Majke bez mleka se i danas mole u jednoj maloj kapelici u Skadru nad Bojanom.
Veruje se da baš tu curi mleko iz dojki neveste Gojka Mrnjavčevića, koju je Rade Neimar živu zazidao u zidine toga grada.
Nažalost, danas se Mrnjavčevići ovde ne pominju, neke druge se pesme pevaju gde kažu da Skadar nije srpska prestonica već je kao vosak pretopljen u albansku prestonicu.
„Država Albanija” spremna je da večeras u ponoć dočeka Dan svoje nekakve državnosti.
Mada nju stvori nesretna Austrougarska kroz stogodišnji projekat čija je završna faza sjedinjenje „Male Albanije” kako oni zovu Kosovo i Metohiju, sa „Velikom Albanijom.”
Austrougarske diplomate, konzuli, ambasadori i intelektualci, na tajnim sastancima tokom 1896. godine odlučivali su o stvaranju, prvo albanskog jezika, albanske nacije, i na kraju same albanske države.
Ova savetovanja održavala su se u najstrožoj tajnosti, a njihovi učesnici u tom trenutku zauzimali su najviše pozicije u Austrougarskom carstvu.
Austrougarskoj je bio preko potreban siguran pristup preko Jadranskog ka Sredozemnom moru.
To se moglo postići jedino stvaranjem Albanske kneževine, kao njihovog direktnog protektorata.
Sve je rađeno u interesu da se spreči Srbija da izađe na more i postane pretnja po južni deo Habzburške monarhije.
Trebale su se zaustaviti i pretenzije Italije na istočnu obalu Jadranskog mora.
Nakon raspada Osmanskog carstva, Italijani su bili u strahu da će Kraljevina Srbija uspostaviti kontrolu nad istočnim Jadranom.
Njihov cilj je bio da se taj prostor postepeno pripoji Italiji.
Sam Vatikan je bio protiv prodora pravoslavlja u dubinu Mediterana i znao je da će za to kao idealan klin poslužiti upravo Albanija.
Beč je obezbedio ogroman novac za potkupljivanje begova a trebalo je i pripitomiti lokalna plemena navikla na pljačke i krvnu osvetu.
Begovima je bilo jasno da neizbežan raspad Osmanskog carstva ugrožava njihov položaj, te prihvataju Austrougarsku kao silu zaštitnicu.
Krajem HIH veka samo je 2% ljudi iz tih poludivljih plemena bilo pismeno.
Zvanični Beč organizovao je grupu albanologa koji su trebali raditi na stvaranju albanskog pisma i književnog jezika.
Albanski jezik u to vreme je pisan s čak 20 transkripcija, u upotrebi su bili raznorazni latinični alfabeti nekoliko varijanti grčkog alfabeta, kao i tursko-arapsko pismo.
Cilj Beča bio je da uvede jedinstven alfabet za sve Albance, ali i da ih pritom obavezno ostavi u uverenju da su to pismo sami napravili.
Tek na kongresu „albanskih intelektualaca” u Bitolju 1908. godine, usvojena su 2 albanska alfabeta. Beč finansira pravljenje škola, organizuje štampanje knjiga, trebalo je prevazići dijalekte, ujednačiti jezik i stvoriti pismo. Samo tako se mogla ojačati svest tzv. Albanaca o nacionalnom jedinstvu. Sve bogomolje u Albaniji su se morale porušiti a svi stanovnici postati ateisti ili albanci. Sve pravoslavne crkve su srušene i pretvorene u magacine ili su ih vremenom preuzeli članovi drugih konfesija.
Proces albanizacije odnosno asimilacije Srba započeo je punom parom za vreme kralja Zogua. On je Srbima najpre ukinuo sve škole na maternjem jeziku, a potom izbrisao i onaj nastavak „IĆ” iz prezimena. Ono što je započeo kralj Zogu ’30-tih godina prošlog veka, završiće Enver Hodža 1966. godine kada će Srbima ukinuti pravo na veru, naciju i svaki kontakt sa maticom. Konačnu sudbinu Srba u Albaniji će 1974. godine zapečatiti čovek sa nadimkom „tito.”
Pod izgovorom krize oko Trsta sa Italijom, povući će JNA sa granice sa Albanijom i preko nepristupačnih Prokletija hiljade albanskih porodica sve sa stokom naseliće na KiM.
Usput im dajući sve srpske kuće, imanja i blago… I tako će se ispuniti plan dvojice ludih komunista…
Ta deca koja su sa magarcima prešla Prokletije, ubrzo su tražila školovanje na albanskom jeziku van prosvetnog sistema Srbije. Istovremeno, Srbi u Albaniji srpski jezik mogli su pričati samo u kući. Skadar je i dalje na Bojani, dok su Srbi još uvek na delti, znaju gde im je izvor ali za ušćem još uvek tragaju…
Piše: Deki RS
