Protestantska Srbija

Još jednom nam je Predsednik, povodom otvaranja Ikee, održao lekciju o srpskoj lenjosti nasuprot protestantske marljivosti.

Dolazak Ikee u Srbiju je, kaže Aleksandar Vučić u tekstu koji je napisao za Alo (ovde), „uz Zakon o radu, najznačajniji `udar` na zastarele i prevaziđene delove (srpskog) mentaliteta, na (našu) kolektivnu lenjost i nepomerljivost, kao i na onu životnu filozofiju koja nam je stalno ponavljala da treba da čekamo da neko drugi sve završi umesto nas samih“.

Nasuprot, dakle, srpske „kolektivne lenjosti“ i „gotovanstva“, po mišljenju našeg Predsednika, stoji Ikein „katehizis protestantskog duha“, „živi Maks Veber u prodavnici nameštaja“, „rad, trud, skromnost i fokusiranost“ koji „mogu da urade baš ono što svi drugi proglase za nemoguće“, stoji „početak jedne od najvećih svetskih kompanija u zabačenom seocetu“ i konačan uspeh kao „dokaz volje, posvećenosti i fantastičnog rada“, na koje mi, Srbi, moramo da se ugledamo.

Dobro, neka je ovaj drugi deo Predsednikove lekcije, koji se odnosi na Ikeu, tačan (mada ima i drugačijih mišljenja – ovde). No, da li su Srbi zbilja lenštine i gotovani za koje je jedini spas da pređu u kalvinizam kako bi Srbiji bilo bolje?

Teško da je tako. Problem, naravno, nisu obični Srbi i njihov mentalitet, već sistem koji stvaraju i održavaju političari – na čelu, nažalost, sa aktuelnim predsednikom.

Reč je o sistemu koji favorizuje političku korupciju kao najbrži i najlakši način da se čovek materijalno obezbedi, dok marljivost i preduzimljivost stavlja na poslednje mesto.

Evo primera. Da li je bilo koji Predsednikov saradnik ‒ministar, guverner, partijski čelnik itd. – došao iz privrede, gde je samopregornim i poštenim radom obezbedio novac i stekao ugled inovativnošću, preduzimljivošću i marljivošću? Ili su pak svi tek partijski radnici, činovnici stranih (kolonijalnih) kompanija, privatizacioni menadžeri i stečajni upravnici?

Štaviše, kada Vučić poziva na „trud, skromnost i fokusiranost“ koji bi, navodno, Srbiji trebalo da donose novac, uspeh i ugled – na koga ćete uopšte pomisliti? Postoji li bar jedan preduzetnik na koga ćemo moći da pokažemo prstom i izjavimo: evo, to je naš uzor?

Ako običan svet takvog ne zna, što nam naša vlast ne ukaže na odgovarajući primer? Što nam Predsednik, recimo, ne kaže: „Srbi, ne morate da idete u Švedsku da biste se ugledali na Ingvara Kamprada (osnivača Ikee; ovde), u Ivanjici imate Petra Petrovića, a u Beogradu Jovana Jovanovića, obojica su primeri vrednih, poštenih i inovativnih srpskih preduzetnika“.

Upravo to je središte problema. Naspram galamdžijske retorike preduzetničkog kapitalizma, stoji žalosna stvarnost političke korupcije.

Dobro ti je krenulo s poslom? Imaš dobre ideje? Vredan si i preduzimljiv? Lepo – ali gde smo tu mi, prijatelji Porodice, prijatelji Stranke, mi, opštinari i menadžeri, mi, direktori i aktivisti…? Svakom bi trebalo dati ponešto i – od privatnog biznisa više nema ništa.

„Gospođa VM ne živi u Beogradu. Obrazovana je i radi u struci. Vlasnica je malog biznisa koji nekako opstaje. Dugo je verovala da će svojim radom obezbediti svojoj porodici pristojan život. Nikada nije bila politički aktivna. Sve se promenilo kada su njena deca završila škole. Njen mali biznis nije mogao da podnese još dvoje zaposlenih. Ona je pokušavala da obezbedi razgovore za posao kod svojih prijatelja, ali oni koji su imali male biznise bili su u sličnoj situaciji kao i ona. Gospođa VM je odlučila da se učlani u Srpsku naprednu stranku. Svaki novi izbori predstavljali su šansu da reši porodične probleme. Za svake izbore se angažuje sve više. Piše govore, pojavljuje se na televiziji, učestvuje na predizbornim dešavanjima. Do predsedničkih izbora 2017. godine već se profilisala kao osoba na koju stranka može da računa. Dobija još jedno obećanje. Oni kojima obećanja još uvek nisu ispunjena su najsigurniji glasovi za Aleksandra Vučića“ (ovde).

To je primer malog preduzetnika koji je morao da zagazi u politiku da bi pokušao da reši svoje probleme. Šta je sa onima koji su, ipak, uspeli u biznisu? „Saša Radulović, u svojstvu šefa poslaničke grupe `Dosta je bilo` u Skupštini Srbije, danas je Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića i njegovog brata Andreja zbog, kako navodi, `prinudnog preuzimanja luksuznih restorana i otimanja vrednog poljoprivrednog i građevinskog zemljišta u Srbiji`. Braća Vučić su uspostavili kontrolu i koordinaciju nad prinudnim preuzimanjem vlasničkih i upravljačkih prava nad luksuznim restoranima kao što su `Franš` u Beogradu i drugim u Novom Sadu, na Zlatiboru i na Kopaoniku“, saopštio je Radulović. „Krivična prijava obuhvata i optužbe za prinudno preuzimanje upravljačkih prava nad firmama IT industrije poput Alti/Vin-Vin, Prointer, Energosoft i drugih“ (ovde).

Ovo je primer (optužbi) za politički kapitalizam na najvišem nivou – što uspšeniji biznis, to će viša ličnost iz političke hijerarahije baciti oko na njega i preuzeti ga.

A sada, pokušajmo da se stavimo u kožu nekog srpskog dvadesetogodišnjaka. U njemu burljaju hormoni, pun je ambicija i spreman je da marljivo radi kako bi uspeo. Pred sobom ima primer komšinice VM, s njenim malim biznisom i njegovim ishodom – učlanjenjem VM u stranku, kako bi zaposlila decu. Pred sobom ima i primer vlasnika susednog restorana, koji je u poslovnom pogledu napravio bum, ali su onda došli neki opasni momci i objasnili mu da će od sada njegov restoran da pripada gospodinu bratu, ili nekom drugom iz porodice ili iz stranke…

Na drugoj strani, opet, taj isti ambiciozni dvadesetogodišnjak ima primer visoke funkcionerke SNS-a čiji je doktorat plagijat na jednom od „onih“ privatnih fakulteta (ovde), a koja se – „blaženi nišči duhom“! (Mt 5, 3) – svojevremeno hvalila svojim radim čitanjem horoskopa i „natalnih karti“ (ovde), da bi, dakle, ta ista SNS „doktorka“ i „zvezdočatica“ u julu 2017. mesečno zarađivala 566.000 dinara (ovde), vozila se službenim autom od €500.000 (ovde), dok njenu ćerku državni šofer vozi na predavanja iz Novog Sada u Beograd, a onda mezimica biva postavljena na mesto direktorke ustanove u kojoj je pre „doškolovanja“ radila (ovde)…

Takođe, možda tom istom eksplozivnom srpskom dvadesetogodišnjaku na drugoj strani stoji primer jednog ministra koji je od izvesnog novosadskog sudije dobio stan „na poklon“, pa ga je zatim prodao za €38.000, kako bi potom kupio stan od €229.620, a protiv koga postoji šest prekršajnih prijava Agencije za borbu protiv korupcije („u izveštaju Agencije se pominje da ne postoji validna dokumentacija kako su A.V. i njegova supruga N. platili stan“; ovde), a na koje do sada nema odgovora… (ovde).

I šta li će naš dvadesetogodišak da izabere – da bude VM ili JT? Da otvori restoran ili da počne da se bavi politikom?
Zato, kada nam naši političari pričaju kako mi, Srbi, nismo dovoljno dobri „protestanti“, trebalo bi im reći – a da to nije zato što vi niste dovoljno dobri „pastori“? Švedski političari na posao odlaze biciklom (ovde), a naši limuzinom od pola miliona evra. Da li ćemo marljivo raditi na unapređenju biznisa ili ćemo gledati da svoje probleme rešavamo učlanjenjem u Stranku – to zaista ne zavisi od nas, običnih Srba, već samo od političara.
Ne, Srbi nisu lenštine i paraziti. Ali, jesu njihovi političari. I tu je „kvaka“ srpskih privrednih neuspeha, a nikako ne odsustvo „protestantizma“.

„Vučić položio predsedničku zakletvu nad Ikeinim katalogom“, stoji u šaljivoj vesti Njuzneta (ovde), koja lepo odslikava Vučićevu retoriku. Umesto takve retorike, Vučić treba da obezbedi da svaki srpski Ingvard Kamprad ne mora da buden član SNS-a. Samo to.

Onda ćete videti kako „rad, trud, skromnost i fokusiranost“ i u Srbiji daju rezultate. Jer, Srbi nisu lošiji od Šveđana. Lošiji su samo srpski poligičari.

Slobodan Antonić

www.fsksrb.ru