Dobro čini i dobru se nadaj! Predsedniku Republike pripala je Hipokratova medalja, za koju sam zahvaljujući predsedniku prvi put i čuo, uručilac je Društvo lekara Vojvodine, senku na ovaj veličanstven događaj bacili su novinari koji ni u jednom od tekstova koje sam pročitao – volim da čitam takve vesti: odlikuj, i bićeš odlikovan, uči nas i Sveto pismo – nisu napisali ko su sve dobitnici ovog priznanja, što se inače radi. Time je nanesena nepravda prethodnim laureatima, sabornim prećutkivnjem njihovih imena odgurnuti su nepravično u brzi zaborav.
Potražio sam na klet. internetu imena prethodnih dobitnika Medalje, ali mi se stalno otvarao isti svitak: predsedniku Vučiću uručena takva i takva medalja, pa nisam načisto je li medalja možda ustanovljena baš zato da bi se uručila predsedniku, ili je svoj zvezdani trenutak doživela tek sada.
Vseznaika bi, da samo ima malo više slobodnog vremena, mogao da za godinu-dve (zbog vežbi, inače bi gradivo savladao brzinom kojom je naučio nemački, kineski etc.) završi i medicinu sa odlikom, medalju je osvojio za unapređivanje zdravstva, ali ovo onda treba da bude nauk drugim kak se veli strukovnim udruženjima, i ona bi morala odati priznanje predsedniku Republike za sve što je uradio u njihovim oblastima, a to su sve oblasti u Šifarniku (kakva reč!) zanimanja: ako postoji Asocijacija arhitekata Srbije (AAS), ne treba da okleva, jer je predsednik otac savremene arhitekture, ULUS ne znam šta čeka! Da ništa drugo nije uradio osim što nam je poklonio spomenik Velikom županu i Beograd na vodi, zaslužio je i da postane počasni član Udruženja vajara i da bude ovenčan Fidijinom medaljom, da ne nabrajam sada sve oblasti koje je vladar lično i samopožrtvovano preporodio, Udruženje dramskih umetnika moralo bi se, bolje ikad nego nikad, povesti za novosadskim lekarima, i studenti glume i glumci mogu od vladaoca da nauče više nego od ikog drugog, udruženja navijača trebalo bi svakog meseca da mu daju Značku primernog navijača, večiti rivali koji večito duguju porez državi zar ne bi trebalo da stadione nazovu njegovim imenom, “Zvezdin” da se zove samo Aleksandar, a “Partizanov” da se zove “Vučić”, pa nije li nedavno dokazao da se na naše najtrofejnije klubove nipošto ne može i ne sme gledati kao na obične poreske obveznike i dužnike, 93% prijatelja sporta navija za jedan od ova dva velikana, prosvetlio nas je predsednik, Zavod za statistiku zašto mu ne dodeli Pitagorin prsten, pa najveći deo podataka Zavod naprosto preuzima iz onoga što predsednik drži u glavi i rasipa na svojim omiljenim televizijama, profesori Ekonomskog fakulteta dokle će kriti koliko uče od predsednika?!
Dosta o laureatu i prezahvalnom vojvođanskom lekarluku, ministar Vulin hrabro se nosi sa američkom ambasadom i silom koja iza ambasade postojano stoji, prekomorskoj zemlji nije, gle, po volji Srpski svet, što je lični dar ovog pukovnika policije svim Srbima sveta i što će do kraja sveta (ovog običnog) biti pukovnikova zadužbina: “Vi smete da imate američki san”, skresao im je u brk, budući od većine u Senatu i Kongresu stariji po činu, “a nama ne date da sanjamo srpski san!”
Među srpskom javom i med srpskim snom uspešno je priveden svetosavskom završetku kamp za maloletnu Srpčad iz okruženja i rasejanja (zašto to ne zovemo: Raseljena, zar ne svuči srpski i slovenski?), pitomci su svoje kampersko znanje upotpunili i dovrhunili trima posetama, predsedniku svih Srba (tako nas uči colonnello), supruzi predsednika sviju Srba i nakonec duhovnom ocu i Vulinovom, i mom, i celom Srpskom svetu, Njegovoj svetosti patrijarju serbskomu, gde su se mogla lično potužiti ako njihovi roditelji ili staratelji trpe zulum upravitelja škola koji između sakralnog i svetovnog biraju ovo drugo, oličeno u bezbožnom i nadasve nepotrebnom graždanskom tobože vospitaniju.
Ali zar ne bi trebalo da i odrasli Srbi negde u prirodi budu upućivani u izuzetnosti srpstva, mnogi uprkos poodmakloj životnoj dobi ne znaju da srbuju, što bi trebalo da im je urođeno, ali nažalost nije, pa imamo toliko učitelja za ovu uzvišenu misiju, srboučitelja, imamo još nezagađenih područja, do kojih nisu doprli ni američki ni kineski buržuji, treba samo neko da pokrene kako se to nekad govorilo inicijativu. Voleo bih da to budem ja, pa da me otac Srpskog sveta jednog lepog dana primi, kao Novaka Đokovića što je primio, nakon čega je došlo do teniserovog preporoda, dok je domaćin naučio kako da oštro i precizno riternira kad mu Nesrbi neviteški serviraju.
Piše: Ljubomir Živkov
Izvor: Istinomer
