Protestanska etika

U svom klasičnom spisu „Izvori i smisao ruskog komunizma“ ruski filozof Nikolaj Berđajev je primetio kako je „Lenjin … izveo revoluciju u ime Marksa, ali ne po Marksu“. Komunistička revolucija u Rusiji je, prema Berđajevu, izvedena u ime totalitarnog marksizma … u suprotnosti sa svim onim što je Marks govorio o razvitku ljudskog društva.[1] Lenjinov revolucionarni raskorak s Marksovim učenjem ili još tačnije, po Berđajevu, idejno-politička opozicija između klasika marksizma i njihovih boljševičkih epigona nije usamljen istorijski primer preoblikovanja jedne ideje u svoju suprotnost prilikom njene realizacije.

Srpski premijer Aleksandar Vučić je u više navrata od izbora 2012. godine u svojim javnim istupima pominjao drugog uglednog nemačkog sociologa Maksa Vebera i njegovu teoriju o uticaju protestantske etike na razvitak kapitalizma kao svoj idejni uzor u političkom pregalaštvu i inspiraciju u obavljanju javnih funkcija u Vladi Republike Srbije. „Voleo bih kada bismo mi, čuvajući našu pravoslavnu veru, prihvatili bar deo one evropske protestantske etike o kojoj je govorio Veber, a koja je nosilac kapitalističkog sistema. Na toj etici počiva uspon Nemačke, koja je bila do temelja srušena, ali nečije znanje i nečija marljivost su tu zemlju podigli“, izjavio je Aleksandar Vučić u svojstvu prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije u svom novogodišnjem intervjuu 2013. godine.[2]Koliko je Vučićevo političko delovanje zaista utemeljeno na principima protestantske etike i da li se iza Vučićevog pozivanja na Veberov autoritet samo krije divljenje prema naučnikovom proniknuću u blagotvorno dejstvo puritanskog etosa na privredne aktivnosti?

Svako ko je elementarno upoznat s Veberovom teorijom o ekonomskom dinamizmu zapadne civilizacije kao nenameravanoj posledici protestantske reformacije zna i da je Veber za spiritus movens kapitalističkog razvoja smatrao protestantski asketski pokret, koji je u najširem smislu ove višeznačne reči nazivan puritanizmom.[3] Istorijski nosioci asketskog protestantizma po Veberu su četvorovrsni: 1) švajcarski kalvinizam u formi koju je poprimio tokom 17. veka u zapadnim zemljama, 2) pijetizam, 3) metodizam i 4) sekte proizašle iz anabaptističkog pokreta.[4]

S druge strane Veberovo mišljenje o moralnom uticaju tradicionalnog nemačkog luteranstva na sistematsko, racionalno uobličavanje ekonomskog života bilo je negativno i on govori o „moralnoj nemoći luteranstva“.[5] Luteranska pobožnost je, ističe Veber, prirodni vitalitet nagonskog delovanja i naivnog osećajnog života ostavila neslomljen; nedostajao je podstrek za konstantnu samokontrolu i time za plansko uređivanje sopstvenog života, koji je u sebi imalo strašno učenje kalvinizma.[6] Na kraju krajeva, odgovor na pitanje šta je to u vezi s reformacijom što je sever Evrope učinilo prijateljski nastrojenim prema kapitalizmu, u poređenju s jugom, Veber je i terenski istraživao među američkim puritancima, a ne među domicilnim luteranima.

Da li je onda, sledstveno rečenom, Vučićev primer posleratne obnove Nemačke prikladan argument u prilog Veberove teorije o vezi protestantske etike i kapitalističkog razvoja? Teško je dati pozitivan odgovor na to pitanje jer ne samo da su forme protestantizma u kojima je Veber prepoznao podsticajan preduzetnički duh netipične i marginalne za savremenu Nemačku, nego je nemačko luteranstvo zastupalo tezu da je poslušnost svakoj vlasti i verska obaveza, pa je čuveni nemački pravnik Gustav Radbruh ukazao i na štetan uticaj luteranskog duha u razvijanju poslušnosti prema nacizmu.[7] I kao što nemačka medicina nije pravi razlog divljenja Bate Stojkovića Trećem rajhu u kultnom filmu „Ko to tamo peva“, tako ni protestantska radna etika o kojoj je pisao Veber nije bila relevantan činilac u posleratnoj obnovi Nemačke. A da li je u Vučićevom slučaju u pitanju obična površnost ili simpatije prema nekim drugim elementima nemačkog etosa ostavljamo na čitaocu da sam prosudi.

Jedan od najznačajnijih sociologa 20. veka Robert K. Merton[8], na tragu Veberove teze o interakciji protestantske etike i kapitalističke privrede, odbranio je 1936. godine doktorsku disertaciju na temu korelacije asketskog protestantizma i napretka eksperimentalne nauke u 17. veku u Engleskoj. Disertacija je dve godine kasnije štampana kao knjiga „Nauka, tehnoligija i društvo u Engleskoj 17. veka“ (Science, Technology and Society in 17th-Century England) i danas se smatra klasičnim delom u oblasti sociologije nauke. Merton je u svojoj tezi argumentovano pokazao da je engleski puritanizam nehotice doprineo nastajanju nauke kao socijalne institucije i pomogao da se motivišu i kanališu aktivnosti ljudi u pravcu eksperimentalne nauke.

Osnove Mertonove teze postovio je još Maks Veber u svom pionirskom eseju kada je skrenuo pažnju na položaj Škota u nauci, literaturi, tehničkim pronalscima, pa i u društvenom životu Engleske; Veber navodi primer kvekera za koje su, između ostalog, matematički i fizički eksperimenti spadali u tzv. dopuštene recreations.[9] Možda nikada jedna zemlja, piše Veber, nije imala toliko ljudi s akademskim stepenom kao Nova Engleska u prvoj generaciji svog postojanja.[10]
. .

Koliko je Aleksandar Vučić u svom sistemu političkih vrednosti usvojio od puritanske sistematičnosti, marljivosti i posvećenosti nauci kao važnom aspektu društvenog života? Najilustrativniji odgovor na to pitanje pružaju nam slučajevi doktorskih disertacija dva visoka funkcionera Srpske napredne stranke, ministra unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog. Prvo je grupa autora sastavljena od srpskih naučnika uhlebljenih na engleskim univerzitetima u junu 2014. godine na sajtu Peščanika objavila tekst[11] koji van svake razumne sumnje dokazuje da je doktorska disertacija Nebojše Stefanovića „Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)“, odbranjena na Megatrend univerzitetu 2013. godine, notorni plagijat. Samo mesec dana kasnije profesor finansija na ESB Business School iz Nemačke Raša Karapandža je metikuloznom analizom[12] doktorske disertacije Siniše Malog „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije“, odbranjene na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu, pokazao da je i taj rad školski primer akademskog plagijata.

I ako su doktorske titule Nebojše Stefanovića i Siniše Malog bile proizvod svega suprotnog etičkim principima protestantske askeze i puritanske naučničke revnosti, reakcija premijera Vučića na optužbe za plagijat svojih najbližih saradnika bila je jednako daleko od tog moralnog izvora. Aleksandar Vučić je umesto u odbranu nauke i svih onih pošteno stečenih akademskih zvanja a priori stao u odbranu dvojice plagijatora i članova vladajuće partije, a argumente srpskih naučnika za plagijat ministra Nebojše Stefanovića prokomentarisao je rečima „da gluplje obrazloženje u životu nije pročitao“. Premijera Vučića nije pokolebala ni činjenica da je urednik časopisa Organization and Management Simon Sajfert, nedugo po obelodanjivanju plagijatorske afere, jedan od dva naučna rada na osnovu kojih je Siniša Mali stekao pravo da brani svoj doktorski rad povukao iz publikacije, jer su određeni pasusi … gotovo identični doktorskoj tezi Stifanosa Hailemariama.[13]

Suvišno je podsećati da i Nebojša Stefanović i Siniša Mali i dalje bezbrižno obavljaju funkcije ministra unutrašnjih poslova, odnosno gradonačelnika Beograda.[14] Nijedan aspekt puritanske etike odgovornosti premijer Aleksandar Vučić nije više izvrgao ruglu od onih elemenata u kojima su Veber i Merton prepoznali stimulativni uticaj na razvoj nauke i akademskog obrazovanja.
robert k. merton robert k. merton

Preduzetnički kapitalistički duh i razvoj nauke u puritanskim zemljama nisu bile jedine nenameravane posledice (unintended consequences, još jedan Mertonov termin) puritanske teologije i radne etike kao njene praktične manifestacije. Početkom prošlog veka, jedan od vodećih nemačkih pravnika, Georg Jelinek zastupao je gledište da su moderne deklaracije o ljudskim i građanskim pravima inspirisane kalvinističkim protestantizmom i njegovim puritanskim varijantama. Jelinek je smatrao da se iza povelja prava američkih država (Virdžinija, Masačusets, Merilend, Severna Karolina, Nju Hempšir i Pensilvanija) krio dugotrajniji i dublji uticaj radikalnih protestantskih ideja o slobodi savesti (freedom of conscience) u odnosu na sve svetovne autoritete.[15]

Škotski kongregacionalisti i independenti u doba reformacije zastupali su učenje o slobodi savesti kao izvornom pravu religioznog ispovedanja. Prirodno pravo time polazi od urođene slobode pojedinca, iz koje se tek zatim izvodi državna vlast. To je bio kopernikanski zaokret u shvatanju pojmova državne vlasti i individualne slobode, zbog čega je i nemački marksista Leo Kofler smatrao da pravo buržoasko revolucionarno doba počinje tek s kalvinizmom.[16]

Jelinek je dokazivao da se na američkom tlu institut slobode savesti postepeno širio od prava na veroispovedanje na utvrđivanje lista prava za koje se uzimalo da iz istih razloga moraju biti s one strane mešanja i ograničavanja od strane državne vlasti. Takva nenameravana implementacija jednog izvorno verskog prava na različite svetovne ustanove je razlog zbog koga je Aleksis de Tokvil u najboljoj knjizi o Americi ikada napisanoj zaključio da „puritanizam nije bio samo verska doktrina; on se u mnogo čemu poistovećivao sa najapsolutnijim demokratskim i republikanskim načelima“.[17]

Lični režim Aleksandra Vučića, iako deklarativno nadahnut protestantskim etičkim idejama i vrednostima, u bitnim aspektima je u raskoraku s političkom filozofijom puritanizma i institutom slobode savesti kao njenim ugaonim kamenom. Najupečatljiviji, ali ne i jedini primeri su sistematsko mobingovanje medija i politički progon zaštitnika građana Saše Jankovića.

Niko od medija u Srbiji se nije usudio da podrobnije istraži neverovatnu priču o krađi identiteta premijerovog brata Andreja Vučića. Niko od novinara nije smeo da objavi ni javnu tajnu da se Aleksandar Vučić ponovo oženio. Doslovno režimsko zaposedanje značajnih medija (televizije Pink, Studio B, Happy, tabloid Informer…) i kontrola skoro svih ostalih, ukidanje kritičkih formata kao što su „Utisak nedelje“ i „Mentalno razgibavanje“ su samo neki od primera ograničavanja medijskih sloboda u režimu Aleksandra Vučića.

Iako je po Ustavu Republike Srbije zaštitnik građana nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, zbog podnošenja redovnog godišnjeg izveštaja Narodnoj skupštini Srbije koji je sadržao kritičke primedbe na rad nekih državnih organa, ombudsman Saša Janković je prošle godine bio izložen drastičnom medijskom i političkom progonu. Isključivo zato što je radio svoj ustavom i zakonom predviđeni posao i usudio se da pokrene po vlast neka neprijatna pitanja na osetljive teme. I sloboda medija kao jedna od esencijalnih pretpostavki savremenih demokratija i institut zaštitnika građana zasnovani su i svoj smisao jedino imaju kroz princip slobode savesti. Svaki vid marginalizacije i političke opstrukcije ovih ustanova uskraćuje legitimitet baštinika demokratskih i etičkih tradicija protestantskog puritanizma.

Ni ličnim primerom Aleksandar Vučić ne pokazuje da ima mnogo toga zajedničkog sa moralnim kvalitetima protestanata o kojima je pisao Veber. Premijer Vučić je i u štampanim i u elektronskim medijima zastupljeniji i redovniji od vremenske prognoze.[18] Neretko u tim pojavljivanjima premijer sebe samohvalisavo predstavlja kao velikog trudbenika i sveradnika, koji radi od jutra do sutra. Taj vid samopromocije je sve samo ne blizak duhu protestantske radne etike, jer, kako je Veber primetio, „otmena uzdržanost gospode i razmetanje naduvenog skorojevića askezi su jednako omraženi“.[19]

I najzad dolazimo do ključnog pitanja. Ako je za Aleksandra Vučića, po sopstvenom implicitnom priznanju, paradigma protestantske radne etike autoritarni duh nemačkog luteranstva, ako je patronskim odnosom prema dvojici akademskih plagijatora iz redova svoje političke partije u potpunosti obesmislio protestantsku etiku odgovornosti za posledice i ako je svojim političkim delovanjem višestruko ugrozio fundamentalno načelo slobode savesti puritanske političke filozofije, postavlja se pitanje koji je onda smisao Vučićevog ugledanja na protestantsku radnu etiku i zaklanjanja za autoritet Maksa Vebera?

Nije daleko od pameti da su Aleksandra Vučića kod Maksa Vebera privukli neki drugi sadržaji naučnikove misli koji su daleko potentniji za Vučićevu real-politiku od deklarativnog ugledanja na protestantsku radnu etiku, koje je više prikladno za premijerovu retoriku. Maks Veber je, između ostalog, smatrao da su u političkom životu parlamentarnih demokratija neophodni jaki i autoritarni politički vođi, koje je on nazivao „cezarističkim ljudima“: „Velike političke odluke, upravo u demokratiji, neminovno donose pojedinci, i zbog te okolnosti još od Periklovog doba masovna demokratija, kad god se postavi pitanje izbora vođa, plaća svoje pozitivne uspehe velikim koncesijama cezarističkom principu. U velikim američkim zajednicama, na primer, korupcija je obuzdana tek zahvaljujući pojavi plebiscitarno izabranih lokalnih diktatora kojima je poverenje masa dalo pravo da sami sastavljaju komitete koji će vršiti vlast.“[20]

Za Maksa Vebera demagogija je bila ne samo legitimna, već i poželjna politička strategija koja je svojstvena procesu demokratizacije. „Demagog stiže do vrha, a uspešan demagog je čovek koji se najbeskrupoloznije služi sredstvima za zavođenje masa“.[21] Lični režim Aleksandra Vučića je najbolji primer u novijoj istoriji Srbije koliko je samo istine u Veberovim rečima da „neće politički pasivna masa sama iz sebe poroditi vođu, već će politički vođa demagogijom pridobiti mase i privući pristalice“.[22] Ne treba, međutim, nikako smetnuti s uma ni Aristotelove reči da „demokratije propadaju najčešće zbog bezobzirnosti demagoga“ i sve one primere iz pete knjige Politike i istorije en general koji to stanovište uverljivo potkrepljuju.

Aleksandar Divović

Autor je pravnik i publicista iz Požege

novipolis.rs

____________________

[1] Nikolaj Berđajev, Izvori i smisao ruskog komunizma, Književne novine, Beograd, 1989, str. 87-88

[2] http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/maks_veber.1083.html?news_id=254453

[3] Maks Veber, Protestantska etika i duh kapitalizma, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2011, str. 63

[4] Veber, n.d., str. 62

[5] Veber, n.d., str. 83

[6] Veber, n.d., str. 83-84

[7] Grupa autora, Francuska revolucija i savremenost, Institut za evropske studije, Beograd, 1990, str. 203

[8] Robert King Merton (1910 – 2003.) je bio američki sociolog i jedan od „očeva osnivača“ savremene sociologije. U sociologiju je uveo poznate koncepte samoispunjujućeg proročanstva (self-fulfilling prophecy), nenameravanih posledica (unintended consequences), referentne grupe (reference group) i rol-modela (role model).

[9] Veber, n.d., str. 208

[10] Veber, n.d., str. 111

[11] http://pescanik.net/kako-do-doktorata-lako-slucaj-ministra-stefanovica/

[12] http://pescanik.net/velike-tajne-malog-majstora-ili-kako-je-sinisa-mali-ukrao-doktorat/

[13] http://pescanik.net/u-lazi-je-kratak-retraction-note/

[14] U slučaju plagiranih doktorskih disertacija ministra Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog premijer Aleksandar Vučić nije smatrao celishodnim da se rukovodi nemačkim uzorom. Naime, nemački ministar odbrane Karl-Teodor cu Gutenberg je 2011. godine bio primoran da podnese ostavku nakon što je otkriveno da je plagirao svoj doktorat, a njegov alma mater u Bajrojtu je povukao Gutenbergovu doktorsku titulu. Dve godine kasnije ostavku je podnela nemačka ministarka obrazovanja Anet Šavan iz istih razloga.

[15] Grupa autora, Francuska revolucija i savremenost, Institut za evropske studije, Beograd, 1990, str. 181

[16] Ljubomir Tadić, Tradicija i revolucija, SKZ, Beograd, 1972, str. 40

[17] Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990, str. 34. Uprkos tome što su mnogi reformatori bili izuzetno autoritarne ličnosti i što su nastojali da svoje posebne vizije nametnu ostalima (Kalvinova Ženeva ili Noksov Edinburg ne samo što nisu bili uzori tolerantnih demokratija, nego su bili prototipi totalitarnih teokratija), takvim nametanjima nedostajalo je jezgro teološkog opravdanja, bila su kratkog veka i dobrim delom su bila u službi usporavanja širenja konkurentnih uverenja. Teokratska verzija kalvinizma bila je najmanje popularna od svih njegovih ishodišta i praktično je propala s Kalvinovom smrću (opširnije u radu Steve Bruce, Did Protestantism Create Democracy?).

[18] http://www.cenzolovka.rs/dokumenti/godina-ljubavi/

[19] Veber, n.d., str. 108

[20] Maks Veber, Politički spisi, IP Filip Višnjić, JP Službeni glasnik, Beograd, 2006, str. 340

[21] Politički spisi, str. 337

[22] Politički spisi, str. 346