Proroković: Srbija između svojih proverenih savezništava i Bajdenovih “zlatnih devedesetih”

0
474

Vašingtonski sporazum posle izbora u SAD – šta ce biti sa kosovskim pregovorima?

  • Da li bi Srbija postala saveznik SAD ukoliko bi brzo priznala lažnu državu „Kosovo“?  Da li bi Srbija postala članica EU ukoliko bi momentalno prihvatila spoljnu i bezbednosnu politiku briselske birokratije kao svoju? Jednoznačan odgovor na oba pitanja glasi: ne bi! U tom okviru nedostaje poverenje kao važan elemenat za uspostavljanje iskrenog i dugotrajnog partnerstva, a spoljna politika i SAD i ključnih evropskih država poslednjih četvrt veka srpski faktor posmatra kao deo problema, a ne kao deo rešenja
  • Sličnost pozicija Aleksandra Lukašenka, Nikola Pašinjana i Aleksandra Vučića ogleda se u tome što su u jednom trenutku odnose sa Rusijom žrtvovali zarad pokušaja da poprave svoj rejting na Zapadu
  • Posmatrano iz tog ugla, simptomatično je da ubrzo nakon potpisivanja šokirajućeg Vašingtonskog sporazuma i svih reakcija i nedoumica koje su usledile, Vlada Rusije donosi odluku o otvaranju predstavništva Ministarstva odbrane u Beogradu. Cena „povratka“ Srbije strateškom partnerstvu ovom odlukom jasno je izražena
  • Ima li Aleksandar Vučić manevarskog prostora da je odbije? Izgleda kako mu je taj prostor toliko sužen, da će on tu cenu, pre ili kasnije, morati da plati. Jer, sa zapadne strane, njemu se i ne nudi ništa drugo do sudbina Lukašenka, u boljoj, odnosno Pašinjana u goroj varijanti
  • Nema razgraničenja, bez obzira šta pod njim podrazumevali, od Vučića se sada jasno očekuje da prizna lažnu državu Kosovo. Zauzvrat, možda će dobiti, a možda i neće Zajednicu srpskih opština sa nekakvim, ali samo nekakvim izvršnim ovlašćenjima. Ništa više od toga. A nakon toga, neophodno je uporno slediti tuđu spoljnu politiku – uvek i u svakoj prilici, ne samo u odnosu prema Rusiji, već i prema Republici Srpskoj
  • Vašingtonski sporazum, potpisan u retko primenjivanom formatu, na kratke staze može dovesti do jačanja ruskog uticaja u Srbiji, pa posledično – i na Balkanu. Uprkos tome što sadrži tačke koje su direktno uperene protiv ruskog i kineskog upliva na političke i ekonomske tokove

Piše: Dušan PROROKOVIĆ

„U OVOM poslu ima jedno osnovno i sveto pravilo: sve je suprotno od onog što izgleda da jeste!“

Ova sentenca Ilije Čvorovića u „Balkanskom špijunu“ samo je do pola smešna, u drugoj polovini često se pretvara u istinitu tvrdnju. Odgovor zašto je tako daje Akiro Kurosava u kultnom „Rašomonu“: koliko ljudi, toliko i interpretacija jednog događaja.

Mnogo toga je u percepciji, kako u životu, tako i u međunarodnim odnosima. Za jednog učesnika vidljiva je ili prihvatljiva jedna strana medalje, za drugog – druga. O jednom događaju više suprotstavljenih interesnih grupa, čak čitavih naroda ili država sa svojim institucionalnim aparatima formiraju dijametralno suprotna mišljenja.

Tako sve postaje suprotno od onog što izgleda jeste.

U skladu sa uvodom, najpre ću izneti zaključak: Vašingtonski sporazum, potpisan u retko primenjivanom formatu, na kratke staze može dovesti do jačanja ruskog uticaja u Srbiji, pa posledično – i na Balkanu. Naravno, cilj predlagača ovog sporazuma, a to nisu bili niti Srbi niti Albanci, bio je sasvim drugačiji.

To se može videti iz njegove sadržine, iz tačaka koje su direktno uperene protiv ruskog i kineskog upliva na političke i ekonomske tokove.

Da Vas podsetimo:  Spisak srpskih žrtava bratunačkog kraja 1992-93.

Za Stejt department i Belu kuću, kada se spomenu Moskva i Peking, sve je političko pitanje, uključujući i poslovanje „Gasproma“ i „Huaveija“.

Takođe, iz sadržine sporazuma uočljivo je i da on predstavlja svojevrsni okvir za usklađivanje spoljne politike Srbije sa američkim interesima i inicijativama, ne samo na Balkanu, već i šire, u Istočnom Mediteranu. Otuda i Izrael kao potencijalno najveći dobitnik srpsko–albanskog dogovora. Međutim, politička dinamika koju uzrokuju poslednji događaji može dovesti do sasvim drugačijeg ishoda.

Sa jedne strane, spoljna politika država menja se sporije i teže od unutrašnje politike. Spoljna politika predstavlja izraz istorijskog kontinuiteta i okolnosti koje jednu državu ili jedan narod usmeravaju ka saveznicima.

Savezništva, pored toga što se zasnivaju na potpisanim ugovorima, uvek počivaju i na poverenju.

Da li bi Srbija postala saveznik SAD ukoliko bi brzo priznala lažnu državu „Kosovo“?

Da li bi Srbija postala članica EU ukoliko bi momentalno prihvatila spoljnu i bezbednosnu politiku briselske birokratije kao svoju?

Jednoznačan odgovor na oba pitanja glasi: ne bi!

U tom okviru nedostaje poverenje kao važan elemenat za uspostavljanje iskrenog i dugotrajnog partnerstva. Uostalom, spoljna politika i SAD i ključnih evropskih država poslednjih četvrt veka srpski faktor posmatra kao deo problema, a ne kao deo rešenja.

Pristajanje Srbije na njihove geopolitičke projekcije i spoljnopolitičke ciljeve ne svodi se samo i isključivo na odnos prema kosovskom pitanju, mada je to u svakom pogledu najvažnija stvar. Otuda i usmerenost srpske spoljne politike na savezništvo sa Rusijom, a poslednjih desetak godina i Kinom, jer je to način da se amortizuju vrlo neprijatni zapadni pritisci i sačuva podnošljiva pozicija u regionalnom okviru.

Takvu usmerenost ne može naprasno promeniti potpisivanje jednog sporazuma, ma koliko toksična sadržina tog dokumenta bila.

Sa druge strane, posledice Vašingtonskog sporazuma sada se moraju tumačiti kako u kontekstu američkih izbora, tako i u kontekstu destabilizacije geopolitičkog rimlenda oličene u dešavanjima u Belorusiji i Nagornom Karabahu.

Izbori nisu doneli stabilizaciju prilika, već potpunu eskalaciju političke krize u Sjedinjenim Državama, koja će verovatno trajati naredne četiri godine, do novih predsedničkih izbora. Brza implementacija sporazuma više nije izvesna, u ovakvom razvoju situacije verovatno je da će iz Stejt departmenta dolaziti opominjanja ili podsećanja da dogovoreno treba ispuniti, ali je to daleko od „sveobuhvatnog presinga“ i vrlo neprijatnog ucenjivanja.

EU će pokušati da iskoristi ovaj „prazan prostor“ i nametne se kao ključni eksterni akter na Balkanu. Nakon čestitki Bajdenu, za pretpostaviti je da će za svoje namere imati i podršku sa tog krila američke političke scene. Ali, dosadašnji angažman EU na rešavanju balkanskih konflikata pokazuje da Brisel nema kapacitet da bilo koji posao privede kraju.

EU za tako nešto nije bila sposobna čak ni pre dve decenije, kada su njene pozicije na globalnoj pozornici bile mnogo bolje.

Takođe, EU nije bila oduševljena Vašingtonskim sporazumom, kako zbog uvođenja u igru Izraela kao provodnika američkih interesa na Balkanu, tako i zbog Trampovog nipodaštavanja njihovog angažmana.

EU može tražiti sprovođenje Vašingtonskog sporazuma, ali ne u celini, već u njegovim delovima, što će otežati primenu.

Istovremeno, uočljivo je da ono što nazivamo „duboka država“ radi punom parom, te su izbori i zamrznuti konflikti upotrebljeni za novi krug destabilizacije ruskog mekog trbuha.

Da Vas podsetimo:  Janja Gaćeša: Pismo sa Kosova ili o beznadežnosti neuspele „države“

Sličnost pozicija Aleksandra Lukašenka, Nikola Pašinjana i Aleksandra Vučića ogleda se u tome što su u jednom trenutku odnose sa Rusijom žrtvovali zarad pokušaja da poprave svoj rejting na Zapadu. Lukašenko je govorio o multivektorskoj spoljnoj politici, a Pašinjan očekivao zapadnu pomoć za rešavanje pitanja Nagorno Karabaha. Verovatno deluje da je i jednom i drugom podrška usmeno obećana, to je stara taktika.

Žrtvovanje odnosa sa Rusijom proizvelo je pad poverenja, odrazilo se na bilateralne odnose sa Belorusijom i Jermenijom i uzrokovalo brojne unutrašnje probleme. Jer, kao što se unutrašnjim promenama može u određenoj meri menjati spoljna politika, tako i promene spoljne politike imaju potencijal da uzrokuju promene u unutrašnjoj politici.

Lukašenko je na vreme prepoznao da njegova priča o multivektorskom pristupu na Zapadu može biti shvaćena samo kao slabost, pa se, suočen sa posledicama, brzo vratio u strateško partnerstvo sa Rusijom. Pašinjan sve to uopšte nije uspeo da prepozna na vreme, pitanje je i da li je mogao prepoznati pretnju, jer on dolazi iz sasvim drugačijeg intelektualnog kružoka, iz drugačijeg političkog miljea nego Lukašenko.  Sada znamo da mu je svega sedam dana pred potpisivanje sporazuma kojim je okončan rat za Nagorno Karabah nuđen daleko povoljniji dokument. On je valjda čekao da se okončaju američki izbori, da pobedi Bajden, pa da preko „soroševih kanala“ dobije političku, moguće i vojnu podršku.

Aleksandar Lukašenko

Naposletku, azerbejdžanska vojska stigla je na svega petnaestak kilometara od Stepanakerta. Prosto, duboka država nije imala interes da zaustavlja rat, njima je cilj bio da se rat produži, da se u njega direktno uveče Jermenija, da onda Rusija reaguje štiteći članicu ODKB, da se odnosi Moskve sa Bakuom učine nemogućim, da se u rat direktno uključi Turska. Sve u svemu, ko zna gde bi sve završilo.

Zanimljivost u oba slučaja jeste da se pristup Rusije u rešavanju ovih kriza delimično promenio, te da nije bilo „blanko podrške“ formalnim saveznicima. Ovo treba tumačiti kao ruski odgovor na zapadnu strategiju.

Za zapadne centre moći, više nije dovoljno retoričko ograđivanje od Rusije. Nije dovoljno što je Lukašenko govorio o multivektorskoj politici i najavio energetsku diverzifikaciju. Ne, ako je Lukašenko želeo da mu legitimizuju pobedu, bilo je neophodno da, za početak, rasturi Saveznu državu sa Rusijom.

Nije bilo dovoljno što je Pašinjan organizovao žestoku propagandno-lobističko kampanju, govorio kako Jermenija poseduje „demokratski kapacitet“ i što je po dubini institucionalnog aparata postavljao ljude školovane u raznim nevladinim organizacijama. Ne, ako je želeo podršku, Pašinjan je morao da izvede Jermeniju iz ODKB i Evroazijskog ekonomskog saveza. Res, non verba.

Delanje je bilo potrebno u ovoj fazi konfrontacije sa Rusijom, pa je zato čak i flegmatični Igor Dodon postao deo problema za SAD i EU.

Očigledan „ruski odgovor“ je i da „povratak strateškom partnerstvu“, odnosno svojevrsna spoljnopolitička zaštita ima svoju cenu. Lukašenku je pružena podrška, ali sada postaje izvesno da će Savezna država Rusije i Belorusije postati realnost sa novim sadržajem. Jermenima je pomognuto da ne dožive sudbinu krajiških Srba, Stepanakert nije pao, osiguran je Lačinski koridor, ali to će uzrokovati brisanje svih tragova dosadašnje Pašinjanove politike.

Da Vas podsetimo:  Svet na korak od vrućeg rata
Nikol Pašinjan

Posmatrano iz tog ugla, simptomatično je da ubrzo nakon potpisivanja šokirajućeg Vašingtonskog sporazuma i svih reakcija i nedoumica koje su usledile, Vlada Rusije donosi odluku o otvaranju predstavništva Ministarstva odbrane u Beogradu. Cena „povratka“ Srbije strateškom partnerstvu ovom odlukom jasno je izražena.

Ima li Aleksandar Vučić manevarskog prostora da je odbije?

Izgleda kako mu je taj prostor toliko sužen, da će on ovu cenu, pre ili kasnije, morati da plati. Jer, sa zapadne strane, njemu se i ne nudi ništa drugo do sudbina Lukašenka, u boljoj, odnosno Pašinjana u goroj varijanti.

Nema razgraničenja, bez obzira šta pod njim podrazumevali, od Vučića se sada jasno očekuje da prizna lažnu državu Kosovo. Zauzvrat, možda će dobiti, a možda i neće Zajednicu srpskih opština sa nekakvim, ali samo nekakvim izvršnim ovlašćenjima. Ništa više od toga. A nakon toga, neophodno je uporno slediti tuđu spoljnu politiku – uvek i u svakoj prilici, ne samo u odnosu prema Rusiji, već i prema Republici Srpskoj.

Usput, u BiH dolazi novi visoki predstavnik, sa više ambicija i političke podrške od aktuelnog. Res, non verba.

Nisu dovoljna saopštenja, melodrame, tabloidne priče o „ruskoj dubokoj državi“, galerija likova po jutarnjim i drugim programima koji objašnjavaju malignost ruskog uticaja, nije dovoljan „Mini Šengen“, niti biranje ministara prema kriterijumu podobnosti za Brisel ili Vašington.

Od predsednika Srbije zahteva se ispunjavanje onoga što će ga sa vlasti srušiti brže nego što bilo ko očekuje.

Istodobno, pretnja mu je da ako zahtevano ne ispuni – proces njegovog rušenja mogu početi nalogodavci ovih zahteva.

Iskustva iz Belorusije i Jermenije pokazuju da oni koji prete svoj posao ne mogu završiti, tu se vraćamo na priču o nedostatku kapaciteta, a da istovremeno „igranje na njihovu kartu“ i verovanje da će zapadna pomoć pristići dovodi do neumitnog pada.

Na prvu „loptu“ možda izgleda paradoksalno, ali kada se malo bolje pogleda – nema ničega kontradiktornog.

Lepo Kurosava objašnjava: dosta toga je u percepciji.

Bajdenovci i evrobirokrate i dalje su ubeđeni da imaju „kapacitet“, da mogu raditi šta im je volja, kada sve ovo oko američkih izbora „prođe“, sa inaugurisanim Bajdenom opet će se probuditi u „zlatnim devedesetim“.

Sa jedne strane, dakle, Vašingtonski sporazum nije moguće do kraja i bezuslovno sprovesti u delo. Sa druge strane, „povratak“ starom strateškom partneru u smislu kako je to u bilateralnim odnosima do skora bilo, imaće svoju cenu. Zbog svega, nekog suštinskog pomaka u kosovskim pregovorima ne može biti.

Umesto da doprinese „postizanju rešenja“, posredovanje Ričarda Grenela i uključivanje Donalda Trampa još je više zakomplikovalo stvari i dovelo nas pred neke druge izbore.

Do pre samo nekoliko meseci i dalje se razmatralo pitanje dodeljivanja diplomatskog imuniteta „ruskim humanitarcima“ u Nišu. Sada je na stolu otvaranje kancelarije ruskog Ministarstva odbrane u Beogradu. I to je odluka ruske vlade, nije želja istaknuta u kakvom političkom govoru.

Otuda i konstatacija sa početka – da ništa nije kao što izgleda.

Izvor: Sve o srpskoj

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime