Rusija se nakon nestanka SSSR našla u jednom novom početku, jer su značajni delovi bivše zajedničke države, zapravo istorijski i etnički deo „Ruskog mira“, odnosno ruskog civilizacijskog pa i etničkog sveta, najednom ostali van njenih granica. Jeljcinova decenija je dovela do nezapamćenog i višestrukog kraha i posrnuća zemlje, pre svega u ekonomskom i socijalnom domenu. Čak i tada Rusija je zadržala dva epiteta supersile, iako to svakako više nije mogla ukupno posmatrano da bude: samostalno nuklearno oružje koje je praktično egal sa onim SAD, i drugo kapitalne prirodne resurse planetarnog značaja, (pre svega energenata, plemenitih metala, ruda metala i nemetala, drveta, čiste pitke vode, kvalitetnog zemljišta za obradu i dr).
Oporavak Rusije je svakako postignut u epohi Vladimira Putina, koji između ostalog podrazumeva i ekonomski skok, uspon praktično iz ponora u kojem se zemlja krajem Jeljcinove epohe tada našla. Stalni uzlaz privrede, faktički od trenutka kada je Putin postavljen prvo za predsednika vlade, sredinom 1999, a potom i za predsednika države, traje u kontinuitetu, sve do 2009, kada je za trenutak usporen odjecima svetske krize, čiji je epicentar u anglosaksonskom svetu, a uzrok krah neoliberalizma. Nastavak ruskog rasta privrede nastavljen je i sledećih godina, da bi od pre tri godine bio zaustavljen kao posledica pre svega sankcija koje su uvele zapadne zemlje povodom ukrajinske krize. Rusija je nakon pada društvenog bruto proizvoda tokom 2014. godine od 3,7 %, zatim tokom 2015. godine imala pad od 1,5 %, da bi najzad u 2016. godini, najviše zahvaljujući uzletu u poslednjem kvartalu, bio zabeležen ukupan rast od 1 %. Čini se kao da se privreda zemlje najzad adaptirala na izazove povodom sankcija, i da će uz izvesne posledice posle stabilizacije krenuti u dalji rasta i oporavak, mada postoje debate na unutrašnjoj stručnoj i političkoj sceni kojim putem i reformama treba dalje ići.
Bez obzira na oporavak Rusije, na snagu njene vojne sile, uspeha u kosmičkim istraživanjima, razvoju energetike, postoje kritike iz ekonomskih krugova da je zbog ostataka elemenata neoliberalizma, zemlja propustila priliku da razvije svoju industriju dodatno i u drugim granama, pre svega prerađivačke industrije. Takođe Rusija bi mogla koristeći svoje planetarne prirodne resurse, sa jedne strane da podigne nivo prerade izvoznih proizvoda, a sa druge strane supstituiše sopstvenom proizvodnjom, deo uvoza roba i na taj način smanji i nivo troškova uvoza i dodatno razvije neke grane industrije. Neke od indusrijskih grana poput vojne i energenata, delom mašinske i proizvodnje saobraćajnih sredstava, ekstraaktivne su snažne i u stalnom usponu. Međutim, neke od prerađivačkih grana industrije još se nisu oporavile od udara devedestih, i bez obzira na postignute sanacije, nemaju potreban zamajaca i čak ne zadovoljavaju potrebe domaće pa je neophodan i uvoz, da se ne govori o samom kvalitetu tih proizvoda, gde je tehnološki skok potreban.
Tokom svoja dva, ukupno jednomesečna boravka u Rusiji tokom 2016. kalendarske godine, i obilaska značajnog dela evropskog prostranstva zemlje (Volgo-Vjatsku regiju, Centralni industrijski region, deo Severozapadnog regiona i veći deo Povoložja), boravka u naučnim centrima mogao sam se uveriti u realnu snagu ruske države, sa aspekta impesivnog urbanog uređenja i sređenosti njenih gradova uključujući i one širom posmatranih regija, uzletu i raznovrsnosti poljoprivrede, razvijenosti i efikasnosti svih grana saobraćaja, odličnom funkcionisanju univerzitetsko naučne sfere, tim više, jer sam već tokom svog života imao prilike da obiđem i boravim u većini ostalih evropskih država i da izvršim upoređivanje. Standard stanovništva je nešto iznad onog u Srbiji, a inače je bio umanjen poslednjih godina zbog spomenutih sankcija zapadnih zemalja u vezi ukrajinskog konflikta. Država međutim, zadržava koliko-toliko kupovnu moć stanovništva, ali sa druge strane dolazi do smanjenja iznosa plata prevedenih u evre, dakle strane valute. U tom pravcu kada prezentirate visinu današnjih plata protivrednost u stranoj valuti, ona je ozbiljno manja nego do pre tri godine recimo, ali sa druge strane građani za taj novac imaju tek nešto manju kupovnu moć u Rusiji. Na Ekonomskom fakultetu u Nižnjem Novgorodu gde sam imao prilike da držim predavanje studentima i kontaktiram sa kolegama, postoji jasna svest o uspesima, ali i propustima, mogućnostima koje stoje pred zemljom u pravcu maksimalizacije postojećih komparativnih prednosti, posebno prirodnih resursa planetarnog značaja, kao i realnim izazovima i protivrečnostima koje postoje u zemlji kao u najvećem nasleđe devedesetih godina i velike krize i gubitaka koji su tada zadesili ne samo privredu zemlje, već i stvorili velike socijalne razlike, koje su potom izvesno tek nivelisane. Konkretno, u periodu nakon 2000. godine, najveći rezultati su postignuti upravo u odnosu na najniže socijalne slojeve, koji su u najgežoj egzistencijalnoj situaciji, pa je tada i demografska struktura zemlje bila vrlo pogođena, i beležen je negativan prirodni prirast.
Država je u tom pravcu, a to sam mogao da se uverim postigla značajan rezultat, koji je vidljiv i koji svakako utiče da vlast može računati na podršku najvećeg dela biračkog tela, jer su široki slojevi populacije izvedeni uglavnom iz pozicije elementarne egzistencijalne ugroženosti. Na primer, vožnja gradskim autobusom u Njižnjem Novgorodu (autobusi, trolejbusi, tramvaji, maršutke – mali brzi autobusi, sa velikim točkovima) je oko 20 rublji, ili između 30-35 dinara, a u Beogradu je višestruko više. Ručak, inače vrlo raznovrstan u studentskoj menzi na Ekonomskom fakultetu odeljenje u Njižnjem Novgoorodu i odeljenje u Knjeginjinu (imaju iste menze studenti i profesori Univerzieteta) je oko 1 evra protvrednosti, a izrazito je povoljan smeštaj u studentskim domovima, mogućnosti za sportski i kulturni život stanovništva su velike, cene u palatama sportova i kulture su vrlo povoljne. Za svako novorođeno dete u Putinovoj eri porodica dobija protivrednost od oko 10 000 evra. To je uostalom bio i jedan od razloga zašto se demografska struktura u Rusiji stabilizoala i prirodni priraštaj od negativnog preinačio u zadnjoj deceniji, prvo u nulti, dakle bez demografskih gubitaka, a potom i u blago pozitivni, što je kolosalni uspeh i vrlo redak kod Evropeidnih naroda u savremenosti, koji su suočeni listom i u Evropi, i u Anglo-Americi, Australiji sa silaznom linijom demografske slike i uglavnom više ili manje izraženim blago negativnim prirodnim priraštajem.
Sve što je vezano za državu je snažno i impresivno u Rusiji, od železnice koja ide 150 km na sat (na strateškim prugama kao Moskva-Sankt Peterburg i gotovo dublo brže), do izrazito guste mreže aerodroma, verovatno unikatno razvijene unutrašnje rečnog i kanalske mreže saobraćaja (brodovima kruzerima sam obišao severni i srednji tok Volge), do monumentalnog izgleda arhitekture milenijumskog nasleđa u gradovima brojnih regija koje sam obišao, preko sređene gradske infrastrukture i zadovoljavajućeg stanja poljoprivrede u rejonima obilaska, uključujući i u severnim oblastima brojna prostranstva pod staklenim baštama, te izuzetnu snabdevenost ruskog tržišta raznovrsnom robom. Nekolio stadiona za svetsko prvenstvo u fudbalu koje sam imao prilike obići su impresivni (u Moskvi, Kazanju, Njižnjem Novgorodu), i sledeće 2018, svet će se o tome, kao i o procvatu i modernističkim kvartovima u navedenim i brojnim drugim gradovima zemlje moći tada uveriti, imajući u vidu značaj u medijskoj sferi Svetskog prvenstva u fudbalu, kao što je to slično bilo i sa Zimskim olimpijskim igrama u Sočiju 2014.
Sa druge strane u ekonomskim krugovima (stalni član sam Redakcije naučnog časopisa Vestnik na Ekonomskom fakultetu u Njižnjem Novgorodu, gde sam objavio i više radova iz ekonomske sfere, pored radova iz oblasti geopolitike i politikologije koje objavljujem u drugim naučnim časopisima u Rusiji http://vestnik.ngiei.ru/?page_id=40 http://elibrary.ru/title_about.asp?id=33386 «Nižegorodskiй gosudarstvennый inženerno-эkonomičeskiй universitet» (Rossiя), Redakcionnый sovet naučnogo žurnala «Vestnik NGIЭI» Petrovič Dragan Radeta – doktor geografičeskih nauk, doktor istoričeskih nauk «Institut meždunarodnoй politiki i эkonomiki» (Serbiя)), postoje podeljena mišljenja o daljem pravcu ruske ekonomije i strategije koju treba zauzeti. U međunarodnom mnjenju postoji veliki odjek stavova ruskih vodećih ekonomista, pre svega istupanja i radovi Sergeja Glazjeva. On smatra da je bez obzira na postignuto u Rusiji, pošto se svet nakon kraha neoliberalizma koncepcijski i praktično sa 2008, suočava sa nedostatkom jasno razrađene alternative, gde bi svakako, a to je i mišljenje uvaženog ruskog ekonomiste (savetnika predsednika Putina) neophodno odlučnije krenuti u tom pravcu. On sa pravom ukazuje da je ostatak neoliberalne i posebno neomonetarističke dogme prisutan u finansijskim krugovima Rusije, naročito oko Centralne banke. Glazjev ukazuje i da bez obzira na koristi koje otvoreni privredni sistem zemlje može imati i ima u svetskoj globalizovanoj privredi, na privredu Rusije, da se mora težiti postepeno stvaranju zasebnog ekonomskog prostora koji bi bio imuniji na pritiske globalne finansijske hobotnice kojom faktički rukovodi anglosaksonski kapital i centri moć (Vol Strit, Siti i dr.). Jer zemlja i njena privreda su u suprotnom, a toga smo u određenoj meri još uvek svedoci, je vrlo ranjiva: „Na finansijskom frontu SAD imaju presudnu prednost, kontrolišući emisiju svetske valute i MMF, koji određuje norme funkcionisanja svetskog i većine nacionalnih deviznih tržišta, uključujući i rusko. Skupa sa svojim geopolitičkim saveznicima, Japanom, Velikom Britanijom i EU, čije valute takođe imaju status svetskih – oni kontrolišu veliku većinu svetskog finansijsko-deviznog prostranstva i poseduju većinu glasova u međunarodnim finansijskim institucijama. Na informacionom frontu, globali monopol američkih sredstava masovnog informisanja omogućava im da formiraju javno mnjenje i da na taj način utiču na raspoloženje birača, formirajući političku scenu u većini demokratskih država. I na drugim važnim frontovima hibridnog rata – kulturnom, ideološkom, prehrambenom, energetskom, komunikacionom – SAD imaju osetnu prednost..“ U tom pravcu Glazjev zaključuje da je postojeća koncepcija Centralne banke Rusije neadekvatna, i da treba preći na koncepciju strateškog i planskog delovanja, nešto modifikovano i za ruske prilike prilagođeno kako deluje (uspešno u datim okolnostima) kineska privreda, posebno vodeći računa o interesima širokih slojeva stanovništva u Rusiji. Posebno je važno izvršiti razvoj novog tehnološkog poretka, zameniti do sadašnji plivajući kurs rublje, zaštiti i razviti domaću proizvodnju, posebno u prerađivačkom sektoru. Glazjev upire prstom u oligarhijsko – birokratski deo ruskog državnog aparata, posebno privrednog sektora i društva, koji imaju paralelno svoje zasebne interese koji se često kose sa interesima neophodnih reformi u privrednoj i posebno finansijskoj sferi zemlje. Glazjev, ali i niz uglednih stručnjaka za makroekonomiju i finansije Rusije smatraju da svakako treba smanjiti preveliku referentnu kamatnu stopu Centralne banke Rusije, kao i obezbeđianje povoljnih ekonomskih kredita za privredu zemlje, odnosno za veće prisustvo „dugog novca“. O tome Glazjev u svom intervjuu za beogradsku Geopoliitku aprila 2016 kaže „U Srbiji, posle petooktobarskog prevrata 2000. godine, koji je izvršen po metodologiji zapadnih obojenih revolucija, kamatna stope su svo vreme veoma visoke, tako da mnoga preduzeća nisu mogla da finansiraju proizvodnju, a neka koje su uzeli te skupe kredite su sebi navukla dužničku omču oko vrata. Ali ako je Srbiji posle 2000. godine, Zapad nametnuo tržišni fundamentalizam, zašto Rusija u nekim elementima ekonomske politike sledi neke preporuke MMF kada ona ima dovoljno sredstava i resursa da zaštiti svoj ekonomski suverenitet?.“ Glazjev potom ukazuje da se upravo finansiranje strateških grana privrede u do sadašnjim posleratnim (nakon 1945) iskustvima zapadnih zemalja i Japana (a ne pravashodno Maršalovog plana i dr.), preko saradnje Centralne banke i Komercijalnih banaka, omogućio poznati privredni bum.
Najzad, može se reći koji su osnovni pravci neophodnih reformi i dorade privrednog sistema Rusije koji bi stajali pred njom kao alternativa. Stvari nisu crno-bele, odnosno kao što tvrde neki kritičari da su dosadašnja iskustva u Putinovoj eri skromna i neodgovarajuća, ili naprotiv, kao što neke apologete tvrde da tu ne treba ništa menjati ili modifikovati pred naletima izazova unutrašnje i međunarodne prirode. Rusija je sa jedne strane zaustavila pad iz Jeljcinove epohe, podigla znatno svoj ekonomski nivo, što osete i široke mase stanovništva, demografija zemlje se preinačila iz strmoglavog pada u blagi porast, socijalne razlike enormno stvorene devedestih su nešto zaobljene i korigovane. Međutim, sloj oligarha koji je tada stvoren, iako sada sa smanjenim uticajem, i dalje je jak, jedan deo društvene elite u geopolitičkom sukobu sa globalističkim snagama i pre svega SAD i anglosaksonskom geopolitikom, zbog sopstvenih interesa (imaju neka sredstva u zapadnim bankama i nekretnine na zapadu) nisu nekad na visini zadatka (i Dugin je to nazvao tzv. «šestom kolonom»), a u finansijskoj sferi postoje i dalje jake pozicije neoliberalne i neomonetarističke koncepcije.
Značajan deo ekonomske misli u zemlji, a čini se da je to vrlo logično i u intersu zemlje bi u strateškom smislu trebalo težiti, dodatnom podsticanju razvoja domaće industrije, posebno u prerađivačkom sektoru, da bi se smanjio deo uvoza iz inostranstva. Rusija inače ima nominalno i više nego duplo veći izvoz od uvoza, što je posledica delom izvoza energenata i drugih komparativnih prednosti, međutim, recimo posebno u poljoprivrednoj industriji i uvozu roba široke potrošnje, tehnike za domađinstava, kompjuterske i informativne tehnologije, mogao bi se u tom pravcu smanjiti uvoz i podstaći sopstvena masovnija i tehnološki kvalitetnija proizvodnja. Tim i drugim merama podstaći veći nivo prerađivačkog nivoa izvoznih roba na inostrano tržište, gde bi se mogao u budućnosti ostvariti veliki finansijski dobitak.
Odustajanjem od preostalih elemenata neomonetarizma, (smanjiti visinu referentnih kamatnih stopa Centralne banke, plivajućeg kursa rublje, ciljnu inflaciju, destimulisati uvoznički lobi i dr.) prešlo bi se na adekvaniju finansijsko – monetarnu politiku, odnosno prilagođene ruskim uslovima neokejnzijanske ekonomsko socijalne doktrine.
Više se osloniti u upravljanju privredom i zemljom, na intelektualnu i stručnu elitu, a smanjiti uticaj oligarha i birokratskih političkih struktura, koji očigledno nemaju u svom delovanju uvek na prvom mestu ni adekvatan interes (sukob interesa) i neohodna i kvalitetna znanja i strategiju neophodnu zemlji i njenoj privredi u novonastalim okolnostima.
Učiniti dodatne mere institucionalnog tipa, da se ekstremne razlike imovinske uspostavljene devedesetih dodatno umanje i saniraju u prilog interesa širokih slojeva stanovništva, ali i same države. Naravno to je vrlo složen i osetljiv poduhvat i pitanje, jer ako bi se reagovalo suviše rigidno, sve veći udeo tog kapitala bi bio iznet iz zemlje, a ti tajkuni često stimulisani da odu da žive na Zapadu, umesto da makar značajan deo kapitala ulože u privredu zemlje.
Ukratko, u poslednjih deceniju i po – dve dosta je toga postignutog, ali najviše zabog velikih međunarodnih izazova i pritisaka kojima je Rusija kao svetska sila izložena, te ekstremnih posledica devedestih u svim sferama društva i privrede koje su tada nastale, neophodne su nove reforme i potezi u daljem privrednom i socijalnom putu zemlje. Iako u ruskoj stručnoj sferi i eliti, pa i među političarima ne postoji konsenzus oko svih elemenata i strategija tog daljeg puta, svest o neophodnosti zahvata i promena je i te kako prisutna.
Kod mene lično u pravcu svega ovoga, uključujući i mnoge bitne informacije još uvek postoji izvesna nepoznanica i dilema, iako mi glavni pravci daljeg potrebnog reformskog zahvata u privrednoj, posebno finansijskoj sferi Rusije nisu upitni. Uskoro odlazim na svoj sledeći dvadestodnevni boravak u Rusiju i predavanje na fakultetu, kao i učešće na više značajnih međunarodnih skupova u Moskvi, Njižnjem Novgorodu, Kazanju i nekim drugim centrima zemlje, gde ću na licu mesta u kontaktu sa ruskom naučnom zajednicom, i svakodnevicom dopuniti svoja saznanja i ideje u tom pravcu.
Jedno je sigurno, Rusija je velika svetska sila u usponu, njene elite su u najvećem svesne puta koje su prešle, kataklizmične krize devedestih, uspeha, ali i izvesnih propusta u poslednje dve decenije, kao i velikih i raznovrsnih izazova pred kojim se zemlja u predstojećem periodu nalazi. Svuda sam nailazio i kod kontaka sa običnim ruskim čovekom širom zemlje, na prijateljski odnos prema Srbima, tom srodnom slovenskom, pravoslavnom i istorijski prijateljskom narodu na Balkanu. A elite od slučaja do slučaja. Profesori univerzitetski, stručnjaci otvoreni za saradnju i bez surevnjivosti, često dobronamerni do prostodušnosti. Predstavnici državnog aparata, službenici u administraciji nekad birokrate, ali u principu i tu bez loših iskustava, o Srbima svi sa makar blagom ali vidljivom naklonošću. Patriotizam ruski, na najvišem nivou, za majske i druge praznike georgijevske lente se nose sa ponosom, nazdravlja se snažoj Otadžbini.
Za Rusiju, za Rodinu, za koju, bez razlike u slojnoj poziciji ili političkog opredeljenja stanovništva svi sa pravom smatraju da je velika sila i ponosni su na to. Video sam ljude ne samo Ruse, već i svih nacionalnosti u njoj, Tatare, Baškire, Čuvaše, obične ljude i njihovu elitu, kako za majske praznike slave Otadžbinu i nose georgijevske lente, smatraju se potomcima učesnika Velike otadžbinske vojne i to u komunikaciji podvlače i diče se time. Uostalom u čitavoj Rusiji, etnički Rusi (80 % svog stanovništva Ruske federacije prema popisu) i sve druge nacionalne grupe, kao i njihovi preci, utisak je spremni su da daju svaku žrtvu u tom pravcu sada i u buduće, uključujući i izvesna materijalna odricanja ako veruju u viziju i put kojim zemlja ide i razumeju izazove sa kojima se suočavaju! Dalji ekonomski put i reforme zemlje privredne za sve njih, su samo jedan od mogućih pravaca da se ta snaga zemlje i postiguti rezultati u svim sferama društva u poslednjih deceniju i po- dve, samo sačuvaju i unaprede u postojećim i novim okolnostima. Naučni radovi koje sam sa cenjenim kolegama takođe predavačima iz Srbije u Rusiji do sada objavio na temu mogućnosti produbljivanja saradnje naših zemalja (Podunavlja Srbije i Volgo Vjatske regije) u oblasti agrara, a sada i u oblasti stočarstva su sa pažnjom i naklonošću primljeni od ruskih stručnih i privrednih krugova, i prostor za produbljivanje privredne saradnje dve zemlje (ali i na drugim poljima) su još uvek samo malim delom iskorišćeni, a potencijali su ogromni.
Dr Dragan Petrović
Naučni savetni u oblasti društvenih nauka
Gostujući predavač na Ekonomskom fakultetu Državnog Univerziteta u Njižnjem Novgorodu
