Između nas i Šiptara – pata karte. Oni drže Kosovo, mi dominiramo u Ujedinjenim nacijama. U stvari, ne baš u Ujedinjenim nacijama, nego u zgradi UN u Njujorku. Mi tamo uđemo kad hoćemo, a Šiptari, kako kažu naše režimske novine, ulaze na zadnja vrata, sa poslugom i ketering službom.
Legenda, režimska naravno, kaže da je Anu Brnabić, takoreći na glavnom ulazu u UN dočekao Tramp i rekao joj: „Srbi su veoma dobri ljudi, a Budimpešta je divan grad“, dok je ona ponosno treptla kao sojka na jugovinu i objasnila mu da je ona diplomac nekog bezveznog fakulteta, koji je rangiran na sedamstoto mesto među američkim fakultetima.
Onda je, kaže dalje skaska, srela Bedžeta Pacolija, i pitala ga kako je on, the hell, uopšte ušao u zgradu? Kamere, kurve stare, uhvatile su trenutak gde se Ančica i Pacoli srdačno rukuju, dok ga ona propituje.
On je objasnio da je šetao ulicama Njujorka i, baš dok je prolazio pored zgrade UN, okliznuo se na koru od banane i upao pravo u hol. Eto, tako je ušao.
Samo obezpamećeni Sorabi mogu da veruju u ove bajkovite priče. Prosto: Pacoli će ulaziiti u zgradu UN i onda kad Ana Brnabić, za par godina, postane prćasta gurajući nos u staklo zgrade UN, jer ne može da uđe.
Naši kadrovi, po izboru bolji od boljega, sa sobom nose dnevnice i vode kamermane, da zabeleže istorijske susrete od tri sekunde,one tri sekunde u kojima Ana Brnabić uspe da Trampu prepriča Mahabharatu i Ramajanu i počne Rat i mir. Dva koraka i dve sekunde kasnije, Tramp se više i ne seća simpatične devojke, kojoj uši pridržavaju kosicu, da joj ne zakloni bijelo lice, koje odiše inteligencijom i novim razumevanjem ničega.
Za to vreme, Šiptari nose, u svojim aktovakama, ulaznicu za UN, odnosno zelembaće, koje dele tačno tamo gde treba. Misterija njihovog ulaska u zgradu UN je prosta: dobili su befel od Vučića i doneli su masnu koku korumpiranoj administraciji najveće nepotrebne svetske organizacije. Doneli bi i naši političari aktoke pune para, da izlobiraju za Srbiju, tek orošenu po nekom kapi svete protestantske vode, ali tu postoji jedan sindom, koji je već opisan u medicini, sindrom srpskog političara, koji kad treba da da nekom nešto, dobije grč u šaci i ne može da pusti aktovku. Duša ište da ostane njemu. Jedan, danas opozicioni, antirežimski političar je, za vreme vakta Demokratske stranke, u kojoj je bio, nosio keš u aktovki za „Srpski kokus“, neku vrstu lobističke grupe, ali je, usled pada pritiska u avionu, dobio grč šake, nije mogao da se odvoji od aktovke i pare je ostavio za sebe, uz uredno lekarsko opravdanje, tako da ga niko nije jurio zbog toga.
Šiptari takve grčeve nemaju ni kad daju pare krupnim zverkama, kamo li kad daju mnogostradalnom srpskom narodu za kuću i okućnicu.
Da se ne lažemo: Šiptari su „odradili“ Kosovo. Bukvalno su milijarde dolara promenile vlasnike. Od čega bi 3/4 mnogostradalnog naroda pokupovalo onolike nekretnine po Srbiji?
Drugo: Šiptari su odrobijali hiljade godina robije za to Kosovo. Od 1981. do 1986., dakle mnogo posle Leke Rankovića, za „iredentizam“ je osuđeno na lepe vremenske kazne, preko 2 500 Šiptara. Za to vreme, Srba, Hrbata i muslimana je mardeljalo zbirno oko stotinu. Šta su se batina Šiptari najeli, to niko nije. Oni su, dakle, podnosili žrtve za ono što su verovali da je njihovo. Lova za kupovinu i Srba, i ostalih, dolazi od droge, ali to je, u neka vremena značilo, da Šiptar mora da odvoji sina ili dva, da švercuju drogu i budu, pre ili kasnije, uhvaćeni i domaćinski prebijani i suđeni.
Za to vreme, Srbi sa Kosova su tužno, veoma tužno plakali nad svojom gorkom sudbinom. Imanja su im vredela kao da su u Njujorku, a ne u srpskoj vukojebini. Kad neki Srbin bude prebijen od Šiptara, to novine danima razvlače, dok smo mi – ako nećemo da se lažemo – Šiptare tukli u tišini. I u hiljadama.
Da neko ne razume pogrešno – a neko i hoće sigurno – ne navijam za Šiptare, nego samo registrujem da nije nepravo da onaj ko je podneo veće žrtve, na kraju dobije zemlju. Naš mnogostradalni narod sa Kosova, samozvani čuvar kosovskog zaveta, nikad ni jedan ustanak nije podigao, nikad ništa nije želeo da rizikuje. Šiptari su rizikovali.
Neko naivan bi pomislio da Šiptari imaju nebrojenu lovu od droge (što je tačno), a mi nemamo, tako da ne možeo da plaćamo lobiste po svetu i da delimo mito. Kad bismo imali sve pare ovog sveta, do lobista ne bi stigle, jer su naši političari potrebiti ljudi, ljudi kojima ne pretiče lova za bilo šta i bilo koga, osim za sebe. Tači voli i lovu, i Kosovo, i Šiptare. Naši vole samo lovu. Ta mala razlika je uslovila da danas na Kosovo idemo preko carinskih prelaza.
Ceo ovaj cirkus ova naša istorijska pobeda u UN, liči na onaj vic kad je Lala zatekao Sosu sa ljubavnikom u krevetu. Dobar po prirodi, malo ih je grdio, pa komšiju pustio i do večeri se pomirio sa ženom. Pre spavanje je pitao: „Da li je bolji ljubavnik od mene“? Sosa mu kaže; „Nije“. Na to će Lala: „Al’ ću sutra da ga zajebavam na šoru!“
Šiptari drže Kosovo, imaju tamo organe vlasti i instrument sile, imaju pravosuđe, znaju granice, ali ih samo mi zajebavamo u UN! Velike li su, sjajne li su naše pobede!
Lično mi ne bi smetalo da je obrnuto: da mi držimo Kosovo, a oni nas zajebavaju u UN, ali život je hteo baš ovako – da mi dominiramo. Mi na glavna vrata u UN, oni na sporedna! Oni na naše Kosovo kad hoće, mi ako dobijemo dozvolu!
Da sam ja, recimo, neki predsednik Srbije, da imam moć kao Vučić, na primer, izrezonovao bih ovako: hajde da se dogovorim s Tačijem da mi da malo od Leposavića i 1/3 Zubinog potoka, a ja njemu Bujanovac i Preševo, uz doplatu. Kao stan: manji za veći, uz doplatu. Normalno, narodu bih to predstavio kao čistu zamenu, u kojoj smo čak mi vajdili. Dao bi Tači, što da ne bi, nije da će novac od droge sutra prestati da dotiče. Ja bih tražio, recimo, pola milijarde dolara. Kad Tačija pitaju Haradinaj i Keljmendi koliko Srbi traže on bi, sa tužnim izrazom na licu, rekao: „Mnogo. Milijardu“. Pošto dotična lica nisu sisala vesla, oni bi hteli da istisnu Tačija iz priče, pod izgovorom da on „nema kapacitet“ da pregovara o tome. Posebno je pitanje da li bi stranci, gospodari naših sudbina dozvolili ovu kombinaciju? Ja bih ostao bez pustih para, a Tači bez Preševa i Bujanovca i obojica bismo bili veoma tužni. I kraći za neke pare.
Srećom, srpski političari nisu gramzivi kao ja, pa to nikako ne bi ni pomislili, a kamoli pokušali da urade.
Opet, naš mnogostradalni narod na Kosovu (nikad srpski narod nije stradao, ovi na Kosovu su jedini) je, u moralnom smislu, mnogo više postradao od šiptarskih para, od raznih dodataka, duplih plata i kombinacija, nego od Šiptara. Za nesreću, taj ustanički, slobodarski deo našeg naroda koji živi dole, ti „čuvari kosovskog zaveta“, posebno onaj deo koji ga čuva iz Kragujevca, Kraljeva, Niša i Beograda, danas nema snage da još jednom, kao mnogo puta do sada, digne ustanak i izbori se za svoja prava. Vala, dosta su i ustančili, i borili se. Sad malo mi! Pravo u Ujedinjene nacije, da tražimo slobodu! Pa ako daju – daju, a ako ne daju, onda ništa. Čekamo sledeće zasedanje Generalne Skupštine.
Samo da opet ne uđe Pacoli na zadnja vrata.
Milan Milenković
milanmilenkovic.com
Још мало, ако већ и није и Милан Миленковић ће од силне љубави према српству променити и веру и име и постати ватрени мрзитељ српског народа. Тако је то кад мислиш да си само ти паметан и праведан и да ти знаш како и шта, а остали су слаби.
Шиптаре смо млатили у хиљадама и то осамдесетих? Мој отац је осамдесетих радио репортаже на Косову и у Македонији о куповни земље. Срби и Македонци нису смели јавно да говоре за новине. Срби нису страдали? Ишли су наоружани и борили се са Шиптарима, мом куму је у свакој генерацији неко робијао јер су се убијали са Шииптарима. Нико није дизао устанак? Који устанак су они дизали против фашиста? Оних сто људи са Енвером Хоџом који су чекали 1945? У Србији је убијено 55 хиљада људи без суда за девет месеци у периоду 1944-45. Срби су робијали за песме и псовке, Шиптари нису. Несрећни Миленковић да хоће, може да сазна о бројним позатварним Србима. Јесу Шиптари робијали, као што и данас робијају у немачкој, Италији и другде, због криминала, а не због тога што су на власти у Приштини организовали паљење српских имања, негоњење силоватеља, разбојника и других.
Пробали су једном 2005. да протестују у Витини због силовања мале девојчице, Американци су их одвалили од батина. Онда су се ућутали. Док су тако пролазили педесетих, били су мирни и пријављивали се као Турци да би могли да добију визу за Турску и побегну из земље. Само то није одговарало Титу, Кардељу, Бакарићу и другима.
Сада када их Американци стварно пребијају, као и њихови нарко босови, мањи су од маковог зрна и беже са Косова и Метохије.
Знају да није њихово.
Да има смисла рекао бих срам те било Миленковићу.
Још мало, / pa će/ постати ватрени мрзитељ српског народа.“ Svi se, valjda, sećamo Kovačevićevog Radovana Trećeg. Njegov Radovan celog života ratuje sa svojim neprijateljima, Vilotićima, da bi im se na kraju pridružio.
Глупост. Никаква количина лобирања не би помогла када су шиптари само агенти белосветске банде банкстера који живе од прављења хаоса свуда у свету.
Све и да немамо лопине на власти.
Још је дегутантније поредити стотине хиљада прогнаних Срба са Косова са шиптарским ‘жртвама’ криминала којим су се бавили и баве.
Нама је овако како је и због систематског ширења дефетизма који је подигнут на ниво пропаганде, а ова пропаганда је очигледно у корист шиптара и банде која влада.
Americka baza „Bondstil“ (ime njihovog vojnika koji je „hrabro“ poginuo u Vijetnamu) je najveca americka baza van Amerike! Baza za narko-biznis. Tu se preradjuje droga koju prevoze njihovi (neobelezeni) vojni avioni iz Avganistana. Na tim poslovima je zaposleno 11.000 siptara (jeftina radna snaga), svaki dan je spremno za evropsko trziste 5 tona heroina, od toga samo 3% ide na americko trziste, jer se tamo snabdevaju iz Meksika, Kolumbije i drugih latino drzava. To je americki ogromni biznis! Sta je njihova ekonomija? Prvo, prodaja oruzja, zatim na drugom mestu narko-biznis ($3 triliona godisnje!!) i tek na trecem mestu je nafta. Drugo, imaju na Kosovu kampove za treniranje islamskih terorista-glavoseca, na pet lokacija, Djakovica, Decani, Pec, Prizren, Ferizaj. To je ogroman i pravi problem za nas po pitanju Kosova, a siptari su samo sporedan problem. Mladi siptari beze u Evropu, jer je ogromna nezaposlenost i beda, nemaju posla, (gledala sam emisiju na nemackom Dojce Wele programu o bedi i siromastvu na Kosovu kod siptara). Idu u EU da se bave kriminalom!!
Clanak je dobar i prilicno tacan, samo bih recenicu iz teksta „siptari drze Kosovo“ ispravila: amerikanci drze Kosovo. Da nema njihove baze na nasem Kosovu, siptare bi sredili za kratko vreme. Siptari su poludivlji narod, ima ih zaista malo (nepun milion), to za nas Srbe ne bi predstavljalo nikakav problem. Svi govore i pisu o problemu Kosova, pune novine raznih vrsta, ali niko ne pominje kako isterati amerikance i osloboditi se okupatora? Siptari? Ne mislim da su oni uopste ikakav relevantan problem za Srbiju. I kako istrebiti iz vlasti srbske korumpirane politicare koji rade za amerikance-peta i sesta kolona?
„Tači voli i lovu, i Kosovo, i Šiptare. Naši vole samo lovu.“
Suština stanja u kome se nalazi srpsaka „elita“, juče, danas a verovatno i narednih godina…