PROSVETNI RAD U VARDARSKOJ BANOVINI

0
57

U Vardarskoj banovini 1937. obeležena je 25-godišnjica oslobođenja 1912. Tom prilikom je Prosvetni odbor Saveza Sokola izdao maja 1937. knjigu „Južna Srbija”. Uredio ju je profesor Bogoljub Krejčik, podpredsednik Prosvetnog odbora Saveza SKJ. Dr. Milivoje Pavlović, prof. Univerziteta istakao je : „Kultura je rezultat svestrane evolucije jednoga naroda, a istovremeno moćno sredstvo za njegov dalji razvitak. Otuda se sa privrednim životom naporedo, mora razvijati i kultura, prosveta, školstvo, nauka – jednom reči sve što čini sadržajnost duhovnog života.” (1)

U Staroj Srbiji u doba Osmanskog ropstva ostale su crkve i manastiri koji su podsećali na staru slavu. U zapisima u prepisivanim crkvenim knjigama rado se isticala veza sa još slobodnim severnim krajevima pod despotovinom. Bolje prilike nastale su za Srbe pod Turcima sa obnovom Pećke patrijaršije 1557. Crkva je tada bila zatočnik nacionalne ideje i zamenjivala je državu, održavajući u sećanju nekadašnju slavu i veliko ime u istoriji. (2)

U to doba prosveta bila je nastavak života pod Otomanskom imperijom od propasti slobodnih srpskih zemalja. Učilo se kod sveštenika i kaluđera. Postojale su i crkveno-opštinske škole, u kojima su pismeni ljudi, obično majstori terzije, učili decu osnovnim znanjima. Takva nastava je prvo prestala kod Srba u Austriji, pa potom u oslobođenoj Srbiji. Nju je smenila modernija nastava u Kneževini Srbiji koja se širila i u neoslobođene krajeve. Učitelji su vodili škole u Vranju, Kumanovu, Kratovu, Skoplju, Tetovu, Prištini, Prilepu, Velesu, … .

Za vreme ratova za oslobođenje i nezavisnost Kneževine Srbije 1876-1878, skoro sve postojeće srpske škole bile su zatvorene, a učitelji progonjeni. Po završetku rata učitelji ukoliko nisu stradali u ratu, sklonili su se u Kneževinu Srbiju da tamo produže svoj rad. To su iskoristili drugi za svoju propagandu. Samo sada je bilo teže otvoriti nove škole, jer su Turci bili oprezniji. Do ratova Turci nisu na škole gledali sa podozrenjem, posle ratova na škole su gledali kao na revolucionarna gnezda i njihovo otvaranje nisu lako dopuštali.

Uprkos brojnim problemima škole su otvarane. Značaj učitelja bio je u tome što su oni uz škole vodili i tečajeve za nepismene starije mladiće, osnivali kulturno-prosvetna društva i u njima sarađivali kao delovođe, horovođe pevačkih društava, sokolski načelnici, blagajnici fonda siromašnih učenika … . Uz to su morali da pomažu četničku akciju. Učitelji su smatrali kao svoju obavezu da u mestu službovanja podignu novu školsku zgradu. Radili su i fizički na gradnji škole.

Po oslobođenju 1912. srpskih osnovnih škola bilo je oko 300 sa preko 400 učitelja. U Vardarskoj banovini bilo je 1.130 osnovnih škola. Bilo je srpskih škola i uz granice Bugarske (Kriva Palanka, Kratovo, Maleš). Otvarane su i srednje škole. Bogoslovija u Prizrenu osnovana je 1871. Sem sveštenika obrazovala je i učitelje pa se nazivala Bogoslovsko-učiteljska škola. Otvarane su gimnazije u Carigradu 1892, a 1893. u Skoplju i Solunu. Zatim u Bitolju, Velesu i Pljevljima. Carigradska gimnazija zatvorena je 1902. Solunska gimnazija ukinuta je 1910. One su probile led i za njima su osnivane nove gimnazije. Tako da je Skoplje bilo najvažnije srpsko prosvetno središte sa punom osmorazrednom gimnazijom i četvororazrednom učiteljskom školom kao i ženskom domaćinskom i učiteljskom školom. (3)

Nemanjičke zadužbine bile su za narod živa knjiga koja je govorila o snazi i moći u prošlosti i snažila veru i nadu za srećniju budućnost. U Prvom srpskom ustanku učestvovali su i stanovnici banovine. Stare manastirske i crkvene škole kao i polupismene učitelje, koji su održavali prosvetu u skromnim granicama još i u prvoj polovini 19 veka, zamenili su pedesetih i šezdesetih godina 19 veka učitelji koji su došli iz Bosne, Vojvodine, Srbije, Like i Crne Gore. Svršili su škole u Beogradu Sava Dečanac, Petar Kostić, Zarija Popović, Trifun Dimitrijević, Đoka Kamperelić, … . Prizrenska bogoslovija, Igumanova zadužbina, otvorena je 1871. Đačke družine, počevši od „Rastka” u Prizrenu 1889. spremale su svoje članove za borbu za oslobođenje. (4)

Na predlog rektora beogradskog univerziteta Jovana Cvijića osnovan je u Skoplju Filozofski fakultet. Dr. Radoslav Grujić, dekan filozofskog fakulteta osnovao je Muzej Južne Srbije. Sem fakulteta u Skoplju je delovala učiteljska škola, sa paralelnim muškim i ženskim odelenjima za Vardarsku banovinu u kojoj je bilo mnoštvo nepismenih. U odnosu prema broju učiteljskih škola u drugim banovinama ta jedna nije bila dovoljna. Dr. Milivoje Pavlović smatrao je da Skoplje treba da bude kulturno središte u južnom delu Jugoslavije, jer su kulturna središta bila u severnom delu zemlje (Ljubljana, Zagreb, Beograd sa Novim Sadom i Suboticom). Na prosveti naroda u Vardarskoj banovini radili su Narodni univerzitet, Prosvjeta, Prosvetni odbor Sokolske župe Skoplje i Higijenski zavod. U čast proslave dvadesetpetogodišnjice oslobođenja osnovana je „Kulturna liga” u Skoplju. (5)

Kad je osnovan Filozofski fakultet u Skoplju njegovi nastavnici su želeli da se stvori i ustanova koja je trebala da organizuje naučni rad u Južnoj Srbiji. Pod predsedništvom dr Tihomira Ostojića, prvog dekana Filozofskog fakulteta u Skoplju, osnovano je 26 marta 1921. Skopsko naučno društvo. Društvo je reorganizovano 21 marta 1925. Okupili su i naučnike iz cele Jugoslavije koji su se bavili istraživanjem Južne Srbije. Društvo je izdavalo Glasnik Skopskog Naučnog Društva i Knjige Skopskog Naučnog Društva. Imali su 1927. 156 članova, među kojima 18 redovnih i 21 dopisnog. Svake godine na dan oslobođenja Skoplja, 26 oktobra, držana je svečana sednica, na kojoj je Uprava izveštavala o svom radu. (6)

Da Vas podsetimo:  O Srbiji, što smo zaboravili

Društvo Sveti Sava želelo je da otvori večernju školu u Skoplju. Obratilo se za pomoć ministarstvu prosvete ali je ono nije dalo pomoć. Društvo je primilo od kralja Aleksandra poklon od 10.000 dinara za Društvenu Večernju Školu u Skoplju. Primljena je pomoć ministarstva posvete od 6.000 dinara u junu 1925. (7) Početkom januara 1928. obišao je niz gradova tadašnje Južne Srbije profesor dr. Aleksandar Arnautović, da u ime Kolarčevog fonda, koji je finansirao akciju Narodnog Univerziteta, pripremi sve što je bilo potrebno za ciklus predavanja. Prosvetna akcija je počela svečanim otvarenjem u Skoplju, gde je Kolarčev Univerzitet otvoren predavanjem dr. Vladimira Ćorovića, profesora univerziteta iz Beograda. U Skoplju su mislili da dolazi ministar prosvete, pa su se okupili da ga dočekaju na peronu profesori Univerziteta i gimnazije, Karadžić, upravnik Narodnog pozorišta Kralja Aleksandra u Skoplju, veliki župan Naumović, … . Umesto ministra došli su profesori beogradskog univerziteta Slobodan Jovanović i Vladimir Ćorović. (8)

Higijenska sekcija Lige naroda, upućivala je pojedinačno ili u većim grupama poznate naučnike i stručnjake iz evropskih i vanevropskih zemalja (Japan, Kina, Tajland, Iran, Sirija, Australija, Latinska Amerika,…) u Južnu Srbiju, da se bliže upoznaju sa radom na terenu. Rezultat poseta bio je da je Liga naroda godinama slala na praktični staž mnogobrojne strane lekare, koji su svršili teorijske kurseve u Parizu, Rimu ili Hamburgu. Delo koje je podiglo ugled Jugoslavije i njene nauke, stvoreno je za nepunu deceniju. Počelo je kao akcija protiv malarije, a onda je prošireno na ispitivanje i suzbijanje svih zaraznih bolesti. (9)

Institut za tropske bolesti u Skoplju otvoren je i osvećen 5. aprila 1925. Govornici na svečanosti istakli su da je posle Hamburga institut u Skoplju drugi zavod u Evropi za tropske bolesti. Najveća malarična zaraza u Jugoslaviji bila je u Makedoniji i Dalmaciji. U časopisu „Srpsko Kosovo” iz Skoplja istakli su : „ … Protiv malarije biće bolji lek isušivanje baruština i borba protivu komaraca. A kad komarci učine pakost ujedom, onda nam je ovaj Institut dobro došao. Ministarstvo Narodnog Zdravlja neka je za ovo nekoliko godina imalo ovaj uspeh pa je dosta !” (10)

Institut nije stao nego je prešao na zdravstvenu zaštitu odojčadi, male i školske dece, suzbijanje tuberkuloze i veneričnih bolesti, nadzor nad hranom i vodom za piće, zdravstvenim prosvećivanjem i asanacije terena. Ovu organizaciju je trebalo iz osnove stvarati, jer do tada nije ništa rađeno. Podizane su ustanove u svim krajevima zaostale pokrajine. Do 1937. podignuto je 54 ustanove, od Sjenice do Đevđelije, u gradovima i u teško pristupačnim selima. Vrhunac napora bio je Higijenski zavod u Skoplju.

Rad zavoda i njegovih ustanova postajao je svake godine sve raznovrsniji i obimniji. Hiljade slabunjave dece prošlo je kroz oporavilišta, gde su u peristetskim, kruševskim i dečanskim šumama provela žarka makedonska leta pod stalnim nadzorom lekara. Slabo ishranjenim učenicima izdavani su obroci hrane u đačkim trpezama. Suzbijane su epidemije pegavca, trbušnog tifusa, šarlaha u difterije. Radilo se po zimi i po najvećim žegama, u gradovima kao i po zabačenim selima neprohodnih krajeva. Od asanacionih objakata do sredine 1934. izrađeno je 78 vodovoda, kaptirano 42 vrela, izbušeno 38 arteskih bunara, iskopano i asanirano 66 običnih bunara, izdato 15.000 m vodovodnih cevi kao pomoć, podignuto 64 kupatila i zgrade u kojima su smeštene higijenske ustanove. Takođe izrađeno je 89 pojila za stoku, 25 korita za pranje rublja, javna perionica sa toplom i hladnom vodom i 125 drugih objekata. Najveći deo radova izrađen je u selima. U selima su održavani domaćički tečajevi, tečajevi za seoske mladiće i predavanja o zdravlju. (11)

Higijenski zavod u Skoplju je 1929. osnovao svoju filmsku sekciju, koja je snimala i izrađivala filmove u režiji zavoda. Snimio je filmove : Malarija (1161 m), Na suncu i vazduhu (400 m), Među budućim domaćicama (335 m), Zaraza pobeđuje (o pegavcu,1.200 m), Zemljotres na jugu (847 m) Filmove je Zavod prikazivao besplatno u cilju zdravstvene propagande i pouke. (12) Pokušano je da se manastiri koriste kao letovališta za zdrave i kao sanatorijumi za bolesne od plućnih bolesti. Iz Nudijske škole Higijenskoh zavoda izašlo je nekoliko generacija nudilja. Ovako obiman program rada bio je moguć kroz saradnju sa najširim slojevima naroda. Saradnja je bila uspešna sa Crvenim krstom, Sokolskom župom Skoplje, društvom “Srpskom majkom”, Narodnim univerzitetom u Skoplju, … . (13)

Da Vas podsetimo:  Sjećanje na srpskog orla Milenka Pavlovića: „Nećete vi da ginete, ja ću!“

Kao primer saradnje sa udruženjima može se navesti rad Škole za domaćice Skopske Oblasti. Prva škola za domaćice Skopske Oblasti radila je od 12. septembra do 16. decembra 1928. U školi je bilo 26 učenica. Školu je izdržavao Oblasni odbor Skoplje. Ženski pokret iz Beograda je vršio organizaciju i davao radnu snagu, a Higijenski zavod je davao besplatan stan i lekara za higijenu. Školom je upravljala Stanislava Jovanović, upravna članica Ženskog pokreta iz Beograda sa pomoćnicom Stanom Lazarević. U školi su bile učenice Vanda Kolendić, Vera Vučidolac, Vida Stepić, Danica Todorović, Julija Stavridis, Krstana Bogojević, Leposava Mihaljević, Maća Stojanović, Nevenka Todorović, Nadežda Đorđević, Nadežda Atanacković, Pandora Isailović, Pavlina Điković, Paulina Grebenarović, Roza Čkorović, Rada Sekulić, Rada Pajević, Sofija Stefanović, Slobodanka Janjević, Simka Martinović, Frosa Zafirović, Cana Čemerikić, Cvetanka Džolević, Kosara Ilić, Ljubica Stefanović i Perka Pavlović. Domaćička škola radila je i 1929 godine sa 24 učenice. (14)

Skoplje, povorka sokola učiteljske škole u ulici kralja Petra 10.1932

Škole su sarađivale sa sokolskim društvima. Sokolsko društvo Skoplje I priredilo je 20. decembra 1931. otvaranje svog novopodignutog doma. Od osnivanja društva, zalaganjem direktora Učiteljske škole Dušana Ivanovića, uz pomoć svih nastavnika Učiteljske škole, radilo se na podizanju doma. Plan doma izradio je podstarešina župe Rad. Radulović. Za izgradnju doma bio je zaslužan Miloje Borić, profesor Učiteljske škole, koji je svesrdno radio sa učenicima i učenicama Učiteljske škole. Zidanje doma pomogla je opština grada Skoplja i ban Vardarske banovine Lazić. Svečano otvaranje izvršeno je 20. decembra 1931. u prisustvu bana Lazića, sa načelnicima odeljenja, komandanta armije M. Nedića sa oficirima, direktora Finansijske direkcije Begovića, članova suda opštine grada Skoplja, župske uprave, građanstva i svekolikog sokolstva u Skoplju. Pošto je sokolska muzika otsvirala marš. Prota R. Pešić, predsednik duhovnog suda, uz asistenciju dvojice sveštenika izvršio je osvećenje doma. Zatim je Radulović izvršio predaju doma upravi društva Skoplje I. Prisutne je pozdravio starešina društva Skoplje I, Miodrag Petrašković, ističući značaj sokolske misli, a ujedno je pohvalio napore i zasluge onih, koji su radili na podizanju doma. Posle njega govorio je prosvetar društva Skoplje I profesor Nikola Đorđević o značaju sokolstva uopšte, a naročito u Južnoj Srbiji, ističući, da će se u domu pripremati budući učitelji i učiteljice, koji će po svršetku škole ići u razne krajeve da vaspitavaju narod u sokolskom duhu. Mešoviti hor pevao je Sokolsku pesmu i himnu, a zatim je starešina župe Rade Ubavić uneo zastavu praćen upravnim odborom župe. Rade Ubavić govorio je o sokolstvu i njegovom razvitku, kao i o napretku sokolstva i sokolske misli. Uveče istog dana, bila je svečana akademija. Gostima se obratio prosvetar Nikola Đorđević. Zatim je orkestar otsvirao dve tačke. Posle toga deca su izvodila svoje tačke. Najbolje je uspela vežba sa zastavama. Mešoviti hor otpevao je „Kozara” i „Osmu rukovet”. Njihov dirigent bio je Savčenko, koji je radio na širenju nacionalne pesme. Vežbe sa lopatama izvele su članice društva. Za rad na spremanju vežbi bili su zaslužni načelnica Ruža Sokolovska, i načelnik društva Skoplje I A. Sokolovski. Posle svršenog programa bila je igranka. Učenice domaćinskog tečaja Učiteljske škole spremile su bife. (15)

Na IX svesokolskom sletu u Pragu 1932. iz Jugoslavije učestvovalo je 2.328 sokola. 1.120 članova i 600 članica, 248 članova sokolskih četa, 240 vojnika. U danima srednješkolskog đaštva učestvovalo je 120 učenika učiteljske škole iz Skoplja. (16) Svaka njihova pojava na ulicama Praga izazivala je burne manifestacije bratstva. Mase naroda su ih okruživale i svuda pratilo Nazdar. Za vreme pohoda učenika čehoslovačkih srednjih škola 18 juna 1932. uveče pred predsednikom Masarikom, skopljanski đaci su išli sa svojom velikom zastavom ispred povorke. U povorci je bilo 17 hiljada srednjoškolaca koji su pozdravljali Prag. Među delegatima srednjoškolaca koji su pozdravili Masarika bio je Mirko Nikolić, koji je predsednika Masarika pozdravio u ime jugoslovenske omladine. Spomenuo je njegov rad na političkom i kulturnom prosvećivanju naroda Čehoslovačke i Jugoslavije i zahvalio na svemu što je Masarik učinio direktno za narod Jugoslavije, u vremenu za njega tako ozbiljnom i teškom. Redovi đaka iz Jugoslavije pod balkonom klicali su od oduševljenja.

Na javnoj vežbi na sokolskom stadionu 19 juna 1932. kao gosti nastupili su učenici i učenice učiteljske škole u Skoplju. Izašli su na stadion gde je bilo 100 hiljada gledalaca. Tribine su se tresle od ovacija, vazduh se prolamao uzvicima „Živeli Jugosloveni” i „Živela bratska Jugoslavija”. Sa velikom pažnjom gledaoci su posmatrali slobodne vežbe omladine, pa onda grupe i skupine koje su završile sa piramidom – zvezdom – a protkane vrpcama koje su prikazivale jugoslovensku zastavu. Taj završetak i marš pri odlasku sa stadiona izazvali su buru oduševljenja među publikom. Za vreme boravka u Pragu učenici su pregledali grad, posetili su istorijske spomenike i muzeje, tako da je čitav boravak na sletu ostavio na njih najdublji utisak. (17)

Da Vas podsetimo:  BRČKO, GRADAČAC: TRIDESET GODINA OD HRVATSKOG ZLOČINA NAD SRPSKIM CIVILIMA - MEĐU ŽRTVAMA I TROJE DECE!

U Staroj Srbiji posle turskog osvajanja ostale su crkve i manastiri koji su za vreme Osmanskog ropstva podsećali na staru slavu. U zapisima u prepisivanim crkvenim knjigama rado se isticala veza sa još slobodnim severnim krajevima u despotovini. Bolje prilike nastale su za Srbe pod Turcima sa obnovom Pećke patrijaršije 1557. Crkva je tada bila zatočnik nacionalne ideje i zamenjivala je državu, održavajući u sećanju nekadašnju slavu i veliko ime u istoriji. Učilo se kod sveštenika i kaluđera. Postojale su i crkveno-opštinske škole, u kojima su pismeni ljudi, obično majstori terzije, učili decu osnovnim znanjima. Takva nastava je prvo prestala kod Srba u Austriji, pa potom u oslobođenoj Srbiji. Nju je smenila modernija nastava u Kneževini Srbiji i otatle se širila i u neoslobođene krajeve. Za vreme ratova za oslobođenje i nezavisnost Kneževine Srbije 1876-1878, skoro sve postojeće srpske škole bile su zatvorene, a učitelji progonjeni. Po završetku rata učitelji ukoliko nisu stradali u ratu, sklonili su se u Kneževinu Srbiju da tamo produže svoj rad. To su iskoristili drugi za svoju propagandu. Samo sada je bilo teže otvoriti nove škole, jer su Turci bili oprezniji. Do ratova Turci nisu na škole gledali sa podozrenjem, posle ratova na škole su gledali kao na revolucionarna gnezda i njihovo otvaranje nisu lako dopuštali. Uprkos brojnim problemima škole su otvarane. Po oslobođenju 1912. srpskih osnovnih škola bilo je oko 300 sa preko 400 učitelja. Posle oslobođenja 1918. nastavljen je rad na širenju prosvete. U Vardarskoj banovini bilo je 1.130 osnovnih škola. Sem države u prosvetnom radu učestvovala su privatna udruženja. Škole su sarađivale sa sokolskim društvima. Zajedno sa sokolima učiteljska škola iz Skoplja učestvovala je na IX svesokolskom sletu u Pragu 1932. Najveće zasluge za narod imali su Higijenski zavodi, koji su dobili i međunarodno priznanje. Rad higijenskih ustanova u Vardarskoj banovini započeo je kao akcija protiv malarije. Kasnije je rad proširen na suzbijanje svih zaraznih bolesti. Rad na prosveti bio je u odnosu na ostale banovine zaostao, ali su ga pisci poredili sa periodom otomanske vlasti.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. Dr. Milivoje Pavlović, prof. Univerziteta (Skoplje), „Kulturni problemi Južne Srbije”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 97;
2. Dr. Miodrag Al. Purković, asistent univerziteta (Skoplje), „Južna Srbija pod Turcima”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 35, 36;
3. Stojan Zafirović, direktor Muške gimnazije u Skoplju, „Istorija naše nacionalne prosvete u Južnoj Srbiji do 1912 godine”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 44-46;
4. Mirko F.Jovanović, prof. učiteljske škole (Skoplje), „Značaj Južne Srbije u našem nacionalnom životu”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 132, 133, 134;
5. Dr. Milivoje Pavlović, prof. Univerziteta (Skoplje), „Kulturni problemi Južne Srbije”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 97, 98, 99, 100;
6. P. SL, „Srpski Književni Glasnik”, Beograd, 16 decembar 1927, Knjiga XXII, br. 8, str. 639, 640:
7. „Društvo Sv.Save u 1926 godini”, „Brastvo”, XXI, Beograd, 1927, str. 331;
8. „Otvaranje Kolarčevog univerziteta u Skoplju”, „Ilustrovani list”, Beograd, 26.2.1928, br. 8, str. 14;
9. Dr. M. Rankov, direktor Higijenskog zavoda (Novi Sad), „Rad higijenskih ustanova na zdravstvenom podizanju naroda u Južnoj Srbiji”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 137, 138, 139, 140;
10. „Institut za tropske bolesti u Skoplju”, „Srpsko Kosovo”, Skoplje, 15. maja 1925, br. 10, str. 16;
11. Dr. M. Rankov, direktor Higijenskog zavoda (Novi Sad), „Rad higijenskih ustanova na zdravstvenom podizanju naroda u Južnoj Srbiji”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 137, 138, 139, 140;
12. „Jugoslovenski filmski almanah“, Beograd 1933, str. 101;
13. Dr. M. Rankov, direktor Higijenskog zavoda (Novi Sad), „Rad higijenskih ustanova na zdravstvenom podizanju naroda u Južnoj Srbiji”, „Južna Srbija”, Beograd 1937, str. 140, 141;
14. „Prva Škola za Domaćice Skopske Oblasti”, „Srpsko Kosovo”, Skoplje, br. 6, str. 11;
15. I.R. „Osvećenje i otvorenje sokolskog doma društva Skoplje I”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 8. januara 1932, br. 2, str. 6;
16. Josip Jeras, „Pregled tehničkog delovanja Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije”, „Izveštaji za 3 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije u Beogradu 23 aprila 1933“, str. 8;
17. „Izveštaji za 3 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije u Beogradu 23 aprila 1933“, str. XXXIII;

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime