Neverovatna je lakoća kojom se ovih dana u Srbiji, ravno 17 godina od zločinačkog NATO bombardovanja ove zemlje i njenog naroda, od zločinca pravi žrtva i kako žrtva postaje zločinac! Još je neverovatnija lakoća kojom tu suludu situaciju ovih dana prihvatamo, lakše no ikada ranije, kako ćutimo, merimo i razmeravamo, odmeravamo, računamo da nas ne košta ako progovorimo i suprotstavimo se i koliko ćemo ušićariti ako zaćutimo i ulogu zločinaca prihvatimo.
Danima mi u glavi zvoni optužba izrečena od strane izvesne NATO organizacije u Beogradu kako Srbija odbija da se suoči sa svojom „ratnom zločinačkom prošlošću“, kako odbija suočavanje sa tim „šta je bilo pre i tokom bombardovanja“ i kako je „nemoguće ići ka demokratiji a počinjati istoriju 24. marta“!?!
Danima mi u glavi zvoni ćutanje onih u Srbiji od kojih sam očekivao da, ako ništa drugo, ono barem priupitaju one koji to govore – kakve su to i gde kolektivne zločine počinili Srbija i srpski narod, pa bi trebalo da se suoče sa „zločinačkom ratnom prošlošću“ i šta je to bilo „pre i posle bombardovanja“ pa bi Srbija i srpski narod i sa tim trebalo da žive i osećaju večnu krivicu?
Šta to uradismo pa nas iz srca Beograda prozivaju za „zločinačku ratnu prošlost“, a mi ne smemo ni da pisnemo, ni da pitamo šta smo to, kad, i kome učinili?
Priznajem, evo ovde i danas, nosio sam u proleće 1999. godine uniformu vojske moje države, čitavih 55 dana, izvršavao naređenja i zadatke pretpostavljenih starešina. I, nismo ni ja, ni moji ratni drugovi, čitava moja brigada, Bog mi svedok, za to vreme niti koga ubili, niti koga opljačkali, naružili, niti koga izdali, niti napravili kakav drugi jezivi zločin. Samo nosili puške i unoforme. Ako neko tvrdi drugačije, ako ovi iz Beograda imaju dokaze, neka ih iznesu, neka kaže, kad, koga, gde…
I, pitam danas, one koji iz Beograda, i mene i moje ratne drugove, moju brigadu, jer i ona je tog proleća, pre i posle toga, bila deo Srbije i deo ovog naroda, deo vojske, deo rata, optužuju sada za „zločinačku ratnu prošlost“, šta smo to uradili, gde su vam dokazi za naše zločine za koje nas tako bezobrazno i bezobzirno optužujete? Jer, koliko sam neuk shvatio, vaša optužba, izrečena s neverovatnom lakoćom, ona o „zločinačkoj ratnoj prošlosti Srbije“, odnosi se na sve nas, ne samo na one koji su nosili uniformu te 1999. godine, i pre i posle toga, nego na čitav narod, na čitavu Srbiju… Ako grešim, recite…
I, je li potrebno, da i ja, i moji ratni drugovi, kolektivno optuženi za izmišljene zločine, svojoj deci danas, i roditeljima, i prijateljima, objašnjavamo da jesmo nosili uniformu, časno, pošteno, izmirili dug prema otadžbini, ali da nismo počinili nikakav zločin. Da li je potrebno da svako od nas, kolektivno optužen, ide okolo i objašnjava da jeste nosio uniformu, da je branio svoju zemlju, da je Srbin, ali, da nije ratni zločinac? Ili bi, možda, da smo 1999. godine, dezertirali, sakrili se u mišje rupe, danas bili više slavljeni, proglašavani herojima?
I, ako krenemo dalje, šta je to bilo „pre i tokom bombardovanja“ a mi, država Srbija i srpski narod odbijamo da se suočimo sa tim, i time prihvatimo odgovornost za to što ste nas bombardovali? Dakle, niste krivi vi što ste na nas nedeljama bacali bombe, nego smo krivi mi, Srbi, narod. Kakav smo to jezivi, stravični, grozni zločin počinili pre 24. marta pa smo zaslužili, pa smo krivi, odgovorni što ste pobili onu decu što su sedela na noši, što ste pobili nekoliko hiljada nevinih, što ste na nas bacili tone uranijuma i potpisali smrtnu presudu za generacije i generacije unapred? Za sve one koji će u vekovima koji dolaze ovde biti rođeni. Koji su to stravični zločin počinili naši nerođeni unuci pa su i oni kažnjeni zajedno sa nama koji odbijamo da suočimo sa tim što smo počinili „pre i tokom bombardovanja“?
Ako možda mislite na onaj Račak i onu američku bitangu, recite, da znamo. DŽaba vama dokazi, ovamo, u mom kraju za takve se kaže – „ni stra’ ni obraza“… Ako je bio zločin braniti svoju zemlju, svoj narod, ako je zločin boriti se protiv terorista i pucati na one koji pucaju na vas, recite!
I, recite još, hoćete li možda još nekoga u našeg okruženju, nekoga od onih kojih su nas bombardovali 1999. godine, pozvati da se suoče sa „zločinačkom ratnom prošlošću“, ili su suočavanja te vrste rezervisana samo za nas nesrećne Srbe?
Posle ovog slobodno možete reći da vas mrzim, iz dna duše. Da sam desničar, „milicoid“, budala, sve što god hoćete. Baš me briga. Mislite šta god hoćete. Ja sve ovo zbog mog obraza, a vi sa svojim činite šta vas je volja. Ipak smo mi dva različita sveta.
Zoran Šaponjić
iskra.co
