Propagandni mit o Velikosrpskoj agresiji

Nakon dve decenije od završetka ratnih sukoba na prostoru nekadašnje SFRJ još uvek postoje netačne činjenice i dezinformacije o tome koja je strana kakvu ulogu u ratu odigrala te nepostoji objektivno sagledavanje događaja iz prošlosti radi istorije, što za posledicu ima mnogobrojne revizije i zloupotrebe termina građanskog rata u Hrvatskoj. Te termine “Velikosrpske agresije“ zloupotrebljavaju zapadnjačke strukture poput Helsinškog odbora za ljudska prava čija je predsednica Sonja Biserko ili pak Fond za humanitarno pravo čija je bivša izvršna direktorka Nataša Kandić. One su pred Međunarodnim sudom pravde svedočile u korist hrvatske tužbe za genocid protiv Srbije. Iznele su tvrdnje da je Beograd organizovao iseljavanje Srba iz Hrvatske te da je “Oluja“ praktično nužna odbrana na povratak “okupiranih teritorija“ koje su držali pobunjeni Srbi. Iz zemlje u čiju korist su svedočile je i nastao propagandni mit o tome da je Srbija vodila “agresivnu politiku prema svojim susedima“.

Kao dan “Velikosrpske agresije“ se navodi dan kada je otpočeta bitka za Vukovar, koji su hrvati od milošte zvali ‘novi Staljingrad’. Sam razlog bitke za Vukovar je krivo prikazan. Zbor Narodne Garde poznatiji kao ‘Zenge’ blokirale su kasarne JNA u Vukovaru i Borovom selu,te je vojska poslata tamo da ih deblokira. JNA je imala sa pravom da to i uradi jer Hrvatska nije bila još uvek međunarodno priznata država. Uostalom sama teza napada na Vukovar kao ‘velikosrpkoj agresiji’ ne može biti tačna jer 14.425 (32,31 %) srba (prema popisu iz 1990) nisu mogla da izvrše agresiju u gradu u kojem njihovi preci žive već nekoliko stotina godina. Sa druge strane treba uzeti u obzir da je Hrvatska još uvek bila sastavni deo SFRJ i mogla je biti izložena dejstvima JNA. Obično se kao ‘agresija’ prikazuju snimci na kojima se vidi kako JNA tenkovi kreću iz Beograda ka Hrvatskoj međutim šta je sa Kninom koji je duboko u teritoriji Hrvatske? Kako neko može da okupira sopstvenu zemlju? Kako to može biti agresija kada je bila autentična pobuna ljudi na svojim vekovnim ognjištima. Pre rata u Kninu su srbi činili 80% stanovništva, te sama pobuna Krajišnika je reakcija na hrvatski ustav koji više nije priznavao tamošnjim srbima “status konstitutivnog naroda“. Protivrečnost samoj tezi “velikosrpske agresije“ jeste činjenica da vlast u SRJ, nikada nije priznavala RSK niti je ‘Vlada Republike Srpske Krajine u izbeglištvu’ nakon rata bila priznata od strane bilo koje vlasti osim radikala. Nakon petoktobarskog puča, sva pomoć sa srbima iz dijaspore je prekinuta i jedina je bila važna saradnja sa političkim sudom Haškim tribunalom. Politika Slobodana Miloševića je bila optužena za ‘udruženi zločinački poduhvat’ jer su srbi iz Savezne Republike Jugoslavije vojno,novčano i logistički pomagali srbima iz Republike Srpske Krajine koji su bili teritorijalno ugroženi. Pritom se naravno nije uzimalo u obzir to da je Nemačka direktno priznala protiv ustavnu separaciju Hrvatske iz SFRJ i na taj način rasplamsala ratni sukob. Takođe se nije uzimalo u obzir mnogobrojne paravojne jedinice iz Zapadnih država Evrope koje su dolazile na ratišta u Hrvatsku kao i to što je Vatikan preko svoje banke snabdevao hrvate oružjem. Kada je Hrvatska međunarodno bila priznata, JNA se povukla i teritorija koju su držali pobunjeni srbi je igrala defanzivnu ulogu do kraja rata i bila je na stalnim udarima Hrvatske vojske, od Maslenice i Medačkog džepa, preko Bljeska i Oluje. Tu svaki privid velikosrpske agresije gubi smisao.

Zašto je raketiranje Zagreba bilo opravdano?

U ranu zoru 1 maja 1995, Hrvatska vojska i redarstvenici započeli su vojnu operaciju ‘Bljesak’ na celokupnoj teritoriji Zapadne Slavonije koju su držali pobunjeni srbi. Napravljen je obruč od 16 000 pripadnika Hrvatske vojske u kojem se našlo svega 4000 pripadnike Srpske vojske Krajine. Za rezultat ova operacija je imala proterivanje 15 000 srpskih civila, oko 280 ubijenih civila, mahom žena i dece i takođe bombardovanje izbeglica iz aviona u cilju planskog etničkog čišćenja.

Kao nužnu odbranu na ratne zločine koji su se desili u Zapadnoj Slavoniji kao i zbog nemogućnosti da se pešadijski suprostavi nadmoćnijem neprijatelju koji je u svom sastavu imao mnogo više vojnika, tadašnji predsednik RSK, Milan Martić naredio je raketiranje Zagreba po vojnim ciljevima iz Orkana, takozvanih zvončića. Pošto je navođenje ovih raketa jako teško, nepreciznost može biti i do jedan kilometar te su ova dva raketna napada koja su se odigrala 2 i 3 maja 1995 za posledicu imala dvoje mrtvih i oko 100 ranjenih civila. To je bio ratni zločin koji se u mnogo čemu razlikovao iz same namere, odnosno umišljaja, nije urađen planski kao Bljesak da bi se civili što više pobili. Jer svaki izvršitelj ima svoje pripremne radnje iz kojih kasnije proizađe samo krivično delo. Ovaj akt više govori o Martićevom političkom nepotizmu i nezrelom vođenju politike. Odmah posle napada, američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt, koji je više bio lični savetnik Tuđmanu a ne diplomata, pojavio se pred telivizijskim kamerama HRT-a te ubeđivao izbezumljene građane Zagreba da su srbi planski izvršili napad kako bi što više pobili civila. O zločinima u Bljesku koji su se odigrali već juče, ni traga ni glasa. Ono što doprinosi u velikoj meri tezi da je mit o ‘Velikosrpskoj agresiji’ izrežiran je su presude Haškog tribunala u odnosu na ova dva događaja. Za operaciju ‘Bljesak’ niko nikad nije odgovarao a za četiri ispaljene rakete na Zagreb, Milan Martić je dobio neverovatnih 35 godina zatvora. Kada se pritom doda sramna oslobađajuća presuda hrvatskom generalu Ante Gotovini, slika o srbima kao ‘varvarima i glavnim krivcima za rat u Jugoslaviji’ se izvodi ruglu jer za rat su najviše krivi oni koji nam danas sude.

Zašto je došlo do sloma Republike Srpske Krajine?

Drago Kovačević, poslednji gradonačelnik Knina, izneo je tezu da je Krajina bila ‘kusur od Republike Srpske, kojim je Milošević častio Tuđmana’. Izneo je tezu da su njih dvojica bili ‘gospodari rata’ što znači da apsolutno niko od svetskih moćnika nije mogao da utiče na ratna zbivanja koja su žarili i palili poslednji diktatori na Balkanu. Sa druge strane Vuk Drašković je izneo nelogičnu tezu, pretencioznu i izvrdljivu da je ‘Piter Galbrajt primorao Tuđmana da potpiše plan Z-4’ te da je sporazum otpao jer ga je Milošević preko Martića odbio. Ovo je apsolutna neistina. Činjenica je da Zagreb nikada formalno nije prihvatio taj plan ali ga nije ni odbio. To se može tumačiti iz ugla, da je Tuđman verovao svom ‘lojalnom partneru’ Miloševiću da ga neće prihvatiti. Mada mnogi političari insistiraju na tome, da je krah Krajine prouzrukovan nepotpisivanjem plana koji je pobunjenim srbima davao položaj ‘države u državi’. To je ništa drugo već strah od pretpostavljenog, centra moći koji je već odredio kakva će sudbina tamošnjih srba biti. Nju su sami odredili Amerikanci a sproveli u delo po njihovom naređenju Hrvati (postoji dokaz da su Američki penzionisani generali obučavali Hrvatske oficire i pružali im logističku podršku). Došao sam do zaključka, da je Milošević u želji da se što pre oslobodi teških sankcija Međunarodne zajednice ‘pustio niz vodu’ tamošnje srbe, za koje je znao da neće moći pružiti odbranu jer ih je sa druge strane fronta čekalo dve stotine hiljada hrvatskih bojovnika. Sa druge strane Amerikancima nikako nije odgovarao ‘Kiparski scenarijo’ u Hrvatskoj, te izmišljanje samog tog plana je zapravo samo jedna vrsta ‘alibija’ da se srpsko stanovništvo u potpunosti etnički očisti. Amerikanci su ucenili Miloševića da se odrekne Krajine ako ne želi teritorijalnu ugroženost Republike Srpske i SRJ iz vazdušnih linija NATO-a. Onda je napravljen holivudski film koji je režirala CIA ‘kako pobunjeni srbi odbijaju sve mirovne sporazume’ te daju zeleno svetlo neprijatelju da surovo dejstvuje prema njima.

Takođe treba napomenuti da su Hrvati izmislili mit o ‘Domovinskom ratu’ a ne građanskom kakav je bio, te da su oni istovremeno i žrtve i pobednici što baš i ne ide jedno sa drugim, zar ne? Izmislili su pobedu nad “četvrtom najjačom armijom u Evropi“, odnosno “Jugo-četničkoj“ armiji kako je u to vreme propagandno izveštavao HRT. Uistinu to je bila čista demonstracija sile na nenaoružanom narodu ili preciznije dvadeset hiljada slabo naoružanih i pothranjenih srpskim seljaka. Kada se pogleda dubina i prostor koji su hrvati zauzeli nakon završetka operacije ‘Oluja’ 8 avgusta 1995 (17.028 km2) kao i posledice samog etničkog čišćenja dolazi se do zaključka da je Tuđman vodio velikohrvatsku politiku.

Koji je glavni cilj ovog propagandnog mita?

Cilj je da se on unese u školske knjige po inicijativi Helsinškog odbora za ljudska prava i ostalih zapadnjačkim organizacijama radi uništavanja svesti kod svih dolazećih generacija o srpskom nacionalnom biću, te prihvatanju jednuomne percepcije o Bosanskom i Hrvatskom ratu koje propagiraju Zapadne hegemonističke velesile.

Miloš Dojčinović

Intermagazin