Gračanica, petak 28. Novembar, prvi dan velikog božićnog posta. Mala ćevabdžinica preko puta zgrade opštine – prazna. Na roštilju nema onih sočnih skakutavih ćevapčića. „Opa, dali se Srbi na post“, pomislih naizgled zlurado a ipak nadajući se potajno da su shvatili u kakvoj su „buli“, pa da se pripremaju za duhovni uzlet. „Kako ide majstore“? Pitam u prolazu ćevabdžiju. „Ma danas slabo. Opština danas ne radi. Praznik je“! Kakav praznik, pomislih na trenutak. Tito je davno umro, a i 29. je tek sutra. A onda me kao munja probode misao: „Pa danas je dan Albanije“![1]
Koliko je poznato, opština Gračanica nije u Albaniji. Ni Kosovo nije u Albaniji. Čak taj datum nije na listi praznika ni na Kosovu*. Ipak ove godine taj praznik se obeležavao na svim teritorijama zahvaćenim onom mapom koja je zlokobno letela nošena dronom nad stadionom Partizana. Obeležavan je i u Preševu, Skoplju, i u Tuzima i Gusinju, ali zašto u Gračanici?
U Gračanici je na vlasti nešto što se zove „Srpska“. I to na vlasti pod vlašću Prištine, a podržano od strane vlasti u Beogradu, koja se radi tog dostignuća rešila na mnogobrojna kršenja ustavnopravnog ustrojstva države kojom vlada. To nešto što se zove „Srpska“ na vlast je došlo u prošlogodišnjoj „cirkusijadi“ predvođenoj Aleksandrom Vulinom, obučenim u odžačarsku uniformu, valjda u nedostatku uniforme krotitelja.
Pa zašto je onda to što se zove „Srpska“ pristalo da obeležava praznik nečega zbog čega je stotine hiljada Srba prognano sa Kosova i iz Metohije a stotine njih kidnapovano i rastavljeno u delove prodavane na tržnicama ljudskih organa? Zato što se TO uklopilo u opštu srpsku politiku prema kolevci srpstva, to jest njenoj predaji Velikoj Albaniji, uz gromoglasno busanje u „patriotska prsa“, te joj je tako nešto postalo normalno i nikom neobično. Zato što se TO samo zove „Srpska“ forme radi, a ponaša se sasvim u skladu sa pravno-političkim sistemom u kome funkcioniše i u kome se izabralo. U sistemu Velike Albanije. A što je na kraju krajeva i normalno. S kim si, onakav si. A s obzirom kakvi signali dolaze iz Beograda, takvo ponašanje i ne čudi.
Nikad se više zaklinjanja da „nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova“ nije čulo nego ovih dana, a istovremeno nikada više neprijatnih iznenađenja nismo doživljavali nego upravo ovih dana.
Kraj 2014, godine ostaće upamćen po žestokim diplomatskim i političkim šamarima upućenim našoj državi. Počelo se sa nečuvenom provokacijom na stadionu Partizana i obznanjivanjem buduće albanske (a naravno i njenih sponzora) politike na Balkanu. Ta provokacija je sasvim neozbiljno shvaćena, kako u pogledu bezbednosnih propusta tako i u pogledu neozbiljnog tumačenja sasvim jasno upućene poruke, upućene ne od bilo koga, već od brata albanskog premijera.
Odmah zatim ovo šamaranje nastavilo se diplomatskim skandalima samog albanskog premijera, dakle bratovog brata. Prvo na konferenciji za novinare, gde je pozvao Srbiju da prizna „nezavisnost Kosova“, a zatim i šetnjom do Preševa bez pratnje srpskih zvaničnika, čime je pokazao čije je šta. Zvaničnik jedne strane države, prema diplomatskim uzusima, se može sastati sa predstavnicima svoje nacionalne manjine a bez prisustva zvaničnika zemlje domaćina, jedino u diplomatskim predstavništvima svoje zemlje. U ovom slučaju u ambasadi Albanije u Beogradu. Zašto se desio ovakav propust, i to teži nego onaj sa „dronom“ za sada ostaje tajna.
Pravi ledeni tuš doživeli smo saznajući vest da je Kosovo (bez „*“) postalo punopravni član MOK i to jednoglasno!? Nije nas šokirala vest da je postalo punoravni član MOK (uz sve što uz to ide: himna, zastava…), jer sila Boga ne moli, nego što je to bilo jednoglasno. Dakle NIKO, pa čak ni Srbija nije glasala protiv. Naprotiv, glasala je ZA sopstveno cepanje i sopstvenu štetu. Njen predstavnik u MOK, predsednik srpskog olimpijskog komiteta (valjda se to zove SOK), proslavljeni sportista naše zemlje, Vlade Divac, se zbog tako „uzvišenog cilja“ rešio da rizikuje sopstveni ugled stečen tonama znoja. Koji su to tako snažni ljudski i politički motivi na to nagnali, takođe za sada ostaje tajna.
I ako za sport možemo reći da nije toliko važan (mada je odavno sport „više od igre“), onda najnovije čuđenje naših zvaničnika što Nemačka traži priznavanje Kosova svakako izaziva suze (tugovanke ili radosnice, zavisno od toga da li ste Srbin ili niste). Štaviše temeljiti Nemci (a svoju temeljitost su prema Srbima više puta pokazali samo u 20. veku), nam naređuju da promenimo Ustav!? Ne zadovoljavaju se što mi reda radi, „nikada nećemo priznati Kosovo“. Nemac razmišlja na način: „Šta ako sutra na vlast u Srbiji dođe neko ko to nepriznavanje može ozbiljno da shvati“?
I odmah se od protagonista vlasti kod nas čulo da bi bilo dobro da Srbija promeni Ustav radi ulaska u EU (što u prevodu sa „evropskog“ znači „po diktatu Nemačke“). Neće oni nikada reći da je to zbog brisanja Kosova gumicom (i možda još poneke „teritorijice“), jer zaboga „nikad neće priznati Kosovo“, nego će nam objasniti da na primer Srbiji ne treba 250 poslanika u skupštini, nego recimo 150. Smanjenjem poslanika za 100 komada, će se postići takve uštede da ćemo svi dobiti onih obećanih Dinkićevih 1000 evra (i to mesečno), i svi postati visoki, lepi i plavi, a to se ne može bez promene Ustava. Narod će oduševljeno prihvatiti to obrazloženje, glasati na referendumu ZA promenu Ustava, i ne razmišljajući dalje. Kladim se u to.
Pa nešto razmišljam: ako jedan poslanik košta 3.000 evra mesečno, njih 100 koje ćemo uz Kosovo izbrisati iz Ustava nas košta 300.000. Ako Srba ima 10 miliona, znači da ćemo ušparati po 3 centa mesečno, svaki od nas. Eto na koliko smo procenili „najskuplju srpsku reč“.
Ponavljanjem fraze da „nikada nećemo priznati Kosovo“, a istovremeno iz petnih žila se truditi da Kosovo dobije što više državnih atributa, postajemo u međunarodnim odnosima veoma smešni. Nešto kao kad ja ne bih priznao republiku Vanuatu, na primer. Za one koji na Kosovu nisu skoro bili možemo da posvedočimo da na unutrašnjepolitičkom planu poslednjih nekoliko godina od kako mi vučemo „hrabre poteze“, počinje da liči na sasvim ozbiljnu državu, i to što bi se reklo, „na čitavoj svojoj teritoriji“. Na spoljnopolitičkom planu, uz pomoć Srbije se proces takođe zaokružuje, uključujući postepeno uspostavljanje jedne od „tvrđih“ granica zapadno od Crnog mora.
Do kada ćemo ponavljati tu frazu da nećemo priznati nešto u čijoj izgradnji aktivno učestvujemo? Pa verovatno do onog trenutka kada se neko od naše vrhuške ne doseti najhrabrijeg od svih hrabrih poteza – da abdicira u korist Jahjage.
[1] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/begova-corba.html
Aleksandar B. Đikić
