Problem srpske ćirilice nije u njenoj mani, nego u srpskoj pravopisnoj normi

0
664
Foto: Marijana Kolaković/printscreen (Spitnik)

Nažalost, pred ove nove izbore, sa žalošću se mora konstatovati da se još nije izgradila korisna opozicija vlasti. Narod teško može da nasluti veće promene nabolje u Srbiji i posle ovih izbora koji će biti raspisani ovih dana. Među opozicionarima veoma je malo onih koji sebe i svoje parole i obećanja ispisuju makar srpskim pismom. Njima ne pada na pamet da obećaju srpskom narodu, da će – ako osvoje vlast – vratiti srpskom narodu makar njegovo pismo u njegovom jeziku po slovu Člana 10. Ustava Srbije. Opozicija, nažalost, ne seća se da makar to obeća svom narodu novo jer sve vlasti posle 2000. godine nisu svom narodu dosledno i svuda obezbedile makar njegovo pismo u njegovom jeziku u njegovoj državi. Opozicija u proetstima obraća se dominantno srpskim jezikom na hrvatskom latničkom pismu, misleći da je to ta latinica na kojoj će je razumeti podržavaoci iz „celog naprednog sveta“. Obraćajući se tim tuđim pismom i u obećanjima, opozicija misli da će, zahavljujući tom latiničkom pismu „stranci“ razumeti srpski jezik i dobiti očekivanu podršku spolja. Obraćajte se svom narodu makar na srpskom pismu, pa će vam neko od nas poveroavti u dobre namere!

*

Problem srpske ćirilice, sasvim sigurno, nije ni u jednoj njenoj mani (srpska azbuka je, u stvari, po više elemenata ocenjena kao najsavršeenije pismo na svetu). A problem u vezi sa srpskim pismom postoji, posebno posle 1954. godine, i on se u praksi pokazuje u sve bržem nestajanju srpske azbuke zbog njenog, planiranog u vreme komunističke vlasti u Jugoslaviji, kada je ona planski zamenjivana hrvatskom abecedom (gajicom) koja je u više elemenata lošije pismo za prirodu srpskog jezika, ali je ona projektovanom favoriazcijom u javnosti od manjinskog pisma postala većinska zbog rečene planirane favoriazcije s ciljem da se njome postepeno u potpunosti zameni srpska azbuka. Ažurnost komunističke vlasti u tome imala je rezultata, pa se, tako, u srpskom narodu dogodilo ono što nisu uspele ranije spoljne okupatorske sile koje su i formalno zabranama (zakonima) i praktično (u navici Srba) nastojale da se Srbi polatiniče. Okupatorska vladavina, na sreću, nije trajala dovoljno dugo da bi se sprovelo to što su okupatori planirali.

Komunistička vlast je mnogo duže vladala u Jugoslaviji, pa time i u Srbiji, i uspela je ono što ranijim okupatrorima u vezi s ćirilicom nije pošlo za rukom. Komunisti su to isto planski radili, ali su bili lukaviji zbog toga što nisu formalno zakonom zabranili ćirilicu. Oni su je čak, sa (zlo)upotrebljenim lingvistima, javnim rešenjem preko Zaključaka Novosadskog dogovora (1954) učinili „ravnopravnim pismom s latinicom“. Ali ta lepozvučeća reč „ravnopravnost“ imala je poseban smisao. Ona je upotrebljena da lepo zvuči, a da znači da ta „ravnopravnost pisama“ ne znači da Srbi, čije je to pismo, budu zaista ravnopravni, pa da u njihovom zapisivanju srpskog jezika ćirilica mora biti stopostotno pismo u upotrebi, što je važilo za hrvatsku latinicu u jeziku Hrvata. Ta „ravnopravnost pisama“ služila je samo kao „maska“ za stvarnost u kojoj će se ćirilica zamenjivati u javnosti sve više hrvatskom latinicom da bi srpski „prigovarači“ bili ućutkivani tom floskulom o „ravnopravnosti“. Zato i danas oni Srbi koji su polatiničeni i koji to hrvatsko pismo danas smatraju „srpskim“ ili makar „i srpskim“, a takvih ima dosta i mnogo su bučniji od ovih drugih, kada danas čuju da neko od Srba traži da se njihove knjige i uopšte tekstovi pišu srpskim pismom, odbijaju takav zahtev i potrebu odgovorrom: „Pa, pisma su ravnopravna“, a kad su „ravnopravna“, kažu oni, potpuno je svejedno kojim će se pismom zapisivati srpski tekstovi. A to „potpuno svejedno“ svede se na tuđe, latinuičko pismo.

Da Vas podsetimo:  Mnogi su gladni, a svaki građanin Srbije godišnje baci hranu za 200 evra

Nažalost, u srpskoj lingvistici se u vezi s pismom i uopšte u vezi s normiranjem jezika Srba pod njihovim vraćenim nazivom „srpski“ ništa suštinski nije menjalo posle jednostranog (hrvatskog) raskidanja Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku. Ostalo je i u Pravopisu srpskoga jezika Matice srspke iz 1993. godine rešenje pitanja pisma s dva alternativna pisma (srpska ćirilica i hrvatska latinica) isto kao u srpskohrvatskiom jeziku iz 1954. godine. A jedina razlika u vezi s pismom u izmenjenom i dopunjenom Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske iz 2010. navedena je činjenica o „zapostavljanju ćirilice i favorizaciji latinice“ u prethodnim decenijama, u vreme Jugoslavije. Uz to, rečeno je da „s redosledom ćirilica pa latinica“ ne može biti štete po srpsku kulturu i identitet i da to može ostati tako „sve dotle dok ćirilica ne bi zaista bila egzistencijalno ugrožena“ (Pravopis, 2010, str. 15).

Dakle, za glavnog redaktora Matu Pižuricu i za još trojicu „običnih“ redaktora (Milorada Dešića, Branislava Ostojića i Živojina Stanojčića) tog izdanja Pravopisa, srpska ćirilica nije ničim i nikoliko ugrožena. Mato Pižurica je čak time bio protivurečan i sam sebi (uzeti u obzir, na primer, njegov rad „Zašto branimo ćirilicu“, objavljen u Novoj Zori br. 5 za 2005, str. 161-163, gde je, kao tadašnji i član Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“, tvrdio sasvim suprotno, svedočeći ovakvu istinu, priznavši da je on sabvorac u zaštiti ćirilice, ovim rečima „Rat za ćirilicu možemo dobiti samo ako ga prvo dobijemo u lingvističkom ,esnafu‘ a potom u školstvu, od osnovne škole do univerziteta. Imam utisak ad smo od tog cilja daleko.“ To je izrekao na godišnjoj sednici „Ćirilice“ 2002. godine, a objavio u rečenom izvoru 2005. godine. Od tada je prošlo pet godina do 2010. godine kada je u Pravopisu na navedenoj stranici zaključio da ćirilica danas nije ugrožena, a za to vreme objavljeno je mnoštvo radova i tekstova u kojima se dokazuje sve veća ugroženost srpske azbuke, a i u objavljenih do tada desetak knjiga u kojima je dokazana veelika ugroženost srpskog pisma pa i s nalazima da u tom vremenu i danas nema više od desetak odsto srpskog pisma, jer ga je 90 odsto zamenila ranije planirana hrvatska latinica (gajica). Tolika protivurečnost u tvrdnjama jednog naučnika (jezikoslovca i pravopisca) gotovo da je neviđena u tvrdnjama bilo kog drugog naučnika. U takvoj protivurečnsoti Matu Pižuricu još niko nije prevazišao.

Na početku smo istakli, ne bez razloga, činjenicu da problem srpske ćirilice danas nije u njenoj mani (jer srpska azbuka ima neuporedivo manje mana u poređenju s bilo kojim drugim pismom u svetu), nego u srpskoj pravopisnoj normi za koju je od 1993. do 2010. godine bio, posle smrti Mitra Pešikana, glavni zaduženik Mato Pižurica. A pravopisnu normu, po proefsionalnoj plaćenoj obavezi, donose stručanjci (jezikoslovci, pravopisci). Ukoliko su oni danas nezavisni u svom poslu, glavni su, pa i jedini krivci po više osnova za današnji slom srpske ćirilice. A dokaz da su danas izabrani jezikoslovci u stručno-naaučnim institucijama nezavisni u svom poslu, vidi se u aktuelnom Pravoopisu srpskoga jezika (2010) gde su na snazi, čak i protivustavno, legalizovana dva alternativna pisma (srpsko ćiriličko i hrvatsko latiničko) za pisanje jezika Srba. Na taj način se produžava ranije nametnuta od „komunjara“ nasilna i dobro osmišljena i sprovedena u praksi navika Srba na tuđe pismo kao „svoje“ u svom jeziku. I tako se u srpskom narodu u pismu danas sprovodi dovršavanje planiranog zamenjivanja ćirilice najpre od spoljnjeg okupatora, a danas od domaćih izdajnika u srpskom pravopisu, koji dovršavaju posao koji su započeli okupatori i zabranjivači srpskog pisma. Time se, naravno, razbija srpski milenijumski identitet.

Da Vas podsetimo:  Šlajfovanje bagera po ravnoj zemlji

Među srpskim lingvistima u institucijama za jezik i pismo danas nema istaknutog pojedinca koji bi znao i mogao da svojim autoritetom ubedi kolege u neizbežnost hitnog organizovanja zajedničkog rada na reformi pogubnog današnjeg srpskog pravopisa, posebno u rešenju pitanja pisma srpskoga naroda u njegovom jeziku.

A današnji srpski dražvnici i političari, u stalnom strahu od neuspeha na izborima, ne smeju, kao što su smeli i mogli komunisti, da efikasno narede lingvistima da Pravopis usklade s Ustavom i praksom u rešenju pitanja pisma u svim drugim jezicima u Evropi i svetu. Oni ne smeju ni da Zakon o službenoj upotrebi jezika i pis(a)ma usklade s Ustavom, a kamoli da narede nešto u vezi sa srpskim pravopisom. Kada bi političari bili sigurni da narod nije već dugo obmanut u vezi sa svojim pismom i jezikom, kada bi bili sigurni da će ih narod razumeti u tome i da će od njega za to dobiti podršku na izborima, oni bi se utrkivali ko će pre da predloži uasglašavanje rečenog zakona i pravopisa s Ustavom i srpska azbuka bi oživela za koju godinu u Srbiji i izvan Srbije, pa bi među Srbima ćirilica ubrzo dobila obrnut procenat – 90:10 za ćirilicu, a ne bi se taj mali postotak ćirilice od 10 odsto stalno nadalje smanjivao u korist tuđeg pisma. Nažalost, današnji srpski državnici i političari (pritiskani neprekidno spolja) ne smeju unutra u Srbiji da urade ni ono što je normalno da urade i što im niko ne bi mogao zameriti. Jer, Srbima ne može niko da zameri da za svoj jezik odaberu svoje pismo koje ima i po Ustavu suverenost u srpskom jeeziku.

Još je poraznija činjenica potpunog lingvističkog rasula u srpskoj lingvistici i danas. Zato oni danas i ono što znaju i smatraju ispravnim mnogi od njih, ne smeju to da pretočeu praksu. Oni ne smeju ni da unapređuju normativnost u srpskom učevnom jeziku. Čak i prizanti lingvisti ne smeju da nadograde ono što je za srpski narod ostala mana još od Vuka Karadžića kada je saačinjavana normatova današnjeg srpskog učevnog (književnog, standardnog) jezika. Među njima čak ima i priličan broj sebičnih „lokal-patriota“ koji raskidaju i 50-godišnje prijateljstvo u životu i lingvistici samo ako im neko predloži i ukaže da je jedino normalno i prirodno sačinjavanje i srpskog učevnog jezika jedinstveno i u izgovoru kao i u pismu. Oni su toliko „plašljivi“ od samih sebe čak i ako im se spomene da su čak i među „bratskim narodima“ istog jezika jedino srpski lingvisti zadržali duže od sto godina svoj učevni jezik razbijen u četiri pojave (dve po izgovoru i dve po pismu). Za njih će „propasti“ i srpski jezik, i srpsko pismo, i srpski narod i država Srbija samo ako i Srbi dobiju od lingvista učevni jezik koji ne razbija nego objedinjava i srpski narod i u izgovoru i u pismu. Oni misle i kažu kako je to za Srbe „pogubno“. Za njih je „poguban“ objedinjujući za Srbe – kao što je to kod svih drugih naroda i njihovih jezika – srpski jezik na jednom izgovoru i jednom pismu. Nažalost, oni ne vide koliko je tako normiran učevni jezik, kakav je danas, uistinu poguban za jedinstvo srpskoga naroda. Takvi lingvisti ne  shvataju da je današnji učevni jezik Srba u znatnoj meri doneo kao posledicu da je danas naš narod jedan od sigurno najrazjedinjenijih naroda u Evropi i šire, a što je bila vekovna namera i težnja najvećih srpskih neprijatelja i porobljivača. Naši lingvisti u institucijama, nažalost, danas to nemaju ni u primisli, a kamoli da počnu hitno da nešto čine u jeziku i pismu kako ne bi bili praktično saradnici onih koji Srbima odavno ništa dobro ne namenjuju.

Da Vas podsetimo:  Srbi, danas i ovde: Izazovi i odgovori - razgovor sa hadži Bratislavom Nikolićem, fondacija „Prijatelj Božji“

Nažalost, pred ove nove izbore, sa žalošću se mora konstatoavti da se još nije izgradila korisna opozicija vlasti. Narod teško može da nasluti veće promene nabolje u Srbiji i posle ovih izbora koji će biti raspisani ovih dana. Među opozicionarima veoma je malo onih koji sebe i svoje parole i obećanja ispisuju makar srpskim pismom. Njima ne pada na pamet da obećaju srpskom narodu, da će – ako osvoje vlast – vratiti srpskom narodu makar njegovo pismo u njegovom jeziku po slovu Člana 10. Ustava Srbije. Opozicija, nažalost, ne seća se da makar to obeća svom narodu novo jer sve vlasti posle 2000. godine nisu svom narodu obezbedile makar njegovo pismo u njegovom jeziku u njegovoj državi. Opozicija u proetstima obraća se dominantno srpskim jezikom na hrvatskom latničkom pismu, misleći da je to ta latinica na kojoj će je razumeti podržavaoci iz „celog anprednog sveta“. Obraćajući se tim tuđim pismom i u obećanjima, opozicija misli da će, zahavljujući tom latiničkom pismu „stranci“ razumeti srpski jezik i dobiti očekivanu podršku spolja. Obraćajte se natrodu makar na srpskom pismu, pa će vam neko od nas poveroavti u dobre namere!

Dragoljub Zbiljić
Izvor: vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime