Ustuknete li samo jedan korak nazad, sve što ste do sad učinili – propalo je! Propašće i Srbija! Neće mnogo vremena proći a neće više imati šta da se brani!
Draga deco, studenti Srbije,
Ovo što Vam govorim shvatite kao poziv na borbu u kojoj vaše oružje i oruđe moraju da budu isključivo knjiga, pero i nauka. Vaše granate da budu čista pisana ili izgovorena reč! Ovo naglašavam da neko iz ovog što Vam pišem zlonamerno ne izvuče zaključak da vas podstrekavam na, ne daj Bože, bilo koji vid oružanih sukoba sa bilo kime. Naprotiv, protiv toga sam, mnogo nam je toga bilo.
Osvrnuću se na dva tragična događaja iz prošlosti srpske mladosti. U oba slučaja, ko imalo “ima u glavi”, prepoznaće tragediju srpske mladosti po nečijem naređenju. Takođe, oba puta ginulo se “po nečijoj odluci” i u korist neprijatelja srpskog naroda. Ne želim da se upuštam u analizu (nisam istoričar), tako da ću da iznesem najbitnije činjenice.
Tragedija Prva
U velikoj tragediji srpske vojske 1915. godine, nakon slavnih pobeda, dolazi do velikih gubitaka u oficirskom i podoficirskom kadru. Po odluci Vrhovne komande i Vlade Srbije, mobilišu se pripadnici studentske omladine. Naime, na vrlo kratku obuku u Skoplju sabralo se njih 1321. Za dužu obuku nije uopšte bilo vremena. Čak su ti mladi ljudi iz Skoplja krenuli kao kaplari, na putu iz Skoplja ka frontu u vozu postali podnarednici, da bi na frontu postali komandiri vodova i četa. Sa Beogradskog univerziteta bilo ih je 600. Svršenih učitelja bilo je 300. Ostali su bili svršeni Đaci trgovačke akademije, mladi profesori, inženjeri, književnici, novinari, slikari, glumci, kao i doktori pravnih nauka. Tu su i imena velikih srpskih književnika: Milutin Bojić, Vladislav Petković Dis, Rastko Petrović, Nestor Žučni (Proka Jovkić, dobrovoljac iz Amerike) i Stanislav Vinaver (Jevrejin-dobrovoljac, jedan od 34 Jevreja). Među njima je bio i Blagoje Popović, kasnije Justin, a danas sveti Justin Ćelijski. U doba najdublje krize na poprište stiže najmlađa srpska inteligencija! Treba naglasiti dase među mobilisanim školarcima našao i određen broj onih koji su studirali u evropskim gradovima, te su se dobrovoljno odazvali pozivu Otadžbine. Dakle, nisu bežali u Evropu, već su srcem čuli poziv Srbije i iz Evrope došli u svoju zemlju, svesni svoje obaveze da brane svoj narod. Od 1321 život je dalo njih preko 1000.
U Gornjem Milanovcu Vrhovni komandant im je izgovorio sledeće reči: “Ni koraka nazad!”
Na otvaranju spomenika ovim mladim srpskim junacima u Skoplju 17. novembra 1935. godine u poruci poslatoj od srpskog Patrijarha Varnave (nije bio u stanju da dođe) stajalo je da su ovi mladi ljudi bili “… heroji divni mladići… nadahnuti na nepresušnim izvorima velikih tradicija klasične prošlosti.”
Zašto i kome je Srbija žrtvovala svoju školovanu mladost? Za slobodu Otadžbine? Istina! Međutim, ovi mladi ljudi nisu znali da će na kraju ispasti da su bili žrtve za one koji su po Mačvi klali srpsku nejač i sa kojima će se kasnije stvoriti zajednička država. Pored njih i 1,247.000 života Srbija je (kao i Crna Gora) uložila svoju kraljevsku krunu u državu koja više neće biti njihova. Zastrašujuće je setiti se da je nakon Albanske Golgote i Solunskog fronta jedan Momčilo Gavrić (najmlađi podoficir u istoriji) primoran da služi vojni rok u Slavonskoj Požegi i da mu komandir bude jedan od onih koji su vešali i klali nedužnu srpsku nejač u Mačvi, a Momčilova vojska njegovom narodu donela slobodu posle 816 godina života bez države.
Postavljam pitanje: da li je umesto stradanja vojske i naroda na putu smrti preko Albanije bilo neko drugo rešenje? Ako jeste, ko je odlučio da se postupi onako kako je i učinjeno? Nikola Pašić, ili još neko sa njim? Da li je Vojvoda Mišić bio u pravu kad je predlagao protiv udar, umesto pokreta na put propasti?
Dakle, ako su srpski mladići (i devojke) – intelektualci- ginuli za “Istinu, Slobodu i Otadžbinu”, da li je bilo normalno da se sa njima sahranjuje Srbija i njena Kruna zarad “bratstva sa nebraćom”?
Tragedija Druga
Baš danas 12. aprila navršava se 80 godina od “proboja Sremskog fronta”. Nikakvog tu proboja nije bilo, već je toga dana nemačka komanda odlučila da se njihova vojska potpuno povlači prema Severu i Zapadu. A pre toga?
Pre toga, onaj koji je naredio svojim proleterima da se u Srbiji ponašaju kao okupatori, koristeći servilne srpske komuniste, napravio je plan da Srbija opet izgubi mladost u golobradim još u stasanju srpskim intelektualcima, koji ni u školi ni u životu nisu bili položili maturski ispit.
Sva nada Srbije nasilno je mobilisana (250.000), bez ikakve potrebe i bez osnovne vojničke obuke, poslata u sremske ravnice da svoj život ponudi iskusnoj i u svakom pogledu naoružanoj nemačkoj sili. U stvari, na onoj strani Save zajedno sa Nemcima bio je ogroman broj opet “braće” Hrvata, koji su spremni da u Sremu ostvare još jedan Jasenovac. Razlika je bila u tome što su umesto njih ovoga puta nasilno privođenje na klanicu izvršili neki drugi po svemu njima slični neprijatelji srpskog Roda.
Nikakve odbrambene položaje u Sremu Nemci ne bi formirali da posle ulaska Crvene Armije u Beograd komunisti nisu požurili da nasilno mobilišu srpske dečake i žrtvuju ih u jedinoj ofanzivi protiv Nemaca u toku Drugog svetskog rata. Svih onih ranijih sedam bile su defanzive. Kad su već bile primorane, ustaško-nacističke snage su se utvrdile, a tragediju u preranoj smrti doživeli su Srbi školarci. Ispred rovova i bunkera kao snoplje su padali dečaci – Đaci! Za šta? Za koga? Ne za Srbiju! Koliko? Prema podacima koji se mogu naći u Vojnom muzeju – oko 80.000.
Dragi studenti, dobri momci i dobre devojke!
Ako znate koga ko još uvek žali za Jugoslavijom, prvom, drugom ili trećom, pustite ih neka se zaluđuju. Vi za bilo kakva ubeđivanja nemate vremena. Na Vama je da izvršite istorijsko delo, da spasite ono što je ostalo, da spasite Srbiju. Nema više ni jedne kapi srpske krvi koja bi smela da se prolije! Nema, narode moj! Srbija i njena budućnost je u Vama. U Vama je i armija dece koju treba da rodite, u Vama su nauka, umetnost, sport, izgradnja, utvrđenja, graničari, oficiri, piloti, u Vama je sve. Ali, pod jednim uslovom: da zemlja Srbija ne izgubi više ni jednog pedlja svoje blagoslovene zemlje, da iz Vas, tj. iz naroda, izbiju na čelo države savesni i sposobni, časni i pošteni čelnici naroda.
Ustuknete li samo jedan korak nazad, sve što ste do sad učinili – propalo je! Propašće i Srbija! Neće mnogo vremena proći a neće više imati šta da se brani! Sećajte se šta napisa naš veliki Đura Jakšić:
“… kostiju kršnih to je gomila,
što su u borbi protiv dušmana
dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći krvlju srca rođenog
mišica svojih kosti slomljene,
da unucima spreme busiju.”
Takođe, ne zaboravite ni ovo: prosveta znači prosvetljenje uma. Obrazovanje je pojam koji potiče od pojma OBRAZ iz staroslovenskog jezika. A obraz znači ikona. Ikona znači Lik. Lik Boga u čoveku. Obrazovanje je iznad i prosvete i nauke. Prema tome, čuvajte obraz, jer bezobrazan znači bezličan, udaljen od Boga. A udaljen od Boga nema kuda već u zagrljaj nečastivog. Mnogo ih je tamo – tamo za Vas nema mesta, niti ste Vi za tamo.
Što ne budete mogli Vi, učiniće Bog. (P. Pavle).
Verujte u Boga, verujte u Srpstvo, verujte u sebe i sve će biti dobro.
Ne zaboravite ni ovo: u borbu i stradanja u obe gore pomenute tragedije studenti su odlazili po nečijem naređenju, po nečijoj komandi. U Vašem slučaju, dični momci i devojke, komanda koja Vas je mobilisala su Vaš razum, čista savest, čedna duša, rodoljublje i svest o potrebi da se borite za opstanak države i slobodan život u njoj. I Vas je pozvala Otadžbina, a mobilisala Vas Vaša savest. Ona Vam neće dati da klonete. Pobeda je na domaku, ali ništa “preko noći”. Napred u punoj snazi, ali, kao i do sad, dostojanstveno i smireno.
Strpljenje je u stvari žrtva. Na očigled celog sveta Vi ste, dragi studenti, sebe već prineli, dali sebe, ali ne na propast, ne na smrt, već za bolje sutra, za bolju Srbiju, za život u Srbiji u ljubavi prema njoj.
“Ni koraka nazad!”
