Prva škola u Beogradu u koju su išli Karađorđev sin i Vuk Stefanović 1808. godine

0
74

Preteča Beogradskog univerziteta, iako skromna, Velika škola na Dorćolu danas mora da predstavlja pravi ponos Srbije koja je tokom 19. veka započela veliku transformaciju od periferije Otomanske imperije ka evropskoj državi.

Sve je počelo da se menja, preko noći, a potreba za visokim obrazovanjem ozbiljno je shvaćena odmah posle Prvog srpskog ustanka. Škola je, naime, otvorena 1808. godine u vreme kada je Beograd još ličio na tursku kasabu i bio samo jedna mala varoš pod moćnom tvrđavom.

Zapravo, sama državnost Srbije bila je upitna u tom trenutku, odlučujuće bitke ustanika su se još vodile, prilike se menjale, a neki srpski dečaci sedeli su mirno u jednoj sobi i slušali svoje predane profesore koji su im s ljubavlju predstavljali istoriju, zemljo-opis, jezike, računanje…

Zdanje u kome se nalazila škola na snimku nastalom jedan vek kasnije od vremena kada je radila

O tome kako je izlgedalo predavanje u čuvenoj Velikoj školi pisao je Lazar Arsenijević – Batalaka u memoarima “Istorija srpskog ustanka”, inače, školski drug Vuka Karadžića.

Zasluge za osnivanje Velike škole zvanično se pripisuju Dositeju Obradoviću. Zanimljivo je da Batalaka spominje kao osnivača Ivana Jugovića (rođenog kao Jovan Savić), koji je u svakom slučaju dao značajan doprinos Velikoj školi.

Ipak, treba napometuti da je reč o memoaru i da nam takvi tekstovi prenose više atmosferu, utiske i sećanja, nego istorijske činjenice. Batalaka je dao dragoceni opis rada škole.

Dragoceni svedok o počecima srpskog školstva u Beogradu: Lazar Arsenijević Batalaka

I sam je Karađorđe ovu ideju prihvatio i, navodno, Jugoviću dao jednu tursku kuću, platu i ogrev za te potrebe.

Svi srpski sinovi koji su pokazali naročito znanje u svojim sredinama u čitavoj zemlji, ma iz kakvih porodica da dolaze, pozvani su da se priključe Velikoj školi. Među njima je bio i Karađorđev sin Aleksa, kao i sin Vase Čarapića Ilija. Jedan od đaka je bio i Vuk Stefanović, koji je tek kasnije postao Karadžić. Batalaka se ovoj skupini pridružio tek u drugom polugodištu, pa je rešio da “ponavlja” i da naredne godine presluša i predavanja iz prvog polugodišta.

Na fotografiji iz sedamdesetih godina 20. veka

Spominju se razna sela i varoši odakle su pristizali đaci: Kličevac, Žabari, Ostružnica, Azanja…

Da Vas podsetimo:  Genocid nad srpskom decom

Zanimljivi su bili nazivi predmeta“istorija svemirna“, koja je pokrivala gradivo “od stvorenja sveta, pa do razdeljenja crkve“. Jugović je, po pisanju Batalake, đake učio i računanje, kao i nemački jezik. Za istoriju su postojale i karte starog sveta.

Vođa Prvog srpskog ustanka koji je obezbedio rad škole i čiji sin je bio jedan od prvih upisanih đaka: veliki Karađorđe Petrović

On je odmah, sa troškom od svoje male plate, počeo izdržavati i dva siromašna đaka (…) a čini nam se da je i na Vuka trošio. On je i veliki broj svojih knjiga, srpskih i ruskih, svojim đacima predao da ih pobudi k čitanju i da na to slobodno vreme od nauke s polzom provoditi mogu”.

Jugovića ubrzo za katedrom nasleđuje Miljko Radonić, da bi se kasnije broj profesora povećavao.

U to vreme čitava škola bila je jedna učionica, tj. soba, u kojoj su boravile dve klase. Tek kasnije kupljena je druga kuća – prekoputa. To je bila “dvokatna” kuća sa osam soba. Dograđena je još jedna soba u kojoj su boravili siromašni đaci – može se reći, prvi internat.

U trećem polugodištu školu napušta Vuk Karadžić “povodom što mu se jedna noga zgrčila”.

U školu su uvođeni i novi predmeti: “zemljoopisanije sveopšte”, “pravo narodno, pravo državno i način suđenja kriminalnog”, crkveno pojanje, ali i učenja o srpskoj i istoriji i geografiji važnih evropskih država.

Nikakvog napisanog ustrojstva ova Velika škola nije imala. Ljubav k otečestvu i potreba zemaljska napisale su štatut za ovu školu u glavi praviteljstva i u duši i srcu profesora.” Nije bilo stroge podele na sate i časove, profesori su davali sve od sebe da nauče srpske đake, čak i “moralnu nauku” nedeljom i praznicima.

Da Vas podsetimo:  Srbija je 4. najsiromašnija zemlja Evrope, a ni „bronza“ nam nije daleko

Zgrada danas.

Platu su profesori dobijali od države u dukatima.

A đaci bezuslovno bili su, iako nikakvog zakona školskog napisanog nije bilo, raspoloženju svojih profesora potčinjeni.”

Đaci su izučavali i borbene veštine: “fehtovanje” sabljama i “egzercir” puškama. Škola je radila u najtežim vremenima, tokom Kameničke bitke i u trenucima borbe za opstanak države.

Ipak, slom Prvog srpskog ustanka je za neko vreme zatvorio ovu školu. “Ah! Pa zar je Srbija morala pasti, u kojoj su se ovako sinovi pothranjivali da je služe i da se radi nje žertvuju”, zaključuje Batalaka.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime