Da sam na Vučićevom mestu, ne bih se pitao ko su ti koji me napadaju, već ko su oni koji me brane i ko su oni koji danas ćute
1.
Izgleda li vam da se nešto u Srbiji opasno kuva? I meni.
2.
Kad se vidi ko sve i kako danas u Srbiji govori o medijskoj cenzuri – od Vesne Pešić i Brankice Stanković, pa sve do zabrinutih patriota, koji strepe pred činjenicom što se Srbima već bezobrazno dugo ne događa nikakav građanski rat – tad vredi pitati se kakva je to sila ujedinila toliko različitih naravi, politika i sudbina.
Možda sloboda medija? Neće biti, niko se od tih zatočnika slobode nikad nije javno upitao o crnim listama ljudi, tema i stavova u ovdašnjim medijima. Građanska pristojnost? Da jeste, bar bi neko od tog sveta vrline digao glas protiv policijskog prebijanja ljudi na ulici, makar jedan od prebijenih bio i brat mrskog premijera? Politika? O čemu je taj svet mogao da se dogovori za poslednjih 15 godina, osim o tome ko je pravi gazda Srbije, i da se ćutanjem o tome stiče pravo na kakofničnu galamu o svemu drugom.
Vučić? Odgovor bi možda bio potvrdan, samo da taj svet nije svedočio o svom postojanju mnogo pre Vučića.
3.
Taj svet zapravo je živi dokaz o tome koliko se Beograd u međuvremenu sparušio i smanjio, budeći bolno sećanje na to koliko je doskoro mogao da bude polifon i višeglav na način da su se čoveku, ako bi izgubio poziciju na jednoj sceni, istog trenutka palili reflektori na drugih pet. Današnja scena u Beogradu nije proizvod kreacije i kvaliteta, već zakona Čaršije, posebnog tipa društvene norme koji nastaje kad resursi u jednoj zajednici postanu nedovoljni za sve njene članove.
Ta scena Vučiću će aplaudirati kad potpiše Briselski sporazum, jer to produžava vek te male atavistične zajednice, ali mu ni tad neće priznati da je jedan od njih. Ta scena smanjila je i vratila Beograd više od dva veka unazad, preuzimajući za sebe ulogu Ciganki, koje su stajale na ulazu u grad, kod današnje Glavne pošte, vračajući iz dlana sudbinu putnika koji su ulazili u njega.
4.
Kad je Majkl Devenport, mecena, najbolji drug i korisnik usluga ovdašnje Čaršije, na Tviteru zahtevao povratak Utiska nedelje, njen huk pobedničkog olakšanja mogao se rukom dotaći. Falilo je još samo da Vladimir Putin svoj dolazak uslovi ukidanjem cenzure, pa da se proglasi trijumf protiv još jednog u nizu zlih protivnika, koji nikad nisu imali stvarnu šansu.
Da sam na Vučićevom mestu, ne bih se pitao ko su ti koji me napadaju – jer ta stvar je i veća i starija od mene – već bih sebi postavio druga dva pitanja. Prvo, ko su oni koji me brane? I, drugo, ko su oni koji danas ćute, zgađeni pred idejom da u društvu sa ruljom bace kamen na Vučića, ali bez motiva, unutrašnjeg rezona i jakog logičkog argumenta da poviču pred tom ruljom da se takve stvari ne rade?
Prvi odgovor – da ga brani oštra i plitka trećepozivačka linija, između koje i njega nema ničeg – daće mu odgovor o njegovim šansama. Drugi odgovor – da je reč o pristojnom svetu, bez oštrice, kako se one danas prave, ali sa dubinom – svedočiće mu o propuštenim šansama da povede nacionalnu politiku.
5.
Da se razumemo, nije nacionalna politika nacionalističko ludačenje i patriotsko udaranje u prsa. Može jedna nacionalna politika i da potpiše Briselski sporazum, ali da ima jak unutrašnji razlog zašto je to moralo i svest o tome koliko vredi to što se dalo. Nacionalna politika može da bude i smanjivanje plata i penzija, ali ne bez ideje šta će od ušteđenog novca biti urađeno i sagrađeno. Nacionalna politka je primiti poniženje na otvorenoj sceni, ako se mora, ali ne distibuirati ga dalje u narod, nametajući mu osećanje manje vrednosti jer je živeo u pogrešnoj istorijskoj paradigmi.
6.
Vučićeva nacionalna politika danas se drži na samo jednoj niti – na srpskom odbijanju da se svrsta protiv Rusije, na delikatnoj poseti Beogradu Vladimira Putina i na odličnoj ideji da ruskog lidera ne krije po sobama vlade, već da ga pokaže građanima, koji neće moći a da ne budu ohrabreni time što će pred sobom imati jedinog savremenika koga doživljavaju kao svog a da nije gubitnik.
Kad se odupro verbalnim pritiscima da primi Putina, Vučić je i sebi i Srbiji pokazao da jednostavno ne postoji toliko savitljiv srpski lider koji bi mogao uvek i sve vreme da radi na zadovoljstvo i korist zapadnih sila. I da nije to do njihovih sposobnosti jer oni se savijaju koliko mogu, neki čak i preko sopstvenih mogućnosti, nego je to do zahteva. Nemoguće ih je živom čoveku ispuniti i, kad to naši ljudi shvate – a shvate onda kad se prvi put, kao u Kumu, probude pored krvave konjske glave – tad shvate i to da prethodnim popuštanjima nisu izbegli ništa. Sve što bi im se sručilo na glavu onda kad su mogli da urade ono što ne treba, sručiće im se danas, kad više ne mogu.
7.
Kad je imao snage, Vučić je verovao da mu je vlast dovoljna kvalifikacija da sklopi i kontroliše mir sa ološ-elitom, kojoj status i prosperitet obezbeđuje samo stanje pune harmonije između vlasti i stranaca. Kad je imao snage, mnogu je odluku doneo prinoseći je na oltar tog saveza, budeći odbojnost svog prirodnog saveznika nacionalne elite, koja je sve to već više puta videla, pa je na početku priče mogla bez greške da dopiše i njen kraj.
Taj svet danas se raduje Putinovoj poseti kao poslednjoj velikoj šansi, ali i strepi od nje, znajući koliko je šansi već bilo propušteno. Hoće li Vučić dobiti visoku temperaturu dan uoči Putinovog dolaska? Hoće li kupiti još pet minuta mira tako što će Olju Bećković poslati na RTS sa zapečaćenom kovertom u kojoj će pisati: „šta god traži, dajte joj“? Hoće li pronaći koru od banane na koju se okliznuo njegov brat – i jasna pretnja Vučiću, i lepa metafora njegove današnje pozicije? Ili će sa jednim i po tabloidom i jednom televizijom, koja je u sred najvećih bitaka umela da promeni stranu, da se suprotstavi svoj srpskoj ološ-eliti, Devenportu i petoj koloni?
8.
Oni koji veruju u negativan odgovor na ova pitanja danas grizu za Vučića, na kratak rok mu pomažući, a na duži pretvarajući se u deo njegovog problema.
Oni koji ne veruju ćute. Ćutaće i kad Putin ode i kad se na Vučićeva leđa sruči sve zlo ovog sveta. Ćutaće jer strahuju da je za Vučića ispisana uloga – njegovom rukom i iz Devenportove glave – u čijim didaskalijama stoji kako onaj koji ovde radi sa Rusima nema budućnost i obavezno pada. Ćutaće, a samo će oni znati da je pao najmanje zbog toga. I, što je mnogo važnije od Vučića, biće tada spremni za dugu ćutnju.
Željko Cvijanović