Ja sam profesor univerziteta. Na katedri sam staroj 161 godinu. Na njoj su bili Janko Šafarik, Aleksa Vukomanović, Pantelija Srećković, Ljubomir Kovačević, Stanoje Stanojević, Vaso Čubrilović, Milorad Pavić… Pripadnik sam njene jedanaeste generacije. Uvek mi je bila čast što sam deo te velike ustanove i jedne istinske istorijske sage. Ako sam ikada i pomislio da zavređujem to mesto nikada mi nije palo na pamet da mi pripada, da sam ga zaslužio i da bih u svakom slučaju trebalo da radim tu. Posebno mi nije padalo na um da zahvaljujući velikoj časti za koju sam mnogo radio, a koju mi je doneo život, kao uostalom i toliko mnogo lepog i ružnog, treba da budem kvalifikovan za nešto drugo ili treće. Tokom proteklih četvrt veka bavio sam se i politikom nastojeći da ta dužnost i poziv ne naruše previše moj osnovni poziv i zanimanje. Da bih to uspeo morao sam pažljivo da odmerim i često odbijem dužnosti i časti, neke zato što sam znao da o njima ne znam dovoljno, a neke zato što bih nakon što ih prihvatim prestao da budem istoričar.
U svetu je politika visoko profesionalizovana, međutim danas u doba populizma, poluinformisanosti informatičke hiperrevolucije i velikih globalnih društvenih promena, ta činjenica je umnogome relativna. Državu ne treba da vode samo klovnovi ili glumci kojima je uloga dodeljena još kao tinejdžerima kako bi bogati postali još bogatiji. Ima smisla u onoj odredbi uređenja stare Atine prema kojoj bi oni koji ne uzmu učešća u građanskim nemirima morali obavezno biti prognani zato što je u pitanjima sudbine države nemoguće biti neutralan i suzdržan.
Na drugoj strani nastalo je i stanovnište da državu mogu spasiti samo nepolitični ljudi, stručnjaci, ponekad čak i samo dobronamernici i dobričine. Kada smo u najvećem studentskom buntu u našoj istoriji naterali Miloševićev režim da prizna lokalne izbore koje je pokušao da falisifikuje, proširilo se uverenje da su stranke ujedinjene opozicije – pobednice izbora – u stvari loše, korumpirane i prevaziđene. Očekivan je neko novi. U to vreme, 15% anketiranih tvrdilo je da bi glasalo za studentsku stranku – kakva god ona bila!? Naš narod je želeo heroja i spasioca, baš koliko i neka školarka iz Sjedinjenih Američkih Država. Nalazio ih je često: od Ante Markovića, Miloševića, preko deda Avrama, studenata do Koštunice, Dinkića, sada već zaborvaljenog diplomca sa Harvarda Lazara Krstića… Da ne zaboravim i onaj pseudoreligijski usklik starih komita: „Milo spasi nas!“ I uvek se završi kao kod američke devojčice – Mel Gibson nastavi da glumi, a ona može da bude zadovoljna svojim krezubim, debelim Dilanom ili da ostane neudata. Uostalom, takav je život. Za razliku od mlade Amerikanke koja je od početka znala da se za filsmko platno ne udaje, a da je Dilan ipak Mel njenog sela, kod nas od te povike na jedne političare, po pravilu imaju korist neki drugi političari.
Politika jeste i dužnost, ona je i strast. Ipak, ona ima jedan snažan racionalan segment i ako želimo da ona uspe, da je ne svedemo na navijanje ili ličnu korist, mi ga se moramo čvrsto držati. Osoba koja stoji na čelu države, vlade, ministarstva ili predstavlja narod u skupštini nije naučnik, glumac, stručnjak, sportista ili profesor, ona je političar sa mandatom. Ona ne donosi pravdu, slobodu i blagostanje već ostvarenje izbornog programa. Ona nije naš prijatelj, otac, majka, brat ili dete (koje ili kakvo možda nismo imali, a želeli smo). Ta osoba naš je izaslanik pred istorijom, ona svedoči o nacionalnim težnjama i sprovodi građanske naloge. Ništa više.
Kada čovek, koji nema politiku u obrazovanju ili iskustvu, ugledan u svojoj sredini, častan i čestiti pred Bogom i ljudima, dođe na bilo kakvu vlast on prvo misli da će njegovo poštenje zaraziti druge. Onda se suoči sa problemima koje je neophodno rešiti a kose se sa njegovim moralom. Kada ih reši, naiđu oni u kojima je potrebna velika veština, tehnološko znanje za koje do tada nije ni čuo – da čeličnu kakvoću zakona pretvori u, recimo, onu od žvakaće gume. Samo za trenutak, naravno… Ako nema jasan cilj, ako nema svest o mandatu, ako nema dovoljno stida da se posle povuče, stručnjak je upravo propao u politici. Održaće se ako mu se to svidi, samo onda, ako još nije slep od vlatoljublja i pohlepe, u ogledalu neće videti više svoj odraz, već likove onih koje je svrgao.
Savet je zato da se čuvate „dobrih“ ljudi u politici i birate one koji su dobri da obave neki politički posao. Izaberete, pa posle smenite. Nije čudno da su najveće i najbolje stvari u našem veku izveli ljudi koji nisu imali pravih prijatelja – čudaci, nadžaci i pokvarenjaci, ali vizionari: Gandi, Mendela i Asanž.
(Napredni klub)
Čedomir Antić
Izvor: Inter Magazin
