Pun koverat novčanica i suverenizam

Videli ste snimak na kojem Anđus iz koverte vadi svežanj novčanica od 500 evra (ovde)? Ukupno €30.000 (ovde).

Priznajem da nikada toliko novca nisam imao u rukama. Mislim da sam dva puta u životu držao novčanicu od 500 evra, ali ne više od dve istovremeno.

Dobro, tipičan sam predstavnik „akademskog proletarijata“ koji živi i prehranjuje sebe i bližnje od svog znanja i ne lovi političke „poslove“ i sinekure. Verujem da ni 99% ostalih Srba nije videlo na gomili toliko novca niti od jednog posla, niti inače.

Takođe verujem da bi 99% Srba bilo srećno da vanredno dobije samo tu jednu novčanicu – ona bi ih razrešila mnogih tekućih briga.

Mediji bliski vlasti kažu da je Anđus, uključujući dotičan koverat, „uzeo preko 600.000 evra od jednog biznismena kako u svojim emisijama ne bi otkrivao detalje o njemu i njegovom biznisu“ (ovde). Informer veli – „čak 650.00 evra“ (ovde).

Takođe se kaže da je Anđus od dotičnog biznismena „potraživao“ ukupno 2,5 miliona evra (ovde). To je 5000 novčanica po 500 evra.

Priznajem, toliki novac ne mogu ni da zamislim. Kao što ne mogu da zamislim ni čime je, zapravo, jedan sportski novinar mogao da „ucenjuje“ biznismena koji se bavi asfaltiranjem puteva.

Reč je, naime, kako pišu Novosti (ovde), o „biznismenu Milojici Markoviću, vlasniku preduzeća Srem put“. Šta je Anđus znao o njemu i čime je mogao da ga ucenjuje? Da ima ljubavnicu? Da je gej? Da u stanu drži seksi kozu?

Onda se javio nekadašnji funkcioner SNS-a Saša Mirković (ovde i ovde). On kaže da je Milojica Marković angažovao Anđusa kao „direktora marketinga“ kako bi preko njega stupio u kontakt sa Aleksandrom Vučićem. Vučić je navodno trebalo da mu pomogne da izbegne zatvor koji mu je pretio zbog sumnjivih poslova njegove firme „Europark“ sa „Nibens grupom“.

Nakon prvog razgovora, prema Mirkovićevim rečima, Vučić je organizovao sastanak na kome je bila i ministarka Zorana Mihajlović. Posle tog „samita“, Milojica Marković dobija poslove u vrednosti od 25 miliona evra.

Marković je Anđusu, po dogovoru, bio dužan da isplati postotak od dobiti. U poslovima vrednim 25 miliona evra, deset posto je 2,5  miliona.

No, vlasniku Srem-puta to je bilo mnogo. Zar da dȃ tolike pare samo zato što ga je Anđus odveo kod Vučića? Počeo je da odugovlači sa isplatom, pa je Anđus izgubio strpljenje. Stao je da pritiska čak i Vučića, najavivši seriju emisija u kojoj će obznaniti kako izgleda uobičajeni biznis sa vlašću danas u Srbiji: „Velika ispovest Dejana Anđusa: moji dogovori sa Vučićem“ (ovde).

Onda je usledio telefonski poziv Milojice Mirkovića u kome je Anđusu ipak najavljen novi koverat od 30.000 evra. Anđus se „primio“. U svojoj emisiji odmah je postao mekši, a zatim je došao i na zakazanu primopredaju. Tako je i pao (vidi ovde).

Smatra se (ovde) da je Anđus pokazno kažnjen jer je pokušao da prekrši „omertu“ – zakon ćutanja o poslovima srpske političke klase. Prema tom mišljenju, slučaj Anđus svedoči o tome „da su ljudi spremni da plate za susret u četiri oka sa Vučićem i da do tih susreta dolazi. Visinu provizije znaju upravo ovi koji danas  linčuju Anđusa“.

„Slatku zaradu“ na asfaltiranju puteva objasnio mi je prijatelj, saobraćajni inženjer i vlasnik putarskog preduzeća. „Na deset kilometara puta, santimetar manje debljine ili santimetar manje širine asfalta povlači mnogo para. Ako se izvođač dogovori sa investitorom gde kontrola da uzme uzorak – može se deliti na desetine hiljada evra“.

Ne žalim Anđusa, ali žalim Srbiju. Zbog takvih koverata naši putevi se raspadaju, škole nam se urušavaju, a bolnice prokišnjavaju. Pisao sam već o sistemu političkog kapitalizma u kome su glavno pogonsko sredstvo  koverte. Niži funkcioneri dobijaju kovertu sa 4000 evra (ovde). Oni koji mogu da odvedu do lidera, evo, sada vidimo, uzimaju omotnicu sa €30.000. Saradnici lidera ženi donose kovertu sa €90.000 „za kućne troškove“ (ovde), a koliko je u kovertama na samom vrhu – teško je i pretpostaviti. Za toliko su lošiji naši putevi, škole i bolnice.

Velimir Ilić nedavno je obznanio da mu je Aleksandar Vučić navodno nudio 600.000 evra da se povuče iz politike. „Ja šokiran“, priča Ilić, „a on kaže: `Ma daj, opusti se, već si dugo u politici, šta ti više to treba, uzmi pare, povuci se i uživaj“ (ovde).

„Samo u jednom izveštaju o poslovanju Koridora Srbije“, kaže još Ilić, vidi se da je ‘oprano’ 24 miliona evra i prebačeno na Kipar, a odatle najverovatnije u Emirate. To se zatim vraća možda za ‘Beograd na vodi’ ili nešto drugo što se od toga gradi“, objašnjava Ilić, dodajući da je to „razrađena taktika“ (ovde).

„Treba biti oprezan kada je reč o kritikama Vučićeve vlasti zbog korupcije“, kaže mi jedan patriota. „To je uobičajeni način rušenja suverenista na Balkanu. Tako je oboren Gruevski. A uz sve mane, Vučić ipak pruža neki otpor Vašingtonu. U kojoj se to zemlji danas u Evropi premijer, uz znanje predsednika, pravda ruskom ambasadoru tako što mu nosi stenogram svog intervjua? Samo u Srbiji. Zato ne treba previše insistirati na korupciji“.

Uz svo razumevanje značaja ovog poteza Brnabićeve (o čemu je na FSK pisano ovde), nisam siguran da je valjana logika našeg dobronamernog patriote. Gruevski i ekipa terete se da su kroz korupciju „pojeli“ 5,5 milijardi evra (ovde). Za siromašne balkanske zemlje to je previše, ma koliko neki režim bio suverenistički.

Takođe, sistem korupcije ima tendenciju da se ubrzano širi na celu političku sferu, uključiv i na važne odluke koje se tiču upravo suverenizma. Kako možemo da znamo kada se neka takva odluka (ne)donosi zbog nacionalnih interesa, a kada zbog toga što nema (ili ima) koverte?

Za mene, na primer, ostaje nerazumljivo u čemu je problem u vezi sa zaokruživanjem humanitarnog centra u Nišu tako da ruski deo tog centra dobije status „administrativno-tehničkog osoblja u ambasadi“? Pogledajte samo dijalog koji je urednica Spunjika vodila sa Vučićičem (ovde).

„(Sputnjik) Kako  će se rešiti problem sa statusom Humanitarnog centra u Nišu? Odužila se ta priča…

(Vučić) — Nismo u lakoj situaciji.

(Sputnjik) Šta to znači?

(Vučić) — Nije jednostavno da govorim u o svemu, ali svi znaju da nismo u lakoj situaciji. Vlada će doneti odluku po tom pitanju.

(Sputnjik) Je l vam to stvarno toliko opterećenje?

(Vučić) — Stvarno me to pitate?

(Sputnjik) Da. Ja znam, ali hoću da i ljudi čuju.

(Vučić) — Jeste, veliko. Šta god da uradi vlada, ili neće biti fer i pošteno ili ćemo imati drugu vrstu posledica“.

O kakvim posledicama je reč? NATO će nas opet bombardovati? Potopiće nas Dunav? Izrašće nam repovi?

Znam da se Hojt Ji – vašingtonski izaslanik za ove prostore – zapitao šta će Rusima u Nišu „diplomatski imunitet“ (ovde), a da je ambasador SAD u Beogradu izjavio – bez obrazloženja – da zbog humanitarnog centra u Nišu „ima dobrih razloga za zabrinutost“ (ovde). Takođe, znam da je „Danas“ izmislio informaciju da Vašington i Brisel traže da i oni naprave isti takav centar u Ponikvama (ovde), kao i da su tu „alternativnu istinu“ demantovali redom svi – od američke ambasade, do Vučića (ovde, ovde i ovde).

Međutim, odlučna suverenistička politika ne bi se, valjda, osvrtala na ambasadorsko-izaslanička gunđanja i na novinarske patke građanističkih glasila? Naš ministar spoljnih poslova već je objasnio da je „predlog uvek bio da zaposleni u Rusko-srpskom centru u Nišu dobiju status administrativno-tehničkog osoblja u ambasadi, kao što to imaju NATO i američka vojska, a ne diplomatski ili eksteritorijalni status, to je velika neistina“, dodavši još da takav status „ima i Crveni krst“ (ovde).

Ako je niški humanitarni centar u interesu Srbije, ako je to važna suverenistička odluka, zašto je problem da se ona donese? No, ako se takva racionalna pitanja stave u sklop ekspanzije sistemske korupcije, stvari mogu izgledati i znatno drugačije.

Otuda se u Srbiji, rekao bih, teško mogu razdvajati kritika korupcije i borba za suverenizam. Korupcija je rđa koja sve nagriza, pa će stoga i samo jezgro državnosti ubrzo biti rđom pojedeno i lakše slomljeno.

Baš zato je korupcija zlo koje bi, zapravo, mnogo više trebalo da pogađa patriotsku kritičku javnost nego građaniste. Nije li elementarna istina da samo tamo gde nema korupcije bilo koje vrste, politička elita može donositi zbilja dobre i razborite odluke? A današnjoj Srbiji su takve odluke itekako potrebne.

Slobodan Antonić

www,fsksrb.ru