Najmonstruozniji logor smrti na Balkanu i jedan od najsurovijih nacističkih logora, osnovan od strane njihovih saveznika, ustaša, bio je masovno stratište stotine hiljada Srba, Jevreja, Roma i političkih protivnika ovog nakaznog režima.
Reč je naravno o Jasenovcu.
Magazin Nedeljnik došao je u posed do sada neviđenih fotografija, koje je su delo reportera tada novoosnovane agencije Tanjug, Branka Savića. On je bio prvi fotoreporter koji je ušao u logor smrti u kojem su ustaše vršile svoj krvavi pir, sopstvenu verziju „konačnog rešenja“.
Pored fotografija, značajan istorijski dokument predstavlja i njegova novinarska beležnica, koju je naslovio „Put na front“, u kojoj je opisao završetak vojnih operacija u Jugoslaviji u maju 1945. godine.
Fotografije jasenovačkog pakla su dugo skrivane od očiju javnosti, po naređenju tadašnjeg najvišeg državnog vrha. Zbog čega je to bilo tako, pročitajte u ostatku teksta, koji prenosimo u celosti.
Edvard Kardelj je lično izdao naređenje da fotografije „nestanu“
Pisati o Jasenovcu, pošto su partizani i Sovjeti porazili fašiste i “narodne neprijatelje”, komunistima nije išlo u prilog u stvaranju države na temeljima bratstva i jedinstva.
Kako objasniti iskonsku mržnju, mesto zla koje su ustaše stvorile, divljačka ubijanja desetina hiljada Srba, Jevreja… Donesena je odluka da se o Jasenovcu ćuti.
Branko je decenijama kasnije pričao da je foto-filmove logora Jasenovac iz Zagreba poslao u Beograd.
– Sećam se da je u Tanjugu tada za fotografije bila glavna neka Eva, ili Evica, ali nije ona kriva. Tek kasnije sam čuo da je naređenje da slike nestanu izdao Edvard Kardelj – pričao je Savić.
„Nestalim“ fotografijama je trebalo 75 godina da ugledaju svetlost dana
Međutim, slike nisu nestale… “Put na front”, objavljen u Nedeljniku, pročitao je i Radovan Cukić, kustos foto-zbirke i načelnik Odeljenja za istraživanje muzejskog fonda Muzeja istorije Jugoslavije.
On se odlučio da pozove redakciju ovog lista:
– Pokušavam da vas nađem danima… Mislim da sam našao fotografije koje prate novinarske beleške Branka Savića… – nastupio je Cukić.
Isprva je usledio tajac, a nedugo potom i pitanje da li je siguran da je zaista reč o tim fotografijama. Njegov odgovor je je bio nedvosmislen.
– Jedan kroz jedan. Dnevnik je jako detaljan, prati fotografije. To je sigurno to – rekao je Cukić.
Trebalo je fotografijama iz tek oslobođenog Jasenovca čitavih 75 godina da ugledaju svetlo dana. Istini za volju, Jasenovac nije ni oslobođen – ustaše su, u bežaniji, prikrili, koliko su mogli, tragove beščašća i zločina, a partizanske jedinice su ušle u porušeni logor smrti…
Logor Jasenovac bio je najveći koncentracioni i logor smrti u Nezavisnoj državi Hrvatskoj na prostoru okupirane Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. Formiran je u avgustu 1941. godine u okolini istoimene varoši, a uništile su ga ustaše aprila 1945. godine da bi sakrile svoje zločine.
Broj žrtava ni do danas nije tačno utvrđen
Broj žrtava nikada nije tačno utvrđen. Logorska arhiva je dva puta uništavana. Zemaljska komisija Hrvatske, osnovana 1945, konstatovala je u izveštaju Međunarodnom vojnom sudu u Nirnbergu, da je broj žrtava između 500.000 i 700.000.
Žrtve logora bili su Srbi, Romi i Jevreji, komunisti i antifašisti, koji se nisu slagali sa politikom fašističke Nezavisne države Hrvatske.
U napušteno mesto Jasenovac i nedaleko od njega razoreni logor, 2. odnosno 3. maja 1945. godine, prve su ušle streljačke čete 1. bataljona 4. srpske brigade 21. srpske divizije Jugoslovenske armije.
„Što smo dalje odmicali, sve više smo osećali blizinu fronta“
Branko Savić 4. maja 1945. godine zapisuje:
„Izjutra smo nastavili i sasvim neočekivano našli u Pakracu štab Prve armije. Prvi nas je dočekao drug Labud-Kusovac, načelnik prop. od. pri prvoj armiji. Prvi put da nas neko lepo dočeka i ugosti.
Stvarno je ručak bio više nego izvrstan, naročito za nas Beograđane koji smo usput još više izgladneli nego u Beogradu.
Komandant I armije, drug Peko Dapčević, generalajtnant, takođe nas je lepo dočekao i dao nam dragocene podatke o kretanju fronta i saopštio nam da je oslobođen Jasenovac, najozloglašeniji logor u kome su ustaše klale Srbe po volji.
Mi smo odmah odlučili da odemo i obiđemo taj logor te smo odmah i krenuli. Usput smo sretali kolone ranjenika kao i komoru s namirnicama.
Što smo dalje odmicali, sve smo više osećali blizinu fronta. Mostovi su svi dignuti u vazduh ali su pionirske trupe brzo popravljale tako da smo mi svuda prolazili bez teškoća i zadržavanja.
Oko tri sata po podne stižemo u Banovu Jarugu gde se već čuju topovi i po čemu se najbolje određuje blizina fronta. Preko Novske približavamo se Jasenovcu, ali je tu prepreka za auto te moramo peške oko 4 kilometra.
Obadva mosta, železnički, kao i kolski minirani su i razoreni te smo čamcem prešli reku i već izdaleka opazili visoke zidine logora ‘Jasenovac’“ piše svoje utiske Savić, a prenosi Nedeljnik.
Ustaše su porušile većinu objekata, u pokušaju prikrivanja monstruoznih zločina, a spalili su i skoro celo selo
„Kapija, kao i svi bunkeri sa koji su ustaše čuvale zarobljene, srušeni su. Pogled na ceo logor ni izdaleka ne može da pruži iluziju kakve strahote su tu počinjene.
Obilazimo zgarišta, porušenih i zapaljenih zgrada i baraka, koje se još gde-gde puše. Nailazimo i na nekoliko izgorelih leševa zarobljenika koji su pokušali da se sakriju prilikom poslednjeg odvođenja, ali su ipak stradali.
Logor leži na samoj Savi, i na obali vidimo nekoliko leševa pobijenih i bačenih u Savu. Pošto je već sumrak polazimo za selo Jasenovac radi prenoćišta.
Selo je odmah do logora, prilično veliko ali skoro spaljeno. Ustaše, bežeći, spalili su ne samo logor nego i celo selo. Jedva smo našli po koju kuću koja nije izgorela, a nekoliko njih je još dogorevalo i noću davalo jezivi crveni oblesak na nebu.
U selu smo našli jednu četu koja nas je nahranila večerom i doručkom, a uz to smo dobili i raznih likera koji su pronađeni u ustaškim stanovima.“ piše Savić.
Ustaše su ubijale masovno i uvek na drugi način, potoci krvi su tekli Savom
„Tu su bila i dva bivša zarobljenika iz logora koji su uspeli da se čudnim slučajem spasu sigurne smrti.
Oni su nam opisali život u logoru kao i njihove utiske.
U logoru je bilo raznih radionica, kao kolarska, obućarska, fabrika lanaca i ciglana. Radnici su svuda bili zatvorenici, najjeftinija radna snaga.
Takođe su obrađivana zemljišta u samom logoru kao i van njega. Tako su preko leta oko 80 žena obrađivale zemlju, a na jesen su ih poveli, mesto nazad, u logor, u smrt. Naredili su im u skeli kojom su ih prevozili, da se svuku i onda ih poklali sve od reda.
Isto tako su često transporte novih zatvorenika poubijali pre nego su ih i uveli među ostale u logoru. Ubijanje se vršilo masovno i uvek na drugi način. Jedan od tih je bio da su im svima zavezali ruke na leđima i kroz ruke provukli jedan jak konopac da ne bi i jedan mogao da se izdvoji. Potom su ih pored Save jednog po jednog odvajali i nožem za vrat, klali i bacali u Savu. Obično su im još rasporili stomak da se ne bi naduli pa izašli na površinu.
Jedom su uspela 2 zatvorenika da uteknu i za kaznu su polovinu logora stavili u okove, tj. oko nogu su im zanitivali široke pehove vezane lancem.
Bilo je strahota za opisivanje za celu knjigu, samo kad bi čovek imao sve podatke.
Iz Jasenovca smo krenuli 5. V ko 1…”
Tako završava Savić svoj susret sa ustaškim logorom smrti.
Izložba Muzeja Jugoslavije povodom 75 godina od završetka Drugog svetskog rata obuhvata i ove nikad do sada viđene fotografije
Filmovi iz Brankovog foto-aparata sa slikama užasa stigle su do Tanjuga i onda – nestale.
Nije se tada postavljalo pitanje o slobodi štampe ili cenzuri, sve je bila propaganda, a slike pobednika i poraženih su crno-bele baš kao ove Brankove fotografije iz Jasenovca.
– Kabinet maršala Jugoslavije formiran je 1947. godine, a u okviru njega odeljenje za štampu sa foto-odsekom. Pretpostavka je da je Maršalat preuzeo ove Tanjugove negative, kako bi nadomestio nedostatak fotografija Josipa Broza Tita za taj rani period, neposredno posle Drugog svetskog rata, to jest od 1944. do 1947. godine kaže Cukić.
– U prilog tome govori i činjenica da se u Muzeju Jugoslavije nalaze negativi i kontakt-listovi koje je neko pregledao i pedantno obeležio one na kojima se nalazi Tito. Preko 900 rolnica negativa pokriva period od 1944. do 1947. godine i za sve njih i listovi sa kontakt-kopijama, koje nose manje ili više informacija. Uz dnevnik „Put na front“ ovi filmovi su pojašnjeni i istorijski kompletirani – objašnjava Cukić, a prenosi Nedeljnik.
Muzej istorije Jugoslavije pripremio je reprezentativnu izložbu posvećenu jubileju 75 godina od završetka Drugog svetskog rata. Autori izuzetne izložbe su Radovan Cukić, kustos foto-zbirke i načelnik Odeljenja za istraživanje muzejskog fonda Muzeja istorije Jugoslavije, i Milica Tomić, istoričarka umetnosti, saradnica u dokumentaciji Muzeja istorije Jugoslavije. Među stotinama fotografija koje beleže kraj Drugog svetskog rata, od kojih mnoge nisu nikada viđene, tu su i one koje je napravio Branko Savić.
Izvor: Nedeljnik / Uglješa Balšić
