Propagandni rat

Pošto je okončano uvlačenje Crne Gore u NATO, intenzivirana je evroatlantska kampanja u vezi sa Srbijom. Za sada je akcenat na načelnom rasprostiranju lažne slike u javnosti da hteli mi to ili ne, bez članstva u NATO ne možemo, odnosno da nas Rusija zloupotrebljava radi svojih interesa. Sledeći korak će biti pomahnitali pritisak da prihvati ulazak u Severnoatlantski pakt.

OPSKURNA PROPAGANDA

„Naši“ mediji su prepuni vesti da su EU i NATO doneli odluku da do kraja 2018. Makedonija bude uključena u NATO. Radi stvaranja preduslova za to – normalizacije spoljnih odnosa sa Grčkom i unutrašnjih sa alabanskim faktorom – Zajev je i doveden na vlast. Makedoniji je dosuđeno da postane slovensko-albanska (kon)federalna cigla u atlantskom bedemu. Nema veze da li je to ili nije interes makedonskog naroda. Ko od moćnih stranaca njega pita? Težište im je na instaliranju, tu i u drugim „perifernim“ državama, političara koji će se u skladu sa dobijenim smernicama dosledno ponašati.

Uporedo sa makedonskom, plasira nam se priča o tome da je NATO ozbiljno zakoračio u srpski etnički prostor i, sviđalo nam se to ili ne, nastaviće da gazi preko njega. Srbi iz Crne Gore su uterani u njegove redove. Samo je pitanje, kako se tvrdi, kada će se to desiti sa Bosnom i Hercegovinom, odnosno Republikom Srpskom. I tada će Srbija hermetički biti zatvorena NATO obručem a srpski nacionalno-državni prostor raspolućen.

Odmah da priznam: donekle jeste tako, ali se manipulativno zanemaruje ključna činjenica. To je da NATO nastoji da zatre delove našeg prostor pod njegovom kontrolom ili uticajem. U Crnoj Gori, uprkos tzv. evropskim vrednostima koje gorljivo propoveda, dopušta gaženje nacionalnih prava srpskog naroda sa ciljem da bude u potpunosti asimiliran. Ne samo da se negiraju EU norme o proporcijalnoj nacionalnoj zastupljenosti u državnim institucijama već se direktno duva vetar u leđa opskurnom režimu koji nad Srbima sprovodi identitetski genocid.

ISKRIVLJEN RAČUN

Kada se radi o BiH, tu EU i NATO decenijama već podržavaju hegemonističku politiku Sarajeva koja ima za cilj centralizaciju te državne zajednice. Bez RS ili sa njom svedenom na puku formu, srpski narod u BiH bi bio marginalizovan i suštinski (iako ne i formalno) doveden do statusa nacionalne manjine. Oni koji su toliko zabrinuti zbog podele Srba koja proističe iz nespremnosti građana Srbije da „shvate“ tzv. „NATO realnost“, ni reč da progovore o zlu koju nam NATO sa svojim ovdašnjim pulenima čini. Razumeo bih da nam NATO nudi novi pristup srpskom pitanju kao kompenzaciju za članstvo Srbije u njemu. Ne! Nude nam samo da i Srbija savije glavu i krotko dođe pod njegov nož. Da li će onda tako ujedinjenim Srbima biti bolje?

Ne dobijamo bilo kakvu ponudu od NATO predstavnika ali, s druge strane, Rusija se histerično satanizuje u nizu medija. Optužuje ju je da, nastojeći da pojača svoj uticaj, destabiliše Balkan. Čak se ide toliko daleko da se iznose maloumnosti tipa one da je Rusija 90-ih godina bila snažna kao danas, ona bi se, štiteći svoje interese, umešala u ratove za jugoslovensko nasleđe na strani Srba. To je krucijalna ilustracija njene, navodno, aktuelno i potencijalno mračne uloge. Neverovano!

Nekima nije problem što je Zapad izvršio seriju agresija protiv Srba krajem prošlog veka. Ne smeta im to što je nad našim narodom u Srpskoj Krajni izvršen genocid, što nam je otet zapadni deo RS (gde je bio veći udeo Srba u stanovništvu nego bilo gde u Srbiji), što je okupirano Kosovo. Problem bi im bio da smo imali Rusiju uz sebe i uz njenu pomoć sve to sprečili! I ne radi se tu o izboru između rata i mira. Rat smo i ovako imali, ali rat po NATO standardima. Atlantisti su nas satirali a mi bez ičije podrške patili!

Valjda je ovdašnjim NATO lobistima to normalan model srpsko-atlantskih odnosa. OK je što je Milo Đukanović, protivno volji naroda uvukao Crnu Goru u NATO i uz to radi na zatiranju Srpstva. Loše je što ima onih koji misle da nije dobro da i Srbija u potpunosti dospe u sferu NATO „milosti“, što bi podrazumevalo da se kao Makedonija odrekne svog unitarnog karaktera, odnosno i pre toga KiM i RS.

NATO ŠEGRTI

Možda će nekome delovati frapantno, ali mislim da je prirodno što NATO lobisti u Srbiji i njihove spoljne centrale tako rade. To im je posao. Problem je što se oficijelni Beograd tome adekvatno ne suprotstavlja. Kao da pasivno čeka da u odgovarajućem trenutku, negde npr. 2019. godine, kada bude okončan posao sa Makedonijom i makar odmakne (ako ne i više od toga) sa BiH, ispadne da Srbija nema više kuda nego da kao zrela kruška upadne u NATO korpu.

Da kojim slučajem NATO više ne radi protiv naših vitalnih nacionalnih interesa, čak i uz sve zlo koje nam je učinio u nedavnoj prošlosti – da ponovim – razumeo bih to. Geopolitička scena je neka vrsta tržišta. Vaga se sa koje strane se više dobija i kako da se izbegava veća šteta. Međutim, NATO nam ništa ne daje. Naprotiv, uporno radi protiv naših vitalnih nacionalnih interesa. Izbor između NATO i Rusije je sličan dilemi da li se opredeliti za sigurnu smrt u brodolomu ili se uz rizik spašavati plivajući ka najbližem ostrvu.

Neko će reći to je uprošćena slika. Istina je da nam NATO ništa ne daje a pravi nam štetu, ali može da bude i gore. U pitanju je svojevrsni geopolitički mafijaš koji kontroliše naš kvart pa moramo da mu plaćamo reket. Ako to ne budemo radili zapaliće nam kuću. Sve je to tačno, ako postoji mogućnost plaćanja rekete. To i sada već radimo. Setimo se svega što smo dali tom paktu. Od formalnih aranžmana koje smo zaključili, do neformalnog snishodljivog odnosa i ponižavajućeg pretvaranja da nam je prijatelj onaj ko nam je neprijatelj.

Sada pričao o nečemu drugom. O tome da nam neki sa osmehom nude da za račun atlantskih mafijaša sami spalimo svoju kuću. Distanciranje od Rusije ili dalje približavanje NATO – bilo bi baš to! Značilo bi da tražimo od Moskve nas ne podržava po pitanju KiM i RS, što bi vodilo popunom urušavanju naših pozicija. Onda bi usledilo „rešavanje“ tzv. vojvođanskog, sandžačkog i preševskog pitanja. Srpstvo bi se svelo na NATO srbijanstvo po makedonskom modelu (kon)federalizovano i sa državno-identitetskog stanovišta transformisano u multietničkom smislu. Gore od toga ne bismo prošli ni da je Nemačka trijumfovala u Drugom svetskom ratu. To nama nude ovdašnji NATO prijatelji, rusofobi i srbomrsci!

(NE)KONSTRUKTIVNE IGRE

Šta radi vlast? Kupuje vreme! Što nije loše kada se radi u interesu države ali jeste ako se sve svede na lično-partijske interese. Jasno je da Beograd shvata težinu situacije i da je pokušao da očuva slobodan makedonski koridor. Za sada stoji i uz RS, iako je zbog nekih starih dugova vladajućih podbacio kada se radi o Crnoj Gori. No, sve to nije dovoljno. U pitanju je igra na poene, u kojoj se posle svake partije polako povlačimo, da bi nas konačni negativni ishod doveo pred kapije NATO. Čak i da to nominalno odbijamo. Jednog dana se probudimo i deluje nam da nemamo kud.

Zamislite scenario: podivljali albanski šovinisti se spremaju da krenu na Sever Kosova i, slično kao u martu 2004, sprovedu pogrom nad Srbima na jugu. Pretnja totalnim razaranjem naših manastira se tu podrazumeva. Jedina „brana“ da se to desi je NATO, a da bi istrajao u pacifikovanju onih koje, uistinu, on po potrebi huška – potrebno je ispuniti jedan uslov! Jasno vam je: da Srbija uđe u NATO. Naši zabrinuti političari, gotovo sa suzama u očima, to nam kažu a mi, zbunjeni, ćutimo. Zar da dopustimo da nam neko uništi Visoke Dečane? Bolje je da prihvatimo i NATO okove. Mnogima će se učiniti da je to manje zlo!

Uveren sam da nas u tom pravcu vodi NATO strategija kuvanja srpske žabe. Oficijelni Beograd nema pravo da saučestvuje u tome. NATO mu toleriše politiku pasivnog balansiranja i reaktivnog delovanja u cilju očuvanja „neutralnosti“. Ali bi ga mnogo više zabrinula proaktivna strategija. Možda bi ga navela i da preko svojih medijskih, NVO i partijskih struktura u Srbiji, ozbiljnije udari po vladajućim političarima. Sada to tek povremeno čini da bi ih podsetio ko je glavni. Na stadijumu o kome pričamo, pritisak bi možda postao nalik onome koji je Gruevski imao u Makedoniji. Ako nema druge mogućnosti, Srbija se mora i sa time suočiti.

Ne postoji država da bi neko imao fotelju, već su vladajući krugovi tu da štite nacionalne interese. Naravno, ako su odgovorni. Ako nisu onda nam je svejedno da li sterilno biju nacionalne bitke kako se ne bi zamerili Zapadu a „sačuvali“ čast ili su pak otvoreno, kao što je ranije bio slučaj, soroševski eksponenti. Pre ili kasnije se stvari svedu na isti rezultat. Mačku o rep to što neko u duši nije izdajnik već se dovija kako da opstane na vlasti ako je to po cenu nacionalnih interesa!

GEOPOLITIČKA RAVNOTEŽA

Da ne bi bilo kako je prethodno rečeno, vreme je da Beograd mirno ali nedvosmisleno razbije NATO iluzije. I kod kuće, i u centrali tog pakta! Možda će to izazvati jedan period napetosti, ali sam uveren da će stvari leći. Ni NATO ne želi da otvori novi front na Balkanu. Samo misli da jeftino može da prođe tj. da pritiscima, bez većeg angažovanja, polako dobije sve što hoće. Kada bi uvideo da nije tako, pristao bi na kompromis.

Kolebljivim stavom, opet, Beograd samo privlači nevolje. Ohrabruje NATO da nas sve jače gazi. Kada bi postupili drugačije, i energično okrenuli drugi list – na način koji nije agresivan i ne podrazumeva radikalno okretanje Srbije Rusiji već samo zaštitu sopstvenih interesa – uveren sam da bi brzo uspostavili istinsku (geo)političku ravnotežu koja je za nas od suštinskog značaja.

Prilika za to je najavljena promena Ustava Srbije. Proces koji tome vodi može da bude – a sada je to slučaj – i od strane NATO i EU nametnut poziv za dalje odricanje Srba od sebe ali i, ako budemo pametni i hrabri, osnov za stabilizaciju naših odbrambenih pozicija i stvaranje osnova za ofanzivno delovanje u budućnosti!

USTAVNA ZAMKA

Da se ne lažemo: EU od nas traži da promenimo Ustav. Verovatno u svetlu takvih zahteva, predsednik Vučić, na samom početku svog mandata, izjavio je da želi da otvori društveni dijalog o Ustavu, odnosu prema KiM i odnosu prema regionu. Uskoro je dodatno pojasnio deo izjave koji se odnosi na Kosovo. Smatra da je unutrašnji dijalog o KiM potreban kako bismo se, s jedne strane, osloboditi mitskog pristupa, a s druge strane, olakog davanja onoga na šta imamo pravo. Kako je Aleksandar Vučić rekao stav Srbije treba da bude usaglašen sa životnim problemima našeg naroda na KiM ali i sa onim što su prava naše države.

Dešifrovanjem rečenog, slutim, da je plan državnog vrha da koriguje ustavni status Kosova i Metohije u skladu sa tzv. Briselskim dijalogom. Kosovo će ostati definisano kao južna srpska pokrajina ali na „kompromisni način“. To je jako loše. Predstavlja korak dalje ka kapitulaciji, a za nas je to već puno normalizovanje odnosa sa Prištinom na način kako su funkcionisale Zapadna i Istočna Nemačka. EU od nas i ne traži više tj. da priznamo Kosovo. Možemo da ga interno tretiramo kako god hoćemo ali je bitno da operativno spustimo gard i omogućimo mu da u vezi sa nama, regionom i svetom – uključujući i relevantne međunarodne institucije – svestrano deluje kao nezavisna država.

Time bi Srbija, možda i ne uviđajući strateško-kumulativne implikacije onoga zašta neki misle da je samo još jedno taktičko povlačenja, ne samo sebi paralisala jednu ruku, već bi uputila poziv – vratimo se njima – i da nas NATO „prijatelji“ dalje mrcvare. Ustavne promene u pomenutom smislu bile bi shvaćene kao zeleno svetlo za ulazak u NATO, konačno nametanje antisrpskih regionalnih odnosa i slično. Otuda, Srbija mora da postupa sasvim drugačije. OK je otvoriti dijalog o pomenutim pitanjima ali on mora biti autentičan, što znači da bi i njegov ishod bio drugačiji od onoga što Brisel traži (to se može dobiti samo nameštenim dijalogom).

PITANJA I PRAVI ODGOVORI

Hajde da pričamo o regionalnim odnosima. Onda prvo moramo da krenemo od toga da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma a da je on divljačkim pritiscima Zapada ozbiljno narušen. Što se Ustava tiče, u njega treba ugraditi privrženost Srbije Dejtonskom aranžmanu, odnosno i tu potvrđenoj državnosti Republike Srpske. Što da ne? Valjda nam je to bitnije od zaklinjanja u prava Gej populacije? A njima ćemo izgleda posvetiti dodatnu pažnju u novom Ustavu!

Dalje, kada se radi o Kosovu i Metohiji, tu ili ne treba ništa menjati ili još snažnije istaći da se radi o neotuđivom delu Srbije. Naravno, osim ako se uskoro ne otvori proces celovite rekonstrukcije Balkana, uz svestrano rešavanje srpskog pitanja i u tom okviru moguću korekciju granica i na KiM, što mi sve manje deluje verovatno. Izgleda, još nije došlo vreme za tako nešto, pa nam jedino ostaje da zadržimo žetone koje imamo za neku buduću veliku partiju geopolitičkog ruleta.

Stigli smo i do NATO. Srbija je tek polovično neutralna. Naša neutralnost se zasniva na običnoj skupštinskoj rezoluciji. Ako se već pristupa promeni Ustava, nužno je da se započet proces zaokruži. To znači da neutralnost mora biti ugrađena u Ustav a potom, na tim osnovama, Srbija po uzoru na Turkmenistan (pre dvadesetak godina), u narednom koraku treba da se obrati UN sa zahtevom da neutralnost dobije međunarodno priznanje. Ako se srpska žaba ne kuva radi ulaska u NATO – što bi cementiranje neutralnosti ikome predstavljalo problem?

PATRIOTSKI RUBIKON

Da se ne pravimo naivni: jasno je šta NATO hoće i u kom pravcu radi. Naša vlast to verovatno ne bi rado – i zbog ubeđenja i zbog rizika koje može da ima (nikad se ne zna) kontriranje većinskoj javnosti – ali izbegava da se zamera svetskim moćnicima i ne povlači potrebne poteze. A morala bi. Izbegavanjem da uradi prave stvari, od pitanja statusa Srba u Crnoj Gori preko „Briselskih pregovora“ do NATO problematike, implicitno doprinosi podrivanju naših pozicija.

Razumem da je teško krenuti težim i opasnijim putem, ali ako se vlast ne doživljava neofeudalno već nacionalno odgovorno – nema drugog smera. A krivica za izostanak kretanja tom linijom u velikoj meri je i na patriotskoj javnosti. Nije samo državni vrh kriv. Dok malobrojne anti-Srbija i NATO lobistička družina, energično kidišu i nameću svoje, mi se svađamo, bavimo nebitnim stvarima, živimo paralelne živote, guramo glave u pesak.

Sada kada je najavljen dijalog o KiM, Ustavu, regionalnim odnosima a NATO oko nas steže obruč – na to nemamo pravo! Gde su naglašeno nacionalne partije, nevladine organizacije, mediji da reaguju? Da daju konstruktivne predloge, otvaraju važna pitanja, odbaciju ono zašta misle da je pogubno! I sve to, razume se, na racionalan i argumentovan način. Iracionalnim urlanjem se, kao i kvislinškim klečanjem ili autističnim ignorisanjem realnosti, postiže jednako negativan efekat. Razmislimo o svemu tome pre nego što onako uzgred, za svoju dušu ali bez šanse da išta postignemo, bacimo kamen na druge.

Dragan Anđelković

www.vidovdan.org /Pečat