U polemičkom serijalu autorskih tekstova „Izbori ili bojkot?“ koja se pre oko tri godine vodila na ovom portalu o tada najavljenom bojkotu izbora, napisao sam tekst u kojem sam argumentovao da će tek predsednički izbori 2027. biti prva šansa opozicije da eventualno pobedi tj. načne SNS. Konstatovao sam, u skladu sa tim, da opozicija treba dugoročno da planira i da se pripremi na višegodišnju političku borbu.
U međuvremenu se dogodilo svašta – korona, bojkotovani izbori, pregovori o izbornim uslovima, rat u Ukrajini i sve što je usledilo, ustavni referendum, još jedni parlamentarni i predsednički izbori, promena spoljnopolitičkog okvira koja je došla sa porazom Trampa i odlaskom Merkelove, političke promene u okruženju, a na pragu smo i nove ekonomske krize.
Svi ovi događaji i procesi značajno utiču na ponašanje političkih aktera i raspoloženje birača, pa zbog toga pravim ovaj presek, da vidimo gde su moguće greške u proceni.
Putevi nakon bojkota
Od predviđanja iznetih u pomenutom tekstu, neka su se zaista i ostvarila. Npr. međunarodni pritisak zbog bojkota izbora i jednostranačkog parlamenta gotovo da i nije postojao. Poverenje stranih aktera u Vučića suplementirale su druge teme kojima se javnost u Srbiji i svetu bavila (korona), ali i brz ulazak u novi izborni ciklus koji je, uz nešto relaksiranije izborne uslove i učešće svih aktera, vratio i pluralizam u skupštinu.
Takođe, spoljni pritisak u vezi sa Kosovom nije se ranije materijalizovao, i aktuelan je tek sada, u kombinaciji sa zaista nezavidnom pozicijom Srbije u vezi sa konfliktom u Ukrajini. Ipak, ne vidimo da to (još uvek) izaziva povećano negodovanje domaće javnosti, iako se tema spoljnopolitičkog pozicioniranja pokazala veoma potentnom da naškodi SNS-u, naročito na parlamentarnim izborima ranije ove godine, na kojima je i politička ponuda bila nešto raznovrsnija nego na istog dana održanim predsedničkim. U tom smislu, opšti je konsenzus da je odličan rezultat u ćošak sateranih socijalista, kao i prelazak cenzusa od strane čak tri tvrdo desno orijentisane izborne liste, kumulativno poguran ambivalentnim stavom SNS o mogućim sankcijama Rusiji.
Od nepredviđenih dešavanja, vladajuća stranka se zaista suočila sa protestima, ali možda pomalo neočekivano – ekološkim. U priči o Rio Tintu, koju je SNS pokušavala (i na kraju uspela) da na svaki način završi pre ulaska u izbornu kampanju, prelomilo se mnogo štošta, od iskrene brige za ekologiju, preko opozicionog aktivizma, do širih tema poput patriotizma, očuvanja tradicije i poljoprivrede, odnosa stranih investitora prema Srbiji, invokacije istorijskih motiva vezanih za Jadar i Podrinje. Ova tema zato predstavlja jedan od prvih javnih poraza SNS.
Sa druge strane, naveo sam i da bi do narednih redovnih izbora 2024. godine opozicija u bojkotu trebalo da ima dovoljno vremena za izgradnju stranačke baze i uporišta u parlamentu, kao i u određenom broju gradova i opština, odakle bi se pod nekim uslovima mogla voditi uspešna kampanja za 2027. To je bila greška u proceni. Potcenio sam strateško razmišljanje Aleksandra Vučića koji je vladu iz 2020. instantno oročio na manje od dve godine i tako uspešno prolongirao mnoge od ovih procesa.
Međutim i dalje nije isključeno da 2024. još jednom imamo parlamentarne izbore, uz redovne lokalne i pokrajinske koji dolaze tada. Pored toga, pravilno sam predvideo i da na predsedničkim izborima 2022. opozicioni kandidati jednostavno nemaju šta da traže – frontalni sukob sa Vučićem u naponu snage doneo je pobedu vladajućem kandidatu u prvom krugu. Međutim, 2027. verovatno neće biti Vučića kao kandidata. I za to se treba ozbiljno pripremati.
Pozitivni i negativni trendovi
Stanje u opoziciji danas je bolje nego neposredno nakon bojkota – etablirali su se u parlamentu gde desna i građanska kolona protivnika vlasti zajedno imaju oko trećine poslanika, te su češće i u fokusu građana pred malim ekranima. Pokazali su da mogu da sarađuju u toku izbornog procesa i kontrole izbora, a malo je nedostajalo i da pobede u Beogradu. Ili bar da uzmu većinu mandata, svi zajedno.
Međutim, ovogodišnji izborni proces otkrio je i mnoge probleme koji ne govore u prilog skoroj konsolidaciji. Kao argument navodim više stvari: sukobe (SSP vs. NS) koji su tinjali unutar najjače opozicione kolone tokom izborne kampanje, a u vezi sa predsedničkim kandidatom i mestima na izbornoj listi; nepoverenje u ključnu figuru građanske opozicije (Đilas) izazvano sastancima sa Vučićem nakon izbora; kreiranje novih opozicionih opcija koje samo dodatno dele postojeće biračko telo (Ponoš); podela koalicije Moramo na dve stranke u formiranju; ali i nemogućnost desnog spektra (Dveri, DSS, Zavetnici) da nastupe zajedno.
Pored toga, treba primetiti i da građanska opozicija ne širi bazu podrške – naime u prethodnih nekoliko izbornih ciklusa, sa izuzetkom bojkota, zbirni broj glasova kandidata ili lista građanske opozicije ne prelazi brojku od ugrubo 850 hiljada. Sa izborima 2024. iza ugla (kampanja počinje praktično za godinu dana) ne vidi se još uvek jasna strategija ili mogućnost za premošćivanje podela u opoziciji (do toga će na kraju verovatno doći, jer matematika cenzusa za većinu je jasna), a vremena je sve manje i uludo se troši.
Drugi trend koji treba razmotriti je mogućnost da SNS do 2027. bude načet krizama i aferama, te da se građani zasite tada već petnaestogodišnje vlasti jedne stranke tj. jednog čoveka. Obrise toga već vidimo: pojačan je međunarodni pritisak zbog Kosova i Ukrajine, ali i unutrašnji pritisak zbog rasta cena i moguće ekonomske krize. Podsetiću još jednom da je prethodna velika smena vlasti u Srbiji, ona iz 2012. godine, došla kao rezultat mismenadžmenta srpske ekonomije od strane DS tokom poslednje globalne krize, te da su prethodnih godina glasači bili voljni da Vučiću zažmure na mnoge probleme i afere u zamenu za relativni rast životnog standarda, što je okosnica svake kampanje i posledično visokog rejtinga vladajuće stranke.
Sa druge strane, Vučić je kao vrhunski strateg već najavio mogućnost stvaranja novog političkog subjekta, koji bi verovatno u slučaju pada popularnosti SNS služio da napravi otklon od ove stranke. Tako bi Vučić sebe (i novi pokret) prikazao kao nekoga ko Srbiju vodi napred u odnosu na naprednjake koji su umrljani aferama, krizama, moguće čak i sankcijama Rusiji ili eventualnim potpisom na sporazum sa Prištinom.
Najzad, poslednji faktor koji treba razmotriti je ustavna nemogućnost da Vučić 2027. godine bude kandidat na predsedničkim izborima, jer će ispuniti maksimalna dva mandata na mestu predsednika države. Opozicija će tada imati povećanu šansu protiv neke politički mnogo slabije ličnosti (uostalom izbori 2022. su još jednom pokazali da je Vučić solidno popularniji od svoje stranke). Takođe, na osnovu svega što se dešavalo na ustavnom referendumu početkom ove godine, čini se da SNS neće rizikovati nikakvim novim referendumom kojim bi menjali ustav i tako Vučiću dali pravo na novi mandat, jer bi posebno u situaciji povećane senzibilnosti javnosti zbog krize to mogla da bude inicijalna kapisla masovnog nezadovoljstva.
Dakle, SNS će gotovo sigurno imati slabijeg kandidata, a Vučić će se izvesno vratiti na mesto nosioca liste tj. premijera. SNS će verovatno biti u nekoj vrsti problema sa rejtingom, ako ne zbog krize, makar zbog zasićenosti. Onda je ostalo na opoziciji: na njima je, dakle, da na tim izborima (kao i na ovim 2024. godine, koji će nužno biti priprema terena) ne zabrljaju.
Sada kada sam to izrekao (napisao), ipak, skloniji sam da pomislim da možda ni 2027. godina neće biti „ta“ u kojoj će doći do očekivanog proboja danas opozicionih snaga. Ipak, poučen iskustvom prethodnog predviđanja i mnogih turbulencija koje su se dogodile u samo tri godine iza nas, formulisaću predviđanje u: „najranije 2027. godine – a možda ni tad“.
Zanimljivo je da Dejan Bursać u potpunosti ignorisao utjecaj stranog faktora na izbore u Srbiji. Svi znamo da je taj…… strani faktor, Amerikanci , izveo drzavni udar , sada već svima poznat kao
“ petooktobarski prevrat „, financirajući ga, i izvodeći ga po fazama i u detaljima. Svima nam je kristalno jasno, da je od tada krenula lavina VELEIZDAJE DRZAVNIH I NACIONALNIH INTERESA SRBIJE !! Potpuno nam je jasno, i da su ličnosti koje su te tokom godina mjenjale u vodstvu Drzave,
bili kandidati izabrani i podrzani iz američke ambasade. U zamjeni svojih kandidata na vodeću funkciju u drzavi, ponekad su bili i očito grubi ( Djindjić ) ! U pripremi novih kandidata za vrh, učestvovali su i dotadašnje ličnosti iz najviše pozicije. Naći ćete hvalisave i priglupe izjave Tadića ,
kako je on uspio da preodgoji i pripremi bivše radikale, da preuzmu vodstvo drzave. Vučić do sada nije imao nikakvih problema oko zapadne podrške, iako je pregazio sve demokratske principe na unutarpolitičkom planu. Sve je prema zapadu kompenzirao, do sada nevidjenom VELEIZDAJOM drzavnih i nacionalnih interesa ! U opoziciji moramo prepoznati bivše , sadašnje i buduće VELEIZDAJNIKE. Postoji naravno, i ona prava, nacionalno svijesna i odgovorna , patriotska opozicija.
Porblem je u tome, što takva i nije lako prepoznatljiva za dobar dio gradjana. Tipičan primjer ,koliko opozicija zbunjuje birače ,jeste “ Stranka slobode i pravde “ koji se na terenu časno bore protiv rezimskih pljački i podvala , u korist gradjana. U slučaju izborne pobjede, ta prozapadna partija, nastavila bi izdaju drzavnih i nacionalnih interesa , isto kao što danas radi Vučić, i što je jučer radio Tadić , što gradjani zele da zaustave i spriječe. . Kontrola medija , onakva kakva je u Srbiji, daje apsolutnu prednost vladajućima. Svako izborno predvidjanje koje ne uzima u obzir utjecaj stranog faktora, koji se uz sve to i krajnje bahato danas ponaša prema domaćinima, krajnje je neozbiljno !!