autor:Jovan Mirić
Srbi se predstavljaju individualno, dok ih Hrvati, gledajući podatke u psovkama, ubijaju masovno, kolektivno
Istraživaču koji pred sebe stavlja problem ustaškog zla prema Srbima na raspolaganju stoje različiti podaci. U prvoj grupi su oni koji dolaze od preživelih, koji su bili u neposrednom kontaktu sa zločincima, trpeli ga na brojne različite načine i kasnije ga, preživevši nekako, izneli u javnost. U drugu grupu spadaju podaci javno dati u nekom obliku (govori, štampa, zakonska regulativa, partijski programi i sl), kao i iskazi počinilaca dati sudovima posle rata. Iz različitih razloga podaci iz jedne kao i iz druge grupe veoma su oskudni,. ali se može reći da su najoskudniji podaci iz prve grupe.
Podaci koji spadaju u prvu grupu kazuju o neposrednim učesnicima, odnosno, bolje rečeno, o neposrednim počiniocima na terenu. U toj grupi dostupne su nam tri vrste podataka;
a) ponašanje delatnika, izvršilaca zločina nad Srbima,
b) njihova verbalizacija i
v) njihova emocionalna ekspresija.
Na neki način i verbalizacija bi mogla da se shvati kao ekspresija. U prvom redu to bi obuhvatalo psovke i uvrede, kojima se ovde jedino bavimo. Međutim, ne bi svaka verbalizacija mogla da se podvede pod ekspresiju, tako da ima smisla da se psovke i uvrede izdvoje u posebnu podgrupu.
Naravno, najviše podataka imamo o ponašanju, odnosno o postupcima ustaša i drugih delatnika, a najmanje o emocionalnim izrazima (zabeleženo je tek nekoliko primera koje su obelodanili neki sveštenici Srpske Pravoslavne Crkve). Za psovke i uvrede takođe se može reći da su siromašnije dokumentovane. Prema ukupnom broju koji smo utvrdili u pregledanim papirima one, psovke i uvrede, stoje bliže ekspresiji nego ponašanju. Lako je razumeti zašto je tako. Preživeli Srbi, suočeni s neposrednim ugrožavanjem života, bili su tako zaokupljeni postupanjem ustaša da im je verbalno izražavanje njihovo odlazilo u neki dalji plan. Sa druge strane, dajući kasnije izveštaje o tome šta se zbivalo i šta su preživeli, opet su psovke i uvrede bile neuporedivo manje značajne u poređenju s postupcima dželata. Po svemu sudeći, takvih verbalnih izraza bilo je znatno više nego što broj sakupljenih primera nagoveštava. Čak bi se moglo pretpostaviti, na osnovu brojnih razloga, da su retki primeri klanja i ubijanja vršenih u tišini, ćutke (mada je bilo i takvih). Sigurno je da su se mogla čuti razna podvriskivanja, urlici, ohrabrivanja i sokoljenja „saradnika“ itd. Da je broj psovki i uvreda bio znatno veći nego što je zabeleženo pokazuje i primer srpskih sveštenika, koji pominju „ogavne i skaredne reči“što su im upućivane, ali iz pristojnosti ne iznose nijedan konkretniji primer.
Uvrede ovog puta nismo obuhvatili kvantitativnom analizom, ali se može reći da su i one česte i grupisane oko nekoliko „standardnih“ koje je lansirao još Ante Starčević.
Analiza psovki bila je sasvim jednostavna: trebalo je samo prebrojati sadržinski različite psovke u onom obliku u kojem su date u tekstovima u tabeli koja nije unapred napravljena nego krojena na osnovu pronađenog materijala. Stoga se na kraju pojavio veliki broj ćelija u tabeli s vrlo malim brojem jedinica (konkretnih psovki), najčešće samo s jednom. Upravo stoga ovde nećemo prikazivati celu tabelu sa 15 ćelija, nego ćemo pristupiti uobičajenom postupku sažimanja. Ukupno je nađeno 56 jedinica.
Pre saopštavanja rezultata treba da se kaže sledeće: analiza je u ovoj fazi obuhvatila samo Liku, Kordun i Baniju, odnosno knjige koje su objavljene (D. Lastavica, P. Zinaić, Đ. Zatezalo, P. Babac), nekoliko zbornika Hrvatskog arhiva u Karlovcu i dostupnu arhivsku građu Arhiva Jugoslavije i Državnog arhiva Srbije. Imajući u vidu veličinu obima pregledane građe, jasno je koliko je malen broj od svega 56 traženih informacija.
Od pojedinačnih konkretnih psovki najčešća je ona u kojoj se pominje „majka srpska“, uz pripadajući glagol.. Našli smo ukupno 32 primera sa tom psovkom, što iznosi 57% od celog uzorka. Sledeća po učestalosti je „majka vlaška“, sa ukupno 5 jedinica (oko 9%), dok od ostalih pojedinačnih psovki nijedna ne dostiže vrednost veću od 3. Tu spadaju one u kojima se pominju: kralj Petar (ili još „balavi“), srpska slava (ili krsna slava), srpski Bog, Srbija, Srbi, srpski kralj, kraljica Marija, pravoslavno sveštenstvo, majka mutlačka[1], majka četnička, majka srpska i partizanska, sunce (partizansko, krvavo), majka komunistička i, u jednom slučaju – Jugoslavija. Samo dve psovke pominju nešto što spada u lični odnos sa žrtvom: „tvoja majka“ i „dijete“.
Sažimajući ćelije vidimo da najveći broj stavki sadrži pridev „srpska“ (vlaška, mutlačka); takvih psovki ima ukupno 43 (skoro 77%). Još sažimajući ćelije vidimo da se svega 5 psovki od 56 ne tiču srpstva kao kolektiva, tj. više od 91% svih psovki pogađa nešto što je srpsko. Srpska majka je, kao što rekosmo, ubedljivo na prvom mestu.
Izneti podaci su tako grupisani kao da im nije ni potrebno tumačenje, kao da sasvim dovoljno govore i sami: predmet verbalnog nasilja (kao, uostalom, i fizičkog) jesu Srbi i sve što je srpsko. Ipak, njihovo puno značenje sagledaćemo kad ih stavimo u odgovarajući kontekst međuodnosa Srba i Hrvata.
U glinskoj crkvi tokom leta 1941. godine bilo je nekoliko klanja Srba. U jednom od njih, kad su poklani već ležali u krvi na podu crkve a ustaše krenule da provere svoj učinak, ustaje iz ubijenih jedan nedoklan i obraća se ustašama rečima da on nije ništa kriv. Takvi komentari usred klanja mogli su se često čuti. Srbi se, dakle, predstavljaju individualno, dok ih ovi drugi, gledajući podatke u psovkama, ubijaju masovno, kolektivno. To razmimoilaženje jedna je od strana, ne najmanja, ukupne tragedije pravoslavnih Srba u NDH.
Još u prvim mesecima trajanja ove države, kad su tek počinjala ubijanja Srba, neposredno predstojeće žrtve izražavale su svoju nevericu u glasove koji su do njih dospeli sledećim rečima: neće -čovek na čoveka, -komšija na komšiju, -država na svoj narod. U sećanjima preživelih nikad se nije čulo: neće Hrvat na Srbina. Ukratko, srpsko neverovanje iskazano je univerzalističkim formulacijama (verovanje da je svet jedan i da je dobar, pravedan), naspram napred navedenih podataka o hrvatskoj verbalizaciji. Uzimajući u obzir metodološka ograničenja ovog istraživanja, ipak bi se moglo reći da Srbi nisu toliko udaljeni od Hrvata koliko su Hrvati od Srba. S druge strane, i na taj način se može videti koliko je ta nesrazmera u distanci bremenita rizikom i opasnostima za jednu stranu.
