Prometej ili teret smislotvorstva – Zoran Kolundžija i istorijsko pamćenje u Srba

0
49
Vladimir Dimitrijević (Foto: Intermagazin)

ZAŠTO SU NAS PONIŠTAVALI

Kada je 2016. godine, u intervjuu „Pečatu“, govorio o biblioteci koju je pokrenuo da bi podsetio Srbe na Prvi svetski rat i njegove posledice, Zoran Kolundžija je istakao:“Ne postoji porodica u Srbiji koja nije pogođena Prvim svetskim ratom, a ne postoji ravnodušan stranac koji je bio u ratnoj Srbiji ili u izgnanstvu sa našom vojskom. Svi su visoko poštovali Srbe i Srbiju! Kako onda da ja budem ravnodušan? Kako znati da su desetine hiljada postradalih ostali negde bez zabeleženog grobnog mesta i da nisu sačuvana imena tih stradalnika? Ako i naša generacija bude prema tome pasivna, više neće biti prilike da se to popravi. Edicija „Srbija 1914–1918“ otvara pitanje: Da li se može govoriti o sistemskom zanemarivanju istine? Kako je moguće da mnoge stvari o epohi u kojoj je stradalo 40 odsto nacije saznajemo vek kasnije? Ovo pitanje je jedno od najtežih i nisam slutio da ću se sa njim sresti. Naučio sam bolju formulaciju od toga kad kažemo da nam je loša kultura sećanja ili da se zanemaruje istina: Ne može se zaboraviti ono što se nije učilo! A nije se učilo mnogo toga! Srbija je ušla u rat kao samostalna država, a od prve godine rata pravljeni su kompromisi i u kreiranju nove zemlje, tvorevine nazvane Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Već 1918. poraženi Hrvati i Slovenci su se odjednom našli sa Srbima u novoj državi, ostali su amnestirani za zlodela koja su činili kao udarna snaga Austrougarske vojske, pa su čak, zarad boljih odnosa, u vojsci automatski dobijali čin više. Nova vlast je želela složne narode u istoj državi, a pokazalo se, nažalost, da je to bila loša procena. Najgore od svega je što je zarad balansiranja umanjivana herojska uloga srpske vojske i srpskog naroda i mladi naraštaji nisu vaspitavani na toj krvavo plaćenoj tekovini. Posle 1945. data je prednost tekovinama Drugog svetskog rata i novi junaci jednostavno su preklopili stare… Evo primera iz Smederevske Palanke, a izneo ga je mladi i daroviti istoričar Nemanja Dević. Pregledao je plan grada i ustanovio da postoje ukupno tri ulice sa imenima junaka Prvog i Drugog srpskog ustanka i Prvog svetskog rata, a 33 ulice nose imena oslobodilaca iz Drugog svetskog rata?!“

Da Vas podsetimo:  Naterali smo Vučića da napravi grešku i pokaže svoje pravo lice. Država koja se ne obračunava sa korupcijom i kriminalom, već njima upravlja – mafijaška je država

To je ta razmera, i danas.

ZLOČINI HABZBURGA

O austrougarskim zločinima Kolundžija je istakao:“Taj pokušaj genocida izvršen je u strateški značajnim oblastima u to vreme okupirane Kraljevine Srbije, ali i u delovima dvojne monarhije tada naseljene Srbima. Taj proces sistematskog i planskog uništenja Srba trajao je sve do kraja Velikog rata. U knjizi koju pripremamo čuveni engleski pukovnik Viljem Hanter, čovek koji je pobedio tifus u Srbiji 1915, kaže: „To što su Austrijanci radili u Srbiji nije bio rat, to je bilo pogubljenje jednog naroda!“ Konačnih i zvaničnih podataka o broju pobijenih i stradalih Srba od ruke austrougarskih vojnika i likvidatora do danas nema. Strašna istina decenijama je potiskivana u zaborav, a postojeći dokumenti su mahom, s namerom, prepuštani grobnoj tišini arhiva. Istina nije prijala većini nadležnih u Beču, ali i u Beogradu. /…/ Profesor Anton Holcer je u bečkom Ratnom arhivu pronašao fotografiju vešanja iz okupiranog Beograda, koja datira s početka 1916. godine. Prizor je bio stravičan, a povod još jeziviji: Pod vešalima je stajao sredovečan muškarac, omča oko vrata, a ispred njega carski oficir koji čita smrtnu presudu… Ovo nije bio snimak izvođenja smrtne kazne već dokument uvežbavanja ratnih dželata za buduća vešanja. Holcera je začudio na toj, ali i na većini drugih fotografija vešanja, smešak dželata i prisutnih posmatrača, sadističko zadovoljstvo onih koji ubijaju. Njegova knjiga izazvala je brojne proteste stručnjaka u Austriji i Nemačkoj, sklonih ulepšavanju ratne istorije Habzburške monarhije. U protestima je ukazano da su vešani samo špijuni i civili koji su mimo pravila rata ubijali austrougarske vojnike, masakrirali njihova tela. U ratnim arhivima Austrije i širom sveta, međutim, nije nađena nijedna fotografija masakriranih tela carskih vojnika. Ali zato postoje hiljade fotografija o zverskom ubijanju civila na okupiranim teritorijama./…/“

Srbi, narod ubijnih, proglašeni su za ubice. I to traje, ne prestaje.

Da Vas podsetimo:  DR RADOMIR PAVLOVIĆ: Pokrenuću inicijativu za donošenje rezolucije o zločinima nad srpskim narodom Srebrenice u XX vijeku

LOGORAŠKA NACIJA

Kolundžija nas je podsetio da su Srbi, kako kaže Žarko Vidović, pre svega logoraška nacija:“Srbi iz krajeva dvojne monarhije paušalno su sumnjičeni kao kolaboratori ili potencijalni kolaboratori strane sile, osuđivani na smrt ili deportovani u radne i internacijske logore. Onde ih je čekala sigurna smrt zbog iznemoglosti ili epidemija koje su izbijale usled neljudskih uslova smeštaja. Mučeni su do smrti! To ubijanje je trajalo dugo… U službenom izveštaju logora Doboj, primera radi, lakonski je zabeleženo da je 8.000 zatočenika preminulo u proleće 1916. godine. Uzrok smrti i tačan datum nisu uneseni u izveštaj. Prećutano je i ko su bile žrtve, mahom žene, deca i nejake, starije osobe… /…/ Uopšte, zapanjujući je broj logora u koje su internirani Srbi pre 100 godina. Masovna su bila umiranja i u Jindrihovcima, blizu 8.000, u Mauthauzenu isto 8.000… O razmerama razaranja i pljački u Sremu i u severnoj Bosni svedoči, na primer, podatak da je austrougarska vojska posle povlačenja iz Beograda i Srbije, u decembru 1914, zatekla opustošena sela i da je bila prinuđena da provede zimu u šatorima. Bečki oficir Karl Ginste, šef operativnog odeljenja 5. armije zabeležio je 7. oktobra 1914: „Naše jedinice ponašale su se u septembru 1914. kao Šveđani u Tridesetogodišnjem ratu. Ništa, ali baš ništa nije ostalo čitavo!“

Uostalom prema podacima švajcarskog patologa Arčibalda Rajsa, koga je angažovala Kraljevina Srbija da prebroji žrtve, u Mačvi, Jadru, Rađevini i Pocerini, avgusta 1914. ubijeno je 1.245 ljudi, više od 554 osoba je nestalo, više od 30 odsto ubijenih i masakriranih bili su žene i deca starosti do 15 godina. Hautman tvrdi da je Austrougarska da bi zatrla trag srpskom narodu tokom Velikog rata u Srbiji, BiH, Hrvatskoj i Mađarskoj ubila pola miliona naših muškaraca, žena i dece. Lepo kaže Pero Slijepčević u jednom tekstu između dva svetska rata: „Hteli su da nas unište, ali mi to ne možemo da dokažemo. Nismo na vreme počeli da istražujemo i prikupljamo.“ Stvar se ponovila u Drugom svetskom ratu i danas evo u naše vreme.“

Da Vas podsetimo:  OTVORENO PISMO ALEKSANDRA VELjIĆA GRADONAČELNIKU NOVOG SADA, POVODOM PODIZANjA SPOMENIKA NAVODNO NEVINIM MAĐARSKIM ŽRTVAMA

Sve se ponavlja onome koji nema istorijske svesti. A te svesti, opet po Vidoviću, nema bez svesti o zlu.

KO JE ZORAN KOLUNDžIJA?

Zoran Kolundžija već decenijama nosi teret smislotvorstva na svojim plećima, prometejski otimajući istinu o gradu i svetu od epohe u kojoj je njegov narod, Srbi, osuđen na nestajanje. Zato mi, i ove godine, nedostaje ne samo Sajam knjiga nego i Zoran Kolundžija na njemu, na ulazu u glavni prostor velikih izdavača, dok, osmehnut i odlučan kao vojskovođa koji ne sumnja u pobedu, dočekuje i ispraća svoje autore i ugledna imena kulture, ali i „obične“ čitaoce, slovesnike sve ređe u naše „postistinito“ doba.

Za tri decenije rada, s više od 3.000 naslova, u saradnji sa 2.500 autora, Kolundžija je čovek koji je napunio jednu biblioteku. I nastavlja da je puni.

Svaki izdavač je strateg: bira kojim pravcem i kojom silom kreće u osvajanje prostora kulture. Kolundžijina strategija je silazak u dubinu našeg pamćenja, i pronalaženje istina o kojima se svi možemo složiti. Zato je, u svom izdavačkom poduhvatu, krenuo od odbrane reči (sjajni rečnici i traganja za poreklom onoga što je osnova srpskog jezika), ukazao na celosnost našeg narodnog podviga (nezaobilazne knjige o herojskoj borbi srpskog naroda i njegovih velikana s one strane Drine, Dunava i Save), i, skupa sa saizdavačima, čitalačkoj rodbini i svojti darovao preko STOTINU knjiga o veličanstvenoj epopeji Srba u Prvom svetskom ratu. Posle Kolundžijinog poduhvata Prvi svetski rat postaje naša neotuđiva junačka i mučenička baština, koja pokazuje šta smo bili i šta bismo mogli biti kad ne bismo zaboravljali sebe i svoje.

Veliki pamtilac (jer kultura je pamćenje, a mi smo, kako reče Miodrag Pavlović, u ratu koji „sećanje briše“), Zoran Kolundžija je opravdao svoje srpsko prezime, od koga je 180 ljudi ovog prezimena stradalo u Jasenovcu. On stalno otvara puteve ka našoj sabornoj katarzi, koje ne može biti bez pamćenja žrtve. Kolundžija svojoj izdavačkoj kući nije slučajno dao ime „Prometej“ – Srbi, njegov narod, jesu, kako reče Milutin Bojić, kako „apostoli jada“, tako i „Prometeji nade“.

autor:Vladimir Dimitrijević

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime