima firmi. Zakon, između ostalog, predviđa da se domaćim investitorima omogući kupovina kapitala vojnih fabrika. Sindikati smatraju da se tako otvaraju „mala vrata“ za ulazak sumnjivog kapitala u te fabrike, a one su, pored toga što donose zavidan profit, od strateškog značaja za odbranu države.

U Savezu samostalnih sindikata Srbije tvrde da privatizacija nije neophodna, pre svega zato što su u našim fabrikama namenske industrije svi parametri poslovanja pozitivni, a imaju i obezbeđen posao i profit u narednih nekoliko godina. Ne treba zaboraviti da su te fabrike posle NATO agresije ponovo uglavnom same sebe izgradile, zašto bi ih sada privatizovali, kaže za Sputnjik Dragan Jekić, predsednik Samostalnog sindikata kompanije „Sloboda“ i potpredsednik Samostalnog sindikata metalaca Srbije, zadužen za namensku industriju. „Ne vidimo nijedan opravdan argument, ni razlog zbog čega bi došlo do privatizacije u našim fabrikama, s obzirom da gotovo sva preduzeća posluju pozitivno i značajno su povećala broj radnika. Ostvaruju dobit, što bi to sad nekome predali? Taj neko ko bi ušao sa kapitalom u naša preduzeća bukvalno dobija gotove, savremene fabrike“, kaže Jekić. On dodaje da taj sindikat nije u dovolјnoj meri bio uklјučen u donošenje Zakona i da se istorija ponavlјa, jer radnike niko ništa nije pitao ni kada je transformisan društveni kapital. Zaposleni su predali fabrike u ruke države 2002. godine, bez ikakve naknade u akcijama, jer su smatrali da je to pozitivno rešenje, ali sada vide da je moglo da bude drugačije. 

U tom sindikatu imaju još jednu strepnju, da će prodati kapital završiti u rukama stranaca. ”To je još jedan od razloga zašto mislimo da smo nedovolјno uklјučeni u ovaj proces, bilo je razgovora sa predlagačem, ali kod klјučnih odrednica imali smo suprotne stavove”, kaže Jekić. „Mi smo tražili da maksimalno budemo uklјučeni u donošenje Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme kojim se maltene stvaraju uslovi za strana ulaganja u naša preduzeća.“

S druge strane, u Industrijskom sindikatu Srbije veruju da novi Zakon, ne samo da nije loš, već da bi mogao da bude „spas“ za ovu granu industrije. Organizacija je član globalnog evropskog industrijskog sindikata, pa se rukovode prozapadnom argumentacijom liberalnog kapitala. Predsednik tog sindikata Dragan Matić ističe da se pokazalo da je daleko najbolјe da država ostane prisutna po pitanju kapitala u procentu koji je najmanje 50 odsto, ali da je upravlјanja najbolјe prepustiti kupcima, jer kako tvrdi, kadrovi koji dolaze sa strane bolјe upravlјaju i stvaraju nova tržišta…. Iz ovakvih izjava jasno se vidi pod čijim uticajem je Industrijski sindikat i za čije interese radi. Kakva je to jadna podanička i uvredlјiva izjava za inženjerski i menadžerski kadar u odbramneoj indistruji Srbije, a upravo je suprotno stanje jer su srpski inženjeri poznati kao kreativan, visokoobrazovan i sposoban kadar.

Da Vas podsetimo:  Aktivističke kuhinje u Srbiji protiv prehrambene nesigurnosti i gladi

„Namenska industrija je u prioritetu interesovanja velikih država i velikih sila, ali važno je znati da većina naših proizvoda iz te industrije, 80 do 90 odsto odlazi u zemlјe koje su pod kontrolom NATO-a. Prema tome, oni ako hoće nas da ugase, jednostavno mogu da promene dobavlјača. Ako pet, šest meseci ne izvezemo ništa, možemo da zaklјučamo fabrike“, kaže Matić.[3] I ovaj deo izjave je netačan u brojkama i u iznetim stavovima. OIS izvozi u mnoge zemlјe sveta Zapada i Istoka, ali veoma veliki deo izvozi u nesvrstane zemlјe. Isuviše pristrasno je uprošćen problem i navedena tendenciozna i netačna argumentacija, jer se vojnonamenska industrija uglavnom oporavila od izvoza proizvoda i tehnologija u vanblokovske države. Otud su Matićeva „pojašnjenja“ u funkciji pravdanja predloženih zakonskih rešenja a ne u funkciji zaštite izvornih interesa sindikata preduzeća OIS i zaštite opšteg nacionalnog interesa.

Prodajom Odbrambene industrije Srbije prodaju se i mnoge vojne tajne, do kojih smo došli sopstvenim razvojem, kupovinom licenci i sl. Pitanje je kako će na to gledati oni koji su nam te licence prodali, što je bio plod, pre svega, političkog dogovora i iskazanog poverenja? Nikada ni u jednoj odgovornoj državi ekonomski kriterijumi nisu bili presudni u razvoju preduzeća OIS.

Postavlјa se niz pitanja i dilema, koje mogu imati političke i bezbednosne implikacije na R. Srbiju, kao i na budućnost tržišta: Da li će u budućnosti države koje su nam dale licencu za pojedino oružje, opremu i minsko-eksplozivna sredstva pristati da nam prodaju neku drugu licencu? Hoćemo li pre prodaje Odbrambene industrije sa tehničkih crteža i druge dokumentacije da izbrišemo oznake „poverlјivo“ ili „vojna tajna“? Posledica privatizacije i promene strukture vlasništva može da bude potpuni gubitak tržišta u mnogim vanblokovskim državama koje tradicionalno imaju poverenje u našu vojnonamensku industriju.

Da Vas podsetimo:  Zločin “narodnih“ poslanika u Skupštini

Nedavno je i sindikat „Nezavisnost“ od ministra odbrane Vulina zatražio da se Nacrt zakona povuče jer bi „primena tog zakona nanela veliku štetu Odbrambenoj industriji Srbije“.[4] Bilo bi dobro da još jednom izvršna i zakonodavna vlast u Srbiji izanalizira sve nedostatke predloženih rešenja u novom bezbednosnom kontekstu, na globalnom i regionalnom nivou. Nikakva EU i „evropske integracije“ ne mogu biti razlog za nanošenje ozbilјne štete po bezbednost i odbrambene interese R. Srbije. Srbija uvek treba da suštinski bude na prvom mestu a ne da se u ime Srbije donose pogrešne strateške odluke mimo volјe zaposlenih i volјe naroda. Odbrambena industruja Srbije, u kojoj osim šest najvećih posluje još desetak kompanija, jedna je od najuspešnijih privrednih grana u Srbiji.

Zastavini oružari pozvali su Kragujevčane da im se pridruže u borbi za odbranu fabrike, kako bi je sačuvali i za naredne generacije. Peticija sa 2.000 potpisa zaposlenih predata je i predsednicima odborničkih grupa od kojih kragujevački oružari traže da glasaju protiv Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme koji je u skupštinskoj proceduri.

Radnici fabrike „Zastava oružje“ organizovali su na platou „Kod krsta“ u centru Kragujevca protest zbog privatizacije te fabrike i najavili da će se tome suprotstaviti radničkom borbom. „Našu fabriku treba izuzeti iz privatizacije jer je ona od strateškog značaja. Treba je sačuvati jer je uvek bila državna i u njoj je začet industrijski razvoj Srbije i vojne industrije Jugoslavije“, rekao je Dragan Ilić. On je najavio nastavak borbe za fabriku i rekao: „Mogu da nas polome, ne mogu da nas poraze. Borićemo se“.

Potpredsednik Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije Dušan Vuković rekao je da sindikat podržava borbu radnika i da je ona „sinonim borbe protiv privatizacije u Srbiji“ i protivlјenja predstojećoj privatizaciji banja, lečilišta, namenske industrije, Telekoma, Elektroprivrede i dalјeg urušavanja domaće privrede.

Predsednik gradskog ogranka SSSS Jugoslav Ristić rekao je da „mora da se odbrani poslednje što u gradu ima“ i da je to odsudna bitka za opstanak Kragujevca, kao nekadašnjeg industrijskog centra.

„Za čiji interes se najavlјuje prodaja fabrika namenske industrije, kada vlast govori da one dobro posluju. Ako se vojna industrija proda strancima, da li možemo da budemo slobodna i nezavisna zemlјa? Ne smemo da izgubimo ovu bitku“, rekao je Ristić.[5]

U navedenim pitanjima i dilemama sindikalaca i zaposlenih u preduzećima OIS prpoznatlјiva je bahatost državne administracije u procesu formulisanja rešenja koja su u suprotnosti sa vitalnim odbrambenim interesima Srbije i koja se donose na osnovu zahteva, kriterijuma i pritisaka EU i NATO pakta. 

Zapad je u procesu globalizacije uspostavio kriterijume po kojima sve što čini državu i njenu moć treba da se rasproda i privatizuje. To je uslov za „efikasno upravlјanje i razvoj“, kao i za „uspešne integracije u EU“. Za te iste vodeće države Zapada nije problem ako ta preduzeća otkupe njihove državne korporacije.

To licemerno ponašanje i diktiranje uslova dovodi male države u neokolonijalni položaj jer se izvlači svo bogatstvo iz njih. Radnici postaju masovno obespravlјeni, rade za minimalne plate a ekstra profit se iznosi u inostranstvo, upravo u te najrazvijenije države Zapada. Na taj način mali narodi i države se dovode suštinski u sve teži položaj i potpunu ekonomsku, finansijsku, političku pa i vojnu zavisnost.

Mitar Kovač

Izvor: Analitički forum

 _____________________________________

 Odrednice:

[1] https://www.paragraf.rs/dnevne-vesti/091117/091117-vest11.html

[2] https://insajder.net/sr/sajt/drustvo/8626/

[3] https://rs-lat.sputniknews.com/analize/201712201113878995-Srbija-namenska-zakon-privatizacija-/

[4] https://www.danas.rs/ekonomija/sindikat-vulinu-ko-ce-uloziti-u-namenske-fabrike-koje-kontrolise-drzava/

[5] http://rs.n1info.com/a382864/Vesti/Protest-radnika-Zastava-oruzja.html

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime