Istorija se ponavlja uvek kao farsa.
Psi rata svoju ćud nikada ne menjaju.
Uprkos promeni evropske dlake, ostala je ista šovinistička retorika i mržnja.
Bilo je dovoljno samo da zalaje jedna seoska džukela.
I da čopor avlijanera počne besno da laje i da reži.
Isti oni koji su nas pre nasilnog primirja terali u krvavi rat.
Iste te njuške smo gledali nedavno kako se grle i ljube.
Pokazivali su svojim gazdama da su dobre kuce i da ne ujedaju.
Danas laju na sav glas preko svojih medija i prete novim krvavim ratom.
Džukele ostaju džukele.
Stvoreni su da glođu tuđe kosti.
Lešinare na tuđim nesrećama.
Napadaju samo u čoporu.
Tada se osećaju moćno.
Nije im bilo dovoljno razaranja i ubijanja.
Nije im bilo dovoljno nevinih žrtava.
Ne osećaju nikakvo sažaljenje prema ti nastradalim.
Naučili su da laju, dok drugi ginu.
I evo njih ponovo u čoporu .
Reže jedni na druge i besna pena im udarila na žvalave čeljusti.
Oblizuju se i raduju novim ratovima i ubijanjima.
Spremaju se da ponovo budu psi rata.
Nije problem u njima, tim krvoždernim psima rata.
Problem je u nama, što smo se uplašili.
Što smo se povukli pred tim avlijanerima.
Što živimo u strahu od tog divljačkog režanja i lajanja.
Umesto što bežimo od njihovog besnog ludila.
Morali bismo da se okrenemo i da krenemo na njih.
Sa štapom u ruci.
Bolje da mi njih ukrotimo, nego da oni nas izujedaju.
Branko Dragaš
dragas.biz
