Promena statusa Aja Sofije kao opomena za Srbe

0
332
Darko TANASKOVIĆ / Foto: printscreen
  • Ruski patrijarh Kiril rekao da „ugrožavanje Aja Sofije predstavlja ugrožavanje hrišćanske civilizacije, a samim tim i ruske duhovnosti i istorije“. Zvanični predstavnik grčke vlade istakao da nije reč o „pitanju grčko-turskih odnosa, već o svetskom pitanju». Vaseljenski patrijarh Vartolomej, oslabljen ulogom izazivača raskola u pravoslavnom svetu davanjem autokefalnosti  Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, a i inače u nezavidnom položaju u Turskoj, uspeo je samo da izusti kako je „tužan i šokiran“ Erdoganovom odlukom da veliku svetinju ponovo pretvori u džamiju i da nas hiljadugodišnje nasleđe, nažalost, ne spaja, već razdvaja
  • U skupštinsku proceduru na „Kosovu“ 2014. godine bio je uveden Nacrt Zakona o kulturnom nasleđu, ali je usled brojnih manjkavosti, koje su uočili i zapadni pokrovitelji Prištine, morao biti povučen. Odredbama sadržanim u tom Nacrtu bilo je, pored ostalog, predviđeno da je „kulturno nasleđe na teritoriji države Kosovo vlasništvo države Kosovo“
  • Ne bi oni, a neće ni Turci danas u Aja Sofiji, malterom premazivati freske, a likovima svetitelja, kako proplaka pesnik, kopati oči. Moglo bi im, međutim, pasti na pamet (zapravo već odavno im je palo!) da samo promene namenu naših hramova ili da ih proglase delom svoje imaginarne ( albanske i/ili katoličke) prenemanjićke kulturne tradicije, što je pogubnije i teže od svakog fizičkog razaranja i ništenja
  • Žalbe međunarodnoj zajedinici i Unesku bile bi nam u takvoj hipotetičkoj situacije od male praktične vajde. To se belodano vidi i na primeru Aja Sofije. Bolje je zato biti oprezan i obavešten, pa ako je moguće sprečiti, a ne lečiti.  Da ne bismo, kao siroti Vaseljenski parijarh, kasnije bili tužni i šokirani, a strani turisti na prospektima čitali da su naše crkve i manastire na KiM podigli vladari iz dinastije Nimani

Nezavisnost sudstva od politike smatra se jednom od temeljnih pretpostavki postojanja pravne i demokratske države. To je opštepoznato i najčešće navođeno, ali i podjednako često, s razlogom ili bez razloga, osporavano merilo procenjivanja svojstava poretka i sistema vlasti u konkretnim državama.

Premda u poštovanju ovog opšteprihvaćenog standarda među državama ima mnogo razlika, nije preterano reći da je srazmerno malo primera potpune nezavisnosti pravosuđa od politike i izvršne vlasti, s tim što se uticaji na ovu važnu oblast društvenog života i državne organizacije vrše na razne posredne i neposredne načine, katkad veoma perfidne i prikrivene.

U prirodi je izvršne vlasti kao takve sklonost da smatra nekako normalnim da utiče na pravosudnu sferu, a od stabilnosti institucija i efikasnosti njihovog funkcionisanja, kao i političke tradicije i kulture datog društva, zavisi da li će se i/ili do koje će se mere toj sklonosti dozvoliti da dođe do izražaja.

Koliko je kod nekih političara i vlastodržaca duboko usađena predstava o tome da pravosuđe treba da funkcioniše po nalogu onih koji privremeno vrše vlast pokazuje, recimo, i nedavni primer protestne note koju je ministarka inostranih poslova BiH (ili samo Federacije BiH?) Bisera Turković uputila zvaničnom Beogradu zbog presude za ratni zločin izrečene Huseinu Mujanoviću, ratnom upravniku logora za Srbe u Hrasnici.

Istim povodom, predsedavajući Predsedništva BiH Šefik Džaferović (u ime celog Predsedništva?) pozvao je na razgovor ambasadora Srbije u Sarajevu Aleksandra Đorđevića, dok je ambasadorka BiH u Srbiji Aida Smajić pozvana na konsultacije u Sarajevo.

Moguće je, dakle, mešati se čak i u rad pravosudnih organa druge države, ako vam neka njihova odluka nije po volji, protestujući kod državnih organa te države, s polaznom pretpostavkom da oni imaju uticaj na sudske postupke i donošenje presuda. No, ovo je samo ilustracija jedne neprihvatljive prakse za koju nema izgleda da će se ikada promeniti.

Povod za ovaj osvrt je neuporedivo ozbiljniji – sve učestaliji manir nekih država i osionih državnika da se politički i ideološki motivisanim i dirigovanim sudskim odlukama obračunavaju sa ličnostima i događajima iz bliže ili dalje, pa i najdalje prošlosti, kao i sa suverenim odlukama predaka, unazad menjajući tok istorije u skladu sa svojim političkim i civilizacijskim ciljevima i agendama.

Retroaktivno izmeniti prošlost nije, naravno, moguće, tako da su ovakvi proizvoljni i neistorični  zahvati u sedimentirano tkivo istorije suštinski nedelotvorni, ali za sadašnjost i budućnost potencijalno veoma opasni, jer unose pometnju u istorijsku svest čitavih generacija i mogu uroditi teškim sukobljavanjima, pošto se takvim neodgovornim inženjeringom i na individulanom i na kolektivnom planu grubo zadire u najosetljivija identitetska pitanja.

Za mnoge postmoderne istoričare nije više uopšte važno šta se stvarno dogodilo, već kako se menjao i menja tzv. „narativ“ o događajima, tako da se kao činjenice počinju uvažavati promenljive i neretko oprečne „istine“ o prošlosti, pa pojam istine u vezi sa percepcijom minulog gotovo da uopšte više nije preporučljivo pominjati – toliko je sve podložno razobručenom relativizmu i revizionizmu.

Da Vas podsetimo:  Zašto se ćuti o slovenačkim zločinima iz 1991?

A evo kako se ta antiistorijska i siledžijska metodologija upravo ovih dana primenjuje na jedan od najznačajnijih hramova ukupnog hrišćanstva i najvelelepnijih sakralnih zdanja čovečanstva, baziliku Aja Sofiju.

Aja Sofija / Foto: printscreen

Pošto je višegodišnja priča o nameri da se Justinijanova carska crkva, od 1934. godine u statusu muzeja, ponovo pretvori u džamiju dobro poznata, podsetiću samo na osnovne činjenice i na završnu fazu te operacije, koja se odvija pred očima delom zgroženog, delom saučesničkog, delom nezainteresovanog, a u celini nemoćnog sveta.

Pre nekoliko godina je jedna turska islamistička grupacija zvanično ispostavila zahtev da se poništi Ataturkova odluka iz 1934. godine, kojom je Aja Sofija pretvorena u muzej i da se ona iznova, kao džamija, privede bogoslužbenoj nameni. Iz sveta, prvenstveno hrišćanskog, ova inicijativa dočekana je pretežno negativnim reakcijama, a i u samoj Turskoj bilo je podosta njenih različito motivisanih protivnika. Danas tvrde da je 70 odsto turskih građana podržava.

Predsednik Erdogan, odavno raspoložen za ovaj simbolički snažan čin u svojoj neoosmanističkoj strategiji „reislamizovanja“ prilično sekularizovanog turskog društva, bio je prinuđen da izvesno vreme taktizira. Vagao je i odmeravao povoljne efekte ovakve mere na unutrašnjem i širem islamskom planu i eventualne nepovoljne učinke i posledice po interese Turske u međunarodnim odnosima.

U međuvremenu, nije propuštao da u predizbornim kampanjama, sve češće kako mu je rejting padao, upotrebi adut pretvaranja Aja Sofije u džamiju, a i sam se, zajedno sa najbližima, u njoj krajem marta 2018. ritualno, ćuteći pomolio, posvetivši molitvu „dušama koje su nam je ostavile u amanet“.

Redžep Tajip Erdogan / Foto: printscreen

Rekao je tada da mu je ovo obraćanje Alahu bilo „teško i emotivno, ali neverovatno i sveto“. Bio je to jasan nagoveštaj da savremeni obnovitelj osmanskog ideala neće ostati na emotivnom doživljaju, da je „prelomio“ i da će se proces pretvaranja Aja Sofije u džamiju konkretizovati i ubrzati.

Vrhovni sud Turske je, inače, septembra 2018. iz proceduralnih razloga odbio zahtev da se poništi Ataturkov dekret, ali se onda krenulo drugim putem. Predmet je stigao pred Državni savet (Daništaj), po Ustavu najviše nezavisno sudsko telo, odnosno najviši Upravni sud Republike Turske.

Ovaj „nezavisni“ državni organ je, posle samo 17 minuta većanja, 2. jula zaključio da u vezi sa vraćanjem muzeja Aja Sofija u status džamije nema nikakvih pravnih prepreka i da je za to dovoljan ukaz predsednika. A predsednik je veoma brzo prekinuo nagađanja, i u zemlji i van nje, u pogledu svoje odluke.

Prvo je članovima Partije pravde i razvoja, a zatim i celoj javnosti, obznanio da će Aja Sofija od 10. jula ponovo biti „Alahova kuća“, a da će se prvi namaz u njoj klanjati 15. jula, kako se tumačilo, u znak zahvalnosti Gospodu, na godišnjicu osujećenog pokušaja vojnog udara 15. jula 2016. godine. Datum je turski predsednik u obraćanju naciji povodom potpisivanja ukaza o Aja Sofiji pomerio na petak, 24. jul, navodno zbog tehničkih priprema koje prethodno treba izvršiti.

To njegovo obraćanje zaslužuje posebnu analizu, za koju ovom prilikom nije bilo dovoljno vremena. Jedno je sigurno – minareti kojima je posle pada Konstantinopolja (1453) okovana vizantijska bazilika više neće biti samo ornamentalno svedočanstvo i beleg jedne istorijske epohe, već će se sa njih mujezin pet puta dnevno oglašavati pozivom na iskazivanje pokornosti Alahu. Daništaj je za 17 minuta presudio i caru Justinijanu i „ocu nacije“ Ataturku, a neosultan Erdogan je spremno izvršio presudu.

Mustafa Kemal Ataturk / Foto: printscreen

Bilo bi pravo čudo da je promenio mišljenje, čemu su se neki ipak do samog kraja nadali, tim pre što je, prema mnogim kompetentnim analitičarima, takoreći potpuno otpao odvraćajući faktor uzimanja u obzir negativnih reagovanja iz inostranstva.

Štaviše, Erdogan se tokom poslednjih nekoliko godina posvađao upravo sa onim „advokatima“ muzeja Sveta Sofija o čijim je stavovima ranije bar donekle vodio računa. Svojevremeno je čak pretio da će Aja Sofiju pretvoriti u džamiju ako Donald Tramp prizna suverenitet Izraela nad Golanskom visoravni i Jerusalimom. A Tramp je upravo to učinio.

Sa saveznicom u NATO-u Grčkom, duhovno i kulturno naročito vezanom za sudbinu Justinijanove bazilike, gotovo da je na ivici otvorenog sukoba u Egeju i u Istočnom Mediteranu, sa francuskim predsednikom Makronom razmenio je teške optužbe posle snažnog i zasad uspešnog turskog vojnog i logističkog uplitanja u sukobe koji razaraju Libiju, dok prema EU u celini gaji naglašeno, višestruko motivisano nepoverenje koje seže do animoziteta…

Reagovanja iz pravoslavnog sveta su verbalno jednoznačno negativna i oštra, s tim što se zapažaju određene nijanse. Naime, zvanična oglašavanja onih koji su u većinski pravoslavnim zemljama zaduženi za spoljnu politiku primetno su blaža od osuda iz crkvenih i kulturnih krugova.

Da Vas podsetimo:  PROTERANO 15.000 SRBA Četvrt veka od "Bljeska"

Primera radi, Dmitrij Peskov, portparol Kremlja, konstatovao je da je pretvaranje Aja Sofije u džamiju unutrašnja stvar Turske, uz napomenu da bi Turska trebalo da uzme u obzir njen status „kao objekta svetske baštine“, sa izuzetnim sakralnim značajem. Sa druge strane, patrijarh Kiril je rekao da „ugrožavanje Aja Sofije predstavlja ugrožavanje hrišćanske civilizacije, a samim tim i ruske duhovnosti i istorije“.

Zvanični predstavnik grčke vlade istakao je da nije reč o „pitanju grčko-turskih odnosa, već o svetskom pitanju“, ali je ministarka kulture naglasila da pretvaranje Justinijanove bazilike u džamiju „podstiče na religiozni i nacionalistički fanatizam“.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej, oslabljen ulogom izazivača raskola u pravoslavnom svetu davanjem autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, a i inače u nezavidnom položaju u Turskoj koja mu sistematski sužava prostor pastirskog delovanja i gde ga neki čak optužuju za saučesništvo u neuspelom vojnom puču, ostao je simptomatično uzdržan. Uspeo je samo da izusti kako je „tužan i šokiran“ Erdoganovom odlukom i da nas hiljadugodišnje nasleđe, nažalost, ne spaja, već razdvaja.

Bez obzira na sve, ipak malo od duhovnog naslednika ktitora Hagije Sofije!

Patrijarh Vartolomej / Foto: printscreen

Neke oštrije reakcije iz sveta verovatno se mogu očekivati od trenutka kad je odluka o otvaranju Aja Sofije za muslimansko bogosluženje postala izvršna, ali ne bi trebalo gajiti prevelike nade, sem što će Erdogana još više udaljiti od EU, Zapada uopšte, a i dodatno produbiti jaz između pravoslavnog/hrišćanskog i muslimanskog sveta.

Vraćanje Aja Sofiji statusa džamije samo je najspektakularniji, ali nikako izuzetan i izdvojen čin u kontekstu operativnog valorizovanja „strategijske dubine“ savremene Turske, kako je bivši ministar spoljnih poslova i premijer Ahmet Davutoglu nazvao spregu „geografske“ i „istorijske dubine“ naslednice Osmanskog carstva.

Davutoglu je došao u politički sukob sa sultanom i osnovao „Stranku budućnosti“, ali to ne znači da su se njegova i Edoganova vizija budućnosti i obnove moći Turske u neoosmanskom ključu razdvojile i udaljile. Neoosmanizam, ma koliko se to iz različitih razloga osporavalo, ostaje konstanta u matičnom toku državno-nacionalnog nastupanja Turske, za šta je i „reislamizovanje“ Aja Sofije ubedljiv dokaz.

Uostalom, identičnu sudbinu doživela je i čuvena Crkva Svetog Spasa u polju, poznata kao Hora, na turskom Karije džamija, prvobitno izgrađena još u 5. veku. Ova vizantijska bogomolja, ukrašena neprevaziđenim mozaicima, 1948. godine je pretvorena u muzej, ali je Državni savet prošle godine zaključio da bi i nju valjalo vratiti muslimanskom kultu.

U javnoj raspravi je odluka o statusu Hore uzimana kao obrazac koji treba primeniti i u slučaju Aja Sofije, što je podržao i ugledni profesor Sulejman Kizilparmak sa univerziteta koji nosi ime velikog osmanskog graditelja Mimara Sinana. A upravo je Mimar Sinan, po nalogu sultana Sulejmana Veličanstvenog, u 16. veku, posle velikog požara,obnovio jednu drugu Aja Sofiju, onu u nekadašnjoj Nikeji, a današnjem turskom Izniku, takođe iz Justinijanovog vremena.

Ako odete u Iznik, a nemate prethodna znanja, teško ćete po bilo čemu poznati da je tu bio grad u kome su održani prvi (325 g.) i sedmi (787) vaseljenski sabor, ali će vam ljubazni domaćini ponosno pokazati svoju botaničku baštu i manufakturu keramike. A čuvena nikejska crkva posvećena Svetoj Mudrosti za Turske je Orhanova džamija, po imenu osmanlijskog osvajača grada (1331).

Aja Sofija u Nikeji (Izniku) / Foto: printscreen

I ona je, u sklopu Atatarukove „deosmanizacije“ Turske 1934. pretvorena u muzej, ali je u njoj 2011. iznova klanjan jutarnji namaz o Kurban bajramu. Sad je na red došla i velika carigradska sestra nikejske Aja Sofije…

Pored razumljive hrišćanske i pravoslavne povređenosti, kao i svojevrsne kulturne ozlojeđenosti, proces pretvaranja Aja Sofije u džamiju kod Srba bi trebalo da pobudi i dodatnu pažnju, prvenstveno zbog statusa, stanja i budućnosti našeg kulturnog i duhovnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, u prvom redu onog nepokretnog, odnosno arhitektonskog.

Sa tog stanovišta izuzetno zanimljiv, i upozoravajući, bio je intervju koji je, reagujući na zamerke iz SAD i nekih drugih zemalja povodom najave „reislamizacije“ Aja Sofije, veoma gledanoj televiziji NTV još 11. juna dao turski ministar inostranih poslova Mevlut Čavušoglu.

Američkom državnom sekretaru su formulacije u izjavi kojom je izrazio svoju zabrinutost savetnici veoma znalački sročili („zadržati status muzeja u znak poštovanja prema osećanjima vernika u raznovrsnoj istoriji koja je na kraju oblikovala današnju Republiku Tursku“), tako da maksimalno iritiraju neoosmanistički senzibilitet adresata.

S izrazom vedre i nadmoćne uverenosti na licu, Čavušoglu je naglasio da je reč o pitanju iz domena nacionalnog suvereniteta Turske, a da je tragikomična briga koju zbog sudbine Aja Sofije izražava jedna država poput SAD, u kojoj caruju rasizam, islamofobija i ksenofobija.

Ministar je, zapravo, upotrebio lep osmanski izraz abesle ištigal, nešto kao „mlaćenje prazne slame“, ali ga je onda odmah sam preveo na internacionalizam „tragikomično“, valjda iz bojazni da publika kojoj se obraća još uvek nije toliko „reosmanizovana“ da bi sigurno razumela njegov elegantni jezički osmanizam.

Da Vas podsetimo:  Humanitarni trening za Laninu životnu bitku

Zatim je dao indikativno istorijsko-pravno tumačenje slučaja. Osvajanjem Konstantinopolja Aja Sofija je, smatra Čavušoglu, postala osmansko vlasništvo, a kad je sultan Mehmed Osvajač 1462. godine odlučio da je uspostavi kao svoj vakuf (pobožnu zadužbinu), ona je tako i upisana u zemljišne knjige.

S neskrivenim ponosom slavodobitno je, potom, pokazao faksimil prve stranice predmetne vakuf-name (zadužbinske povelje) u kojoj je sve to lepo, kaligrafski ispisano. Sultan mačem osvojio, sultan uvakufio i gotovo! Za sva vremena! Šta je tu neki Ataturk imao samovoljno i neovlašćeno da se meša. Sad će njegov dekret biti, kao nelegitiman, poništen, pa se možemo mirno vratiti u budućnost.

Aja Sofija / Foto: printscreen

Čavušoglu nije propustio da se osvrne i na primedbu da je Aja Sofija na Uneskovoj listi svetskog kulturnog nasleđa, što bi logično trebalo da ograniči manevarski prostor za bilo kakve promene u njenom statusu. Pozivajući se na Konvenciju o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine iz 1972, ministar je precizirao da je na osnovu njenih odredbi nedopustivo jednostrano menjanje fizičkih i drugih svojstava zaštićenog kulturnog dobra i da su za svaki zahvat, odnosno intervenciju takve vrste potrebni stručno mišljenje i saglasnost Uneska, ali da to nema nikakve veze za načinom na koji se vlasnik datim dobrom služi, tj. sa njegovom namenom. O tome, kaže Čavušoglu, posednik suvereno odlučuje i u to njegovo pravo niko spolja ne može da se meša.

Iako sve u vezi sa Konvencijom i njenom primenom nije baš onako kako pojednostavljeno tvrdi visoki turski zvaničnik, jer je Aja Sofija na listu svetske baštine upisana kao muzej, od njegove „ekspertize“ mnogo je značajnija logika na kojoj se ova zasniva.

S obzirom na to da se prema usvojenim pravilima i normama u Unesku kulturna dobra na teritoriji svake države adminstrativno-pravno vode i tretiraju kao dobra za koja je nadležna isključivo ta država, u punoj jasnoći se mora sagledati smisao i značaj borbe da se spreči prijem „Kosova“ u ovu jedinu specijalizovanu agenciju UN za obrazovanje, nauku i kulturu.

Pogrešno je misliti da je reč o prevashodno političkim razlozima, iako su oni najčešće u prvom planu javnog diskursa i pažnje. Još manje o nekakvom nacionalističkom i autističnom inatu ili tvrdoglavom ideološkom kapricu. U vezi sa problemom „Kosova“, kulturna i duhovna dimenzija nikako nisu i ne smeju biti od drugostepenog značaja, pogotovo perspektivno posmatrano.

U skupštinsku proceduru na „Kosovu“ 2014. godine bio je uveden Nacrt Zakona o kulturnom nasleđu, ali je usled brojnih manjkavosti, koje su uočili i zapadni pokrovitelji Prištine, morao biti povučen. Odredbama sadržanim u tom Nacrtu bilo je, pored ostalog, predviđeno da je „kulturno nasleđe na teritoriji države Kosovo vlasništvo države Kosovo“.

Kad bi zakonski akt sa takvim odredbama bio usvojen, a „Kosovo“ kojim slučajem postalo članica Uneska, što bi ipso facto značilo da mu je u ovoj organizaciji priznat status države, jer jedino države mogu ostvariti članstvo, ne bi trebalo mnogo čekati da neki prištinski zvaničnik pred televizijskim kamerama zamaše nekakvim dokumentom i „poništi“ volju Stefana Dečanskog, kralja Milutina, Arsenija I i drugih ktitora srpskih svetinja iz loze Nemanjića.

Loza Nemanjića, Visoki Dečani / Foto: printscreen

Ne bi oni, a neće ni Turci danas u Aja Sofiji, malterom premazivati freske, a likovima svetitelja, kako proplaka pesnik, kopati oči. Moglo bi im, međutim, pasti na pamet (zapravo već odavno im je palo!) da samo promene namenu naših hramova ili da ih proglase delom svoje imaginarne (albanske i/ili katoličke) prenemanjićke kulturne tradicije, što je pogubnije i teže od svakog fizičkog razaranja i ništenja. Žalbe međunarodnoj zajedinici i Unesku bile bi nam u takvoj hipotetičkoj situaciji od male praktične vajde. To se belodano vidi i na primeru Aja Sofije.

Pomoćnik generalne direktorke Uneska zadužen za kulturu Otone Ramirez jeste, doduše, izjavio da Konvencija o zašititi svetske kulturne i prirodne baštine predviđa da je pre nego što se donese bilo kakva odluka o promeni statusa spomenika kulturne baštine, kao što je Aja Sofija, potrebna saglasnost odgovarajućeg međuvladinog komiteta Uneska, a nešto slično je ranije i sama generalna direktorka Odre Azule rekla ministru inostranih poslova Grčke. Živi bili, pa videli…

Ipak, bolje je biti oprezan i obavešten, pa ako je moguće sprečiti, a ne lečiti.

Da ne bismo, kao siroti vaseljenski patrijarh, kasnije bili tužni i šokirani, a strani turisti na prospektima čitali da su naše crkve i manastire na KiM podigli vladari iz dinastije Nimani.


Darko TANASKOVIĆ
Izvor: Sve o Srpskoj

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime