Putovanje nakraj noći

O političkim savezima

1
929

nedavimobeograd11Vladu Aleksandra Vučića treba rušiti, ali samo sa boljima od njega i sa boljima od sebe
Izborni rezultat nametnuo je nova pregrupisavanja i nova pretrčavanja. Svi akteri našeg političkog života traže novi modus vivendi prema spolja i prema unutra. Ostali su zatečeni samo pojedini politički i nepolitički posmatrači novog vodvilja u najavi.

Naš politički život odavno je ograničen i zagađen svevladajućim principom nemogućnosti izbora političkih savezništva. Razlozi tome leže u potpunom odsustvu političkih ideja, i to shvaćenih kao pricnipa izvedenih iz određenog ne samo ideološkog već i vrednosnog sistema, koje bi trebalo da nose politički život i javni život uopšte. Pritom, tek delimično opravdanje (na nivou izgovora) može da predstavlja činjenica da smo pripadnici ipak jednog poraženog naroda i uništene države. Ovom trendu pogodovala je i ideja o „kraju istorije“, koja je svuda sem kod nas smeštena na smetlište istorije. Erik Hobsbaum u trenutku sagledavanja iskustva 20. veka zaključuje: „Samo iskustvo rata je prirodno pomoglo da se brutalizuju i ratovanje i politika: ako se prvo može voditi bez obzira na ljudsku ili bilo koju cenu, zašto ne i drugo?“ Devastacija unutrašnjeg političkog života, rezultanta je upravo velikog istorijskog pada koji smo doživeli kao nacija i kao država. Onog trenutka kada se suština političkog bavljenja svela na „samo u vlasti se mogu menjati stvari“, bilo je logično da se odgovor na metode i taktike politike borbe pronađe u svemogućno i sveslamajućoj krilatici „što da ne!“

I da, 25-godišnje iskustvo prave i lažne borbe za očuvanje države zatomljeno je upornim pokušajima da opravdamo neopravdivo, da prihvatimo neprihvatljivo. Ovo je aktere na političkoj sceni svelo na politički utilitarnu masu, a politiku kao delatnost pretvorilo u roba sopstvene kauzistike. U toj nametnutoj samopercepciji izgubila se ideja o istorijskom trajanju. U tako doživljenim uslovima, geopolitičke prilike (u tuđinskoj interpretaciji) predstavljaju osnov za svaki izgovor, jer se svako nečinjenje predstavlja kao vrhunska mudrost. Naša današnja samopercepcija (čiji topos predstavlja tvrdnja o nama kao malom i beznačajnom narodu) najveći je saveznik naših neprijatelja. Sledstveno tome, i politička pozornica se pozicionirala na istim bezočnim utilitarnim principima.

Da Vas podsetimo:  Zvaću decu, deco-o-o-o!

Država se nalazi na udaru geopolitičkih neprijatelja – spreda i vladajuće teorije profita i politikantskog uspeha, koji joj konstantno pucaju u leđa. Tako je stvoreno novo bojno polje, u kome nema linije fronta, pa su ciljevi zamagljeni ili lažni a sva sredstva apsolutna i dozvoljena. U tim okvirim, ne podiže se glava i ne mogu se videti krajnji spasonosni horizonti.

ŠTA JE REZULTAT PROMENE VLASTI?

Ako je 19. vek bio vek moderne Srbije, veći deo 20. veka predstavljao je državni postmodernizam. Odnosno, nismo se ni pošteno oslobodili i ujedinili, a već smo počeli samozadovoljno (tek pomalo i zbunjeno) da lutamo zavodljivim kosmpolitskim krajolikom, koji nas je postojano udaljavao od iskustva, od istorijskih pouka, neminovno pretvarajući budućnost u zamku. Nijednom od tih lutanja se nismo oduprli i svaku smo bitku izgubili. Od svakog nesuvislog integracijskog eksperimenta smo pravili mit i iz žive istorije bežali u tuđinske mitove. Politička scena, uveliko oslobođena bilo kakvih ideoloških i moralnih stega, pretvorila se u perjanicu ovih procesa. I tako do danas.

To se svakako odrazilo na na osnove političkog sistema i političkog delovanja.

Jedina konstanta kojoj prisustvujemo u postojećoj pustinji su svakodnevni napori usmereni ka smeni vlasti. I ta borba, ma kako bila neophodna, vodi se bez principa i bez ideja. Svaka vlast podrazumeva koncept moći (čak i kada joj sponzori daju samo privid moći). Ali moć se pretvara u državotvornu silu samo kada njom raspolaže vlada koja je svesna svoje uloge u istorijskoj vertikali trajanja, svojih mogućnosti i ograničenja (spolja i iznutra). Kod nas je vidljivo da se uklanjanjem jedne vlasti, čak i kada je ona po ukusu neprijatelja, stvara svojversni interregnum, koji je omiljeno prebivalište neprijatelja. Promena vlasti uvek nosi sa sobom promenu koncepta moći, makar u domenu nosilaca moći. Pritom, kao da je nevažno ko je novi nosilac koncepta moći, jer se svaki novi suveren ponizno zadržava na dodeljenom konceptu moći, upravo tamo gde su stali prethodni epigoni.

Da Vas podsetimo:  Čekićajući ćirilične table

Šta je rezultat političke promene? Momentalno odustajanje pokušaja promene u odnosu prema spolja, prema neprijatelju, zanemarujući istorijske ciljeve, programska načela i obećanja. To je ujedno cilj svake političke borbe kod nas. Zato se promena vlasti kod nas uvek dešava u većoj ili manjoj zavisnosti od spoljnog faktora, kojima domaće nedoslednosti daju ulogu prividnih nosilaca političke moći u Srbiji. To dokazuju sve naše vlade od 2008. U nas odavno ne postoji ni pokušaj promene odnosa prema spolja. Vlasti se smenjuju na istoj traci. Šta je u našem političkom životu razlika između protivnika i neprijatelja? Da li se jedan protivnik može rušiti zajedno sa drugim protivnikom? Da li se protivnik može rušiti zajedno sa protivnikom u odnosu na sebe, ali ne i u odnosu na projektovanog i sveprisutnog neprijatelja? Šta u uslovima kada je protivnik (koji je tek sticajem taktike saveznik) bliži neprijatelju? Kako je moguće izabrati prijatelja i odrediti neprijatelja u takvom disputu? Teza o neminovnosti političkih saveza sa neistomišljenicima je najveći protivnik demokratije, čak i kada se svede na spašavanje demokratije. O navedenom svedoče iskustva opozicinog delovanja u 20. veku. Od podrške ujedinjene opozicije Vlatku Mačeku, preko 8. sednice SKJ, do DOS i poslednjih događaja. Uvek je pogrešna ideja vodilja bila zasnovana na ujedinjavanju sa političkim snagama sa kojima su najdublji rovovi iskopani na jedinom ispravnom frontu, ideološkom frontu. Tako se i naličje demokratije pretvaralo u loš prevod demokratije, koji vodi samo u jednom pravcu. U novi začarani krug, sa dodatnim deficitom demokratije kao jedinom posledicom.

PSEUDOPOLITIČKO IZNAD DRŽAVNOG

Očigledno je da nova evropska agenda sa novom alternativom traži sebi odziv. Danas su u Srbiji vidljiva dva oblika političkog delovanja, ali koji se napajaju ili natapaju na istom izvoru. To su aktuelna vlada i deo demokratske opozicije, koji jedini svoj front ima u „Savamali“. Od nas se danas očekuje da pristupimo novoj evropskoj alternativi i damo novo (toliko potrebno) zrno legitimiteta. U tom je vidljiva sva ironija sudbine. Hvatanje za najlošije trenutke sopstvenog iskona i priprema za politički lapot.

Da Vas podsetimo:  Da li će gigant iz "Zemlje izlazećeg sunca" proizvoditi električna vozila u Srbiji?

Šta se dešava sa političkom scenom, sa demokratijom, kada je veći motivišući problem rušenje „mahale pored Save“ od potpisivanja sporazuma o NATO okupaciji Srbije ili od potapanja valjevske Gračanice. Da li je naša demokratija u stanju da utvrdi ili makar prepozna prioritete koji bi se ponudili zbunjenim građanima. Šta u slučaju da se naša demokratija (sa prisutnim akterima) odveć ugrožene forme pretvori u borbu sa neprijateljima uz pomoć protivnika. Ovo otvara novo problemsko polje i bazični odnos sloboda-demokratija. U takvim okolnostima se i borba za slobodu pretvara u borbu za smanjivanje slobode, koje, po pravilu, svoj projektovani kraj imaju u haosu i ponoćnom jurišu kroz institucije, sve sa fantomkama, možda čak i na istim licima. Pravi trijumf pseudopolitičkog nad državnim.

Ove nuspojave, koje predstavljaju osnovno obeležje našeg političkog života, pojačavaju zaključak o suštinskoj ugroženosti domokratije, koja svoj jedini raison d’ etre nalazi u neprekidnoj borbi svih protiv svih bez cilja i smisla. Valjda je došlo vreme u kome nema mesta za kompromise. Pogotovo kompromise koji se završavaju sa „što da ne“. Previše toga smo videli, previše toga nam je preletelo preko glava, mnogo toga nas i pogodilo.

Ako neprijatelje ne možemo birati (oni su se sami izabrali), možemo da biramo saveznike. Svaku vladu sa ovakvom agendom treba rušiti. I to pre nego što promeni Ustav ili uvede sankcije Rusiji. Ali ne sa onima koji bi kao prvu stvar uradili promenu Ustava i uvođenje sankcija Rusiji. Dakle, vladu Aleksandra Vučića treba rušiti (jer je vlada kontinuiteta sa ranijim vladama, zato što uništava ostatke srpske države i srpske istorije na Kosovu i Metohiji, zato što suspenduje sopstvene zakone zbog hrvatske blokade poglavlja, zato što prodaje poljoprivredno zemljište, zato što najiskrenijeg prijatelja traži u bastardizovanoj manjini u Crnoj Gori). Ali sa boljima od njega i sa boljima od sebe.

Goran Đorđević

Novi standard

1 KOMENTAR

  1. Hrvatska ne miruje u svojoj mržnji prema Srbima i Srbiji blokirali ulazak Srbije u EU. Sad postavljaju vojsku i specijalce na granicu prema Srbiji tako da svi migranti ostanu trajno kod nas. Ko iz vlasti Srbije stalno igra za Hrvatsku i ko ih štiti. Zašta se trenutačno ne zabrani sav uvoz robe iz Hrvatske u Srbiju, zašta se ne nacionaliziraju hrvatske tvrtke u Srbiji? Srbija ima bezbroj mogućnosti ali u njoj deluju hrvatski igrači koji uništavaju srpske tajkune i pogoduju Hrvatskima, Todorić, Tedeši, Ergović i drugi. Srbija je postala obična kolonija Hrvatske u koju ona izvozi svoje smeće od hrane uz trajno ponižavanje Srba iz dana u dan. Do kad će izdajnici u vlasti Srbije da budu nemi za sve hrvatske podlosti.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime