Pune „second hand“ radnje u koje niko ne ide

1
691
Foto: pixabay.com

Srbi su oduvek važili za narod kome je najbitnije da se u kafiću na sto stave ključevi od kola i najnoviji ajfon, a to što se ajfon plaća na 36 mesečnih rata preko bakine penzije i što je auto u stvari tatin, nije ni važno. Bitno je samo da drugi pomisle da imamo i da smo bogati. Bitno je da nam zavide. Zato je Srbima omiljena turistička tura bilo koji grad u kome postoje  „Chanel“ ili „Louis Vuitton“ radnje da bi se napravila fotografija za Instagram, ali tako lukavo da se ne vidi da u ruci držimo kesu nekog „high street“ brenda.

U toj „modno osvešćenoj” Srbiji pojavio se trend „second hand“ radnji, koje su okupirale gradove. Gužva u njima je tolika da ne može da se kroči, a ljudi se često otimaju oko garderobe. Međutim, koga kod u razgovoru da pitate da li je svraćao u neku takvu radnju, svi prevrću očima u stilu „šta ti pada na pamet, zar ti ja izgledam kao osoba koja bi kupovala tamo?“. Retki su oni koji će priznati da se snabdevaju u radnjama polovne garderobe. Ima i onih koji tvrde da nikad ne bi mogli da nose ono što je nosio neko drugi, pa im je kupovina u „second hand“ radnjama  istovetna izvlačenju komada garderobe iz kontejnera. Ima i onih koji veruju da garderoba sa sobom nosi određenu karmu i energiju, pa nikad ne znaju kako „zrači“ jakna ili bunda koju bi eventualno uneli u kuću. Oni koji su uhvaćeni da kupuju u ovim radnjama, pravdaju se kao da su, u najmanju ruku, uhvaćeni u krađi: „Ma, ne kupujem ja ovde, nego me zamolila komšinica da pogledam nešto za nju“, pa beže sa mesta zločina pre nego što osvanu na nekoj od društvenih mreža kao predmet sprdnje.

Revoluciju je svojevremeno napravila književnica Mirjana Bobić Mojsilović, koja je na svom Instagram profilu objavila da kupuje garderobu na Kalenić pijaci, a kao dokaz  je objavila fotografiju u bundi koja joj je tog dana bila „plen“. Portale su preplavili naslovi kao da je, u najmanju ruku, uradila nešto neverovatno. To što srpska književnica ne nosi firmirane stvari, bilo je u rangu vesti „verovali li ne“. Ovakav rezon je samo još jedan dokaz koliko zapravo kaskamo za ostatkom sveta, u kome nikog nije briga ko šta nosi i ko gde kupuje. 

Ipak, ima nade. Mlade urbane zvezde i blogerke počele su da se hvale da im cela odevna kombinacija košta samo 2.000 dinara i to je postao svojevrsni trend – obuci se što bolje za što manje novca. Jer, lako je biti stilizovan sa punim novčanikom. Na ovaj način je pred ljude postavljen i izazov da pokažu svoju kreativnost, domišljatost i snalažljivost. Na kraju krajeva, svako ima da pravo da sa svojim novcem radi šta hoće i kupuje gde hoće, koliko god to nekome izgledalo prljavo i bedno. I najzad, kupovina u „second hand“ radnji ne znači nužno da nemate novac da kupite novu stvar. Možda jednostavno ne želite da za jednu pamučnu majicu ili košulju date bezobraznu sumu novca. Postoje ljudi kojima je davanje mnogo novca na gaderobu čisto bacanje para jer ima i boljih načina da se utroše. Što bi rekla najpoznatija pobednica jednog rijalitija: „Na garderobu trošim nula dinara, sve mi ide na hranu, auto i nekretnine.“ Nije li to bolje nego da izdvojite hiljade dinara za majicu koja će vam se raspasti posle petog pranja? Ako vam je sramotno da vam pobednica rijalitija bude uzor u bilo čemu, onda poslušajte šta kaže legendarna i maestralna Helen Miren:

„Cela ta stvar oko oblačenja je luda. Možete da potrošite dolar na jaknu u nekom malom butiku, npr. ‘second-hand’  butiku. I možete da potrošite hiljadu dolara na jaknu u tržnom centru. I ako vidite ove dve jakne na nekim osobama koje šetaju jedna pored druge, verovatno ne biste znali koja je gde kupljena.
Ja sam tip osobe ’oblači se u second hand shopu, ali kod kuće otvaram bocu najkvalitetnijeg  šampanjca’“.

Dakle, još jedan izazov pred nama – da budemo svoji, da se ne stidimo svojih izbora, da ne budemo opterećeni, licemerni već slobodni. Pa makar počeli samo od izbora odeće i mesta na kome ćemo je kupovati.


Goca Savković

1 KOMENTAR

  1. Prodavnice polovne garderobe su nastale i postoje odaaavno u kapitalistickim drzavama, za sirotinju. Jer u Americi na primer, ima vise od 50 miliona sirotinje, i jos toliko ako ne i vise polu-sirotinje. Te vrste prodavnica su BIZNIS i pravi se dobar profit. Ljudi iz raznih razloga daju besplatno garderobu, namestaj, slike, krevete, igracke ….svasta, a to se onda prodaje. Veci biznisi imaju lance prodavnica, a postoje i privatnici koji kao kod nas, sto prodaju na tezgama po pijacama. Prodaju ispred svoje kuce, ili se organizuju pa prodaju istog dana celo naselje. U kapitalizmu se sve prodaje sto donosi profit. i ljudi! Okupator je uveo kapitalizam u Srbiju.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime