Protesti opozicije u Crnoj Gori pokrenuti 25 septembra predstavljaju važan momenat ne samo na crnogorskoj političkoj sceni. Zbog važnosti geopolitičkog prestrojavanja na čitavom prostoru Evroazije koji je u toku, te najavljenog od strane aktuelnog režima pokušaja uvlačenja Crne Gore u NATO, oni imaju poseban značaj i u širem regionu.
Još od vremena rasplamsavanja krize u Siriji početkom septembra 2013, kada je najavljena vojna intervencija SAD i koja je potom odložena do daljnjeg zbog stava Rusije i Putina, a potom razvoja ukrajinske krize, pogoršavanja odnosa između Moskve i Vašingtona, ali i uvođenja dela sankcija zemalja EU prema Rusiji, traje pogoršavanje situacije na čitavom prostoru Evroazije, šire posmatrano i čitavog sveta. Ukrajinska kriza u ovoj kalendarskoj 2015, je u pat situaciji, na neki način konzervirana. Ipak prednost u ovoj godini ostvarila je proruska strana: ratna dejstva početkom godine, donela su pomeranje statusa kvo u prilog Novorusije, vojnom pobedom i osvajanjem Debaljcevskog džepa, kao i laganim pomeranjem linije fronta na još nekoliko pravaca, čemu treba dodati i znatno veće gubitke prokijevskih snaga. Tome treba dodati da je Minsk 2, uspešniji za proruse i Rusiju od Minska 1, jer su njegov garant upravo sile Francuske i Nemačke uz Rusiju. To je vezano za primarne geopolitičke interese Moskve da se zbog pogoršavanja odnosa sa Amerikom ne kvare radikalno odnosi sa EU, i posebno sa tzv. Starom Evropom, oličenom pre svega u Berlinu i Parizu. Kako je sada mesec oktobar, zbog vremenskih uslova, teško je zamislivo da bi se u ovom periodu do kraja godine, radikalno kršilo primirje i otpočinjala bilo kakva ofanziva na prostoru Novorusije.
Po pitanju Sirijske krize, Asad se održao i u ovoj kalendarskoj godini, a Rusija se od skora tu direknto vojno umešala. Ključni uspeh za Rusiju i sile koje teže multipolarizmu i tzv. kontinentalnoj geopolitici, nasuprot atlantističkoj, su postigle u julskom zasedanju BRIKS i ŠOS u Ufi. Pored kvalitativnog jačanja ekonomskog domena BRIKS, koji kao takav predstavlja ozbiljan izazov dosadašnjim globalnim ekonomskim strukturama, a mogućnosti kreditiranja trećih zemalja koje nisu članice BRIKS, fundamentalan faktor širenja meke moći (i jačanja tvrde moći) ovih sila. Ulazak Indije i Pakistana u puno članstvo ŠOS, kao i primanje niza zemalja u statusu posmatrača i partnera, predstavlja fundamentalan momenat u razvoju multipolarizma u svetu, u ovom slučaju u domenu bezbednosti.
Na samom Balkanu, Grčka je pod Sirizom pružila snažan otpor daljem pritisku primene neoliberalne ekonomije od strane MMF, EU i globalističkih snaga. Grčki referendum koji je po tom pitanju rekao snažno ne, predstavlja novi demokratski poraz globalizma, slično rezultatima drugih izražavanja volje građana širom Evrope proteklih godina (Francuska i Holandija 2005, sledećih godina Danska, Irska, Portugalija i dr.). Iako je Cipras potom popustio pod pritiscima globalnih struktura Grčka i dalje u razvijenoj i nerešenoj ekonomskoj i političkoj krizi ostaje simbol zemlje žrtve i nastavka otpora neoliberalnoj ekonomiji i mondijalnim pritiscima. Orban u Mađarskoj razvija sopstvenu politiku, sarađuje i sa Rusijom između ostalog. Makedonija se pod Gruevskim na momente pridigla u znak otpora nametanju globalističke politike, pa se potom javila višestruka kriza, koja još nije prevladana. Iako je srpski faktor pod velikim i višestukim pritiskom, a u Beogradu na vlasti lojalne snage, koje izvršavaju teške naloge atlantističkih snaga prema srpskom narodu, otpor postoji posebno u Republici Srpskoj, opozicija u Crnioj Gori je još uvek snažna, a u samoj Srbiji, nezadovoljstvo širokih populacija je izraženo, istina uz za sada skromno organizovanje i delovanje patritotskog dela opozicije.
Svuda u Evropi je kriza EU i vladajućih režima, što naročito dolazi do izražaja u evroskepticizmu prema Uniji, i otporu atlantizmu. To je posebno izraženo u Francuskoj sa Nacionalnim frontom, ali i na levici, poput Melanšona, kao i po pitanju više drugih stranaka i organizacija (Domenik De Vilpen, Fransoa Bajru, jedno krilo u tradicionalno najjačoj partiji u zemlji – neodegolističkoj UMP i dr.). Prodor migranata sa Jugoistoka Evrope, i izostanak organizovane i jedinstvene politike Unije, kriza poverenja u njene mogućnosti rešavanja i ovog problema, uslovili su dodatan pad poverenja u Brisel i nadnaciolnalne strukture.
U tom kontekstu Vašingtonu i atlantističkim snagama je izuzetno važno da zabeleže određeni uspeh na Balkanu koji bi sam po sebi bio neupitan. To se odnosi na dalje slabljenje srpskog faktora, između ostalog implementacijom pogubnih rešenja i operacionalizacije Briselskog sporazuma, koji i na srednje staze ugrožava opstanak srpske strukture severa Kosova, daljeg razvijanja procesa priznavanja Kosova u međunarodnim telima, te koristeći izrazite slabosti i podobnost režima u Beogradu, pokušaj umanjenja moći Republike Srpske. Međutim naročit uspeh za NATO i globalističke snage bi predstavljalo uvlačenje Crne Gore u NATO, paralelno sa pokušajem oduzimanja moći SPC na ovim prostorima, odnosno Mitropolije Crnogorsko-primorske, što je pokrenuto nacrtom novog zakona o verskim zajednicama. Ukoliko bi se realizovao samo jedan od ova dva zamišljena cilja, a posebno ako bi se to ostvarilo u oba slučaja, Crna Gora bi se za duži period otrgla od bitnih obeležja svog milenijumskog srpskog identiteta, odnosno u slučaju ulaska u Alijansu, faktički usmerila u pravcu potpune dominacije SAD i NATO struktura. Zamišljeni procesi su izrazito nedemokratski i u suprotnosti sa većinskom voljom stanovništva i nailaze na svakodnevne i oštre proteste i suprotstavljanja.
Ostalo je još vrlo malo vremena za realizaciju i zaokruživanje jednog kontinuiteta koncepta Đukanovićeve strateške višegodišnje politike uvlačenja Crne Gore potpuno u orbitu atlantističkih snaga. To je zamišljeno ostvariti pokušajem uvlačenja zemlje u Alijansu i bez referenduma i izostanka većinske podrške građana u tom pravcu i pored besomučne kampanje i različitih pritisaka. Zapravo aktuelni crnogorski režim, oličen u Demokratskoj partiji socijalista, i njihovom koalicionom partneru Krivokapićevim socijaldemokratama, je najmanje naklonjen esencijalnim srpskim nacionalnim interesima, od svih političkih stranaka u Crnoj Gori. Stoga protesti opozicije započeti 25 septembra predstavljaju izrazito neugodan trenutak ne samo za Đukanovićev režim, već i za planirani superfiniš atlantističkih snaga, uvlačenja Crne Gore u NATO, i to po mogućnosti bez referenduma i iole većinske podrške građana. Ovi protesti Demokratskog fronta se odvijaju već drugu sedmicu u kontinuitetu svakodnevno ispred zgrade crnogorske vlade, a poslednjih dana se šire i na ostale gradove zemlje.Interesantno je da se predstavnici SPC uključuju povremeno u proteste Demokratskog fronta, iako se od strane samih organizatora protesta stavlja u drugi plan tako krupna pitanja kao što je odnos prema NATO i delom pitanja koja se odnose na nacrt novog zakona o verskim zajednicama. Pored Demokratskog fronta i Socijalistička narodna partija na čijem je čelu Milić, se solidarisala sa protestima, napustila rad Parlamenta, a njeni funkcioneri i aktivisti dolaze među okupljene (do sada nisu se obraćali narodu na bini, ne učestvuju aktivno u organizaciji protesta).
Približava se dan kada će predstvnici više zemalja članica NATO doći na skup u Podgoricu vezano za ovu organizaciju a prostor ispred vlade i samog centra grada (Bulevar Svetog Petra Cetinjskog, ranije Nemanjina obala) je ispunjen protestantima, koji tu delom spavaju u šatorima. Širenje protesta i na ostale gradove u Crnoj Gori predstavlja dalji razvoj protesta, pa se ovo sve zajedno može smatrati ozbiljnom krizom ne samo Đukanovićevog režima, koji je na vlasti praktično čitavih četvrt veka, već i ozbiljnim unutrašnjopolitičkim zapletom, koji ozbiljno dovodi u pitanje dva krupna poteza, koje je režim planirao, i koji imaju i širi značaj za region. Demolratski fron ima u svom sastavu Novu srpsku demokratiju, kao najjaču političku strnku u zemlji, sa izraženim srpskim prefiksom (recimo SNP se tradicionalno može smatrati kao prosrpska stranka), stranka Pokret za promjene Medojevića ima umereno crnogorski prefiks, sa uvažavanjem načelno i osnovnih srpskih interesa, a treća članica DF, okupljena oko bivšeg krila SNP na čelu sa Predragom Bulatovićem, ima blagi ne posebno naglašeni prosrpski prefiks, a okuplja i birače sa dualnim crnogorsko-srpskim i blago izraženim crnogorskim identitetom. Od ostalih srpskih stranaka, van protesta je oštro i kritički Srpska lista na čelu sa Dedeićem i na jedan odmereniji način Narodna stranka. Neke vrlo male srpske stranke, poput SRS za Crnu Goru su načelno podržale protest. Jedina parlamentarna opozicion stranka koja ne podržava proteste je Pozitivna Crna Gora, koja je ostala u Parlamentu, dakle nije napustila njegov rad.
Ne bih se mogao složiti sa nekim procenama, da su aktuelni protesti Demokratskog fronta, možda projekat «obojene revolucije». Iako je Medojević veovatno možda i najpopularniji političar DF, a za neke je to Mandić, suviše su prosrpske snage u DF izražene, proteste je podržala i SPC, odnosno Mitropolija crnogorsko-primorska, i u postojećem odnosu snaga, gde je sa režimom izvestan kardinalno loš put i završni skok planiran da se dogodi u ovih par meseci vezano za ulazak u NATO i nacrt novog Zakona o verskim zajednicama uperen protiv SPC, ovakav razvoj situacije sa protestima može značiti samo nešto dobro, kontra postojećem stanju. Zeško je poverovati da DF koji je glasao protiv opredeljenja Crne Gore ka NATO nedavno u Parlamentu, sada može predstavljati faktor koji bi vukao u tom pravcu, i to posebno bez referenduma, kako insistira režim. Po popisima stanovništva na srpski deo populacije otpada približno trećina stanovništva Crne Gore, a kada se pogleda i broj onih koji se pored toga što su se izjasnili kao Crnogorci izjasnili da govore srpskim jezikom kao maternjim, i koji su u praksi vernici makar deklarativno Mitropolije Crnogorsko-primorske SPC, onda taj prosrpski deo ukupne crnogorske populacije iznosi oko polovine. Istina zbog besomučnog pritiska režima u tom pravcu, potencijalno otpoljavanjem situacije u zemlji i promenom režima taj udeo bi bio izvesno veći. Stoga optužbe i želje lidera Srpske liste i nekih analitičara da DF i protestanti, pored prosrpske izražavaju i procrnogorski, a i učešće praktično svih nacionalnih grupa u Crnoj Gori, su neargumentovani, jer se samo tako može u postojećim okolnostima demokratskim putem zameniti postojeći pronato i antisrpski režim Đukanovićai Krivokapića.
U Srbiji aktuelni režim ima svoj «dil sa Đukanovićem», čak za razliku od recimo režima Borisa Tadića, koji je znao da se konfrontira po nizu pitanja sa njima svojeveremeno. Uostalom i po pitanju Kosova aktuelni režim nije pokazao u praksi bolje lice od bivšeg Tadićeve i Cvetkovićeve vlasti iako se u medijima čitav aparat upinje da pokaže da aktuelna vlast vodi računa o srpskim itneresima. Crnogorski zaplet se nedovoljno prati u medijima u Srbiji koji ne daju ni iole adekvatnu sliku postojećih protesta opozicije prema režimu, koji geopolitički radi u kontinuitetu protiv esencijalnih srpskih interesa, kako u samoj Crnoj Gori tako i u regionu. Stoga nije ni čudo da je DSS, Patriotski blok, Srpski preporod, SNP, i niz drugih stranaka, intelektualaca njima bliskim, dao saopštenja podrške protestima protiv diktatorskog, atlantističkog i antisrpskog režima Đukanovića i podršku DF i opoziciji.
Uspeh protesta u Crnoj Gori je vezan i za egzistencijalne interese prosrpskog dela stanovništva u zemlji, za šire demokratske ideje, za mir u regionu.Iako nas iskustvo uči da budemo oprezni sa mnogim procesima i pokretima koji su se odvijali poslednjih godina na našim prostorima, i gde je često bilo skrivenog zaleđa, a kao u slučaju recimo projekta SNS i direktnih prevara, postojeće proteste protiv režima u Crnoj Gori nikako ne možemo posmatrati sa neutralne tačke, ili čak kao teoriju zavere i izrazito negativno, što recimo čini Srpska lista i deo srpskog dela javnog mnjenja u Crnoj Gori, kao i neki analitičari u regionu. Ovi protesti se mogu posmatrati kao nešto što je svakako pozitivan elemenat, gde jedan deo pitanja i opredeljenja DF još do kraja nije otkriven, ali svakako sve je to daleko poželjnije i bolje od postojećegg režima, njegove ideologije, antidemokratskog prefiksa, i konkretne politike koju sprovodi. Ako bi DF došao potencijalno na vlast, on svakako ne bi uveo Crnu Goru u NATO van referenduma, a taj proces bi svakako morao biti makar odložen i dalje tretiran u demokratičnijem procesu i ambijentu gde su razlozi za balansiraniju spoljnu politiku Podgorice, i zadržavanje neutralne pozicije svakako daleko jači.
Takođe i po pitanju nacrta Zakona o verskim zajednicama, bi došlo do ili obustavljanja ovog procesa, ili do njegove bitne izmene u saradnji sa verskim zajednicama, konkretno SPC. Kako najveći deo pravoslavnog življa u Crnoj Gori ima prosrpski karakter, bilo kakvo otopljavanje postojećeg antisrpskog sistema mnogo bi značio da se taj pritisak oslabi i čak odagna, što bi i u kratkom, a posebno dužem roku, paraleleno sa demokratizacijom, bitno izemenio nabolje čitav identitetski faktor u zemlji sa srpskog interesa u skladu sa milenijumskom tradicijom ove srpske zemlje, sa najdužom i kontinuiranom državnošću na Balkanu u istoriji, od svih srpskih, a posmatrano po ovom pitanju (kontinuiteta državnosti) i jugoslovenskih zemalja. Činjenica da Crna Gora ima konitnuitet državnosti kroz istoriju, ne bi trebalo sama po sebi da dovodi u pitanje njen srpski identitet, mada treba poštovati i činjenicu da jedan deo stanovništva kroz titoistički koncept, i posebno montenegrinstvo poslednjih godina se odvojio od svog vekovnog identiteta, čemu iz geopolitičkih interesa daju pordšku i pokroviteljstvo atlantistička snage, pa vrlo pažljivo treba voditi politiku demokratizacije, uvažavanja, mira, oslobađanja medija i dijaloga, gde bi odlazak postojećeg režima bio važan preduslov i izuzetno važan korak.
Dr Dragan Petrović
