Analogno odvažnoj vojnoj doktrini istovremenog uspešnog vođenja „dva i po rata,” inaugurisanoj u opojnoj atmosferi svemoći devedesetih godina, samouverena imperija je tokom tekuće godine širom sveta povela tri istovremene operacije političkog prevrata (Ukrajina, Venecuela i Republika Srpska) ili čak četiri, ako ovom spisku dodamo Hong Kong, odnosno Kinu.
Ovaj ambiciozan program političkog čišćenja terena na udaljenim tačkama sveta do sada nije urodio očekivanim plodovima.
U Ukrajini, posle tromesečne agitacije i uloženih pet milijardi dolara – ograničena pobeda ostvarena u prestonici suočava se sa snažnim i rastućim otporom na periferiji zemlje.
U Venecueli i Hong Kongu, projekat promene režima trenutno je zablokiran.
U Republici Srpskoj, „obojena revolucija” počela je da se zahuktava pre više od godinu dana i bilo je programirano da dostigne cilj ove jeseni, uoči ili u periodu održavanja izbora 12. oktobra. Ipak – pretrpela je krah.
Zaprepašćujuća je brzina kojom su dramatis personae što su donedavno u RS praktično dominirale medijskim prostorom (Nikola Dronjak, Duško Vukotić, Željko Raljić, Dragan Čavić) volšebno nestale sa radarskog ekrana. Podrazumeva se da u ove trećeligaše nije bilo uloženo ni blizu sume od pet milijardi dolara. Ipak, imajući u vidu svu logističku podršku koja im je bila pružena, rezultati njihovog rada u Republici Srpskoj su mizerni.
Šta se dogodilo u Republici Srpskoj i zašto je prevrat, koji je na početku godine izgledao toliko obećavajuće, izneverio očekivanja režisera?
Ovakva pitanja su interesantna u prvom redu građanima Republike Srpske, ali i mnogo šire.
Orkestrirani prevrati izvedeni širom sveta primenom tehnologije „obojene revolucije”, pored sticanja geopolitičke prednosti na lokalnom planu, imaju i još jednu opštu svrhu: to je generalna proba za glavnu predstavu, koja je tek na redu da bude izvedena – u Rusiji.
Operacija u Republici Srpskoj nije uspela iz sledećih ključnih razloga.
(1) Pokušaj prevrata se suočio sa proaktivnim otporom. Značaj ovog faktora nije moguće preuveličati. Slično se do sada nije dogodilo nigde. Standardni redosled poteza je da se infrastruktura prevrata dugo vremena (godinu dana ili više) neometano priprema dok targetirana vlast drema ili arogantno veruje da raspolaže sa dovoljno resursa da se opasnosti suprotstavi kada i ako postane akutna. Usled toga, subverzivne snage biraju vreme i mesto kada će početi da ofanzivno deluju.
Prethodno, one neometano vode dugotrajni psihološki rat za osvajanje mentalnog prostora u društvu. U trenutku koji izaberu da izazovu provokaciju kojom se otpočinju aktivna dejstva organizatori „obojene revolucije” su već ostvarili brojne asimetrične prednosti pomoću kojih se neutrališe preimućstvo vlasti na planu fizičke sile.
U Republici Srpskoj po prvi put u iskustvu orkestratora „obojenih revolucija” uobičajeni redosled poteza je bio poremećen.
Sirena za uzbunu se oglasila znatno pre nego što su prevratnici, naviknuti na glatke uspehe primenom jednolične matrice, bili spremni ili su to očekivali. Reflektor je bio upaljen i uperen na zaprepašćene buba švabe – na samom početku operacije.
Tokom procesa koji je usledio lokalni izvođači radova nisu uspeli da se snađu u operativnom ambijentu koji matricom nije bio predviđen.
(2) Protivnici prevrata su se rukovodili savetom klasičnog kineskog stratega Sun Cua: ako poznaješ sebe i poznaješ neprijatelja, ne moraš da strahuješ od ishoda ni stotinu bitaka, a ako ne znaš ni neprijatelja ni sebe, svaku ćeš bitku izgubiti.
Sledstveno tome, građani koji su na vreme prozreli namere prevratnika i odlučili da se suprotstave puču izdvojili su dovoljno vremena da urade svoj domaći zadatak.
Pažljivo su proučili priručnike teoretičara „obojene revolucije” DŽina Šarpa i Roberta Helvija i analizirali modus operandi u prethodnim epizodama. Pošto se operacija izvodi po ustaljenom obrascu, potezi suprotne strane su uglavnom predvidljivi, što omogućava da javnosti budu otkriveni unapred, čime se poništava elemenat iznenađenja. Prevratnici su se često nalazili u dilemi. Oni nisu imali kreativnosti da smišljaju nova rešenja izvan priručnika, a ako bi ipak postupili kao što je najavljeno samo bi potvrdili procene svojih protivnika i, uz to, delovali bi jadno i smešno.
U Republici Srpskoj zbunjeni prevratnici su više puta morali da odustanu od zacrtanog scenarija zato što su bili „provaljeni” unapred, a rezervnih opcija nisu imali.
(3) Otpor (bez ikakve ironije) planiranom prevratu organizovali su isključivo privatni građani po svojoj savesti i apsolutno bez ikakve institucionalne podrške. U naciljanim institucijama je nesumnjivo postojala neodređena svest o ugroženosti, ali njihova glomazna, birokratska priroda je sprečavala organizovanje efektivnih protivmera sa te strane. U svim uspešno izvedenim operacijama „obojene revolucije” birokratska tromost vlasti je, bez iznimke, delovala kao najjači objektivni strateški saveznik prevratnika.
U Republici Srpskoj, metežnici su bili lišeni tog, za njih, komotnog faktora kome u svim prethodnim operacijama suštinski duguju svoj uspeh. Za razliku od ranijih epizoda u drugim državama, oni ovog puta više nisu bili suočeni sa kolebljivim birokratama nego sa upornim građanima koji nisu imali nikakve fotelje da sačuvaju ili dobiju, ali su znali – u slučaju da plaćenički puč uspe – da će svoju zemlju izgubiti. To je motivacioni faktor koji nadaleko prevazilazi domete i sitnih birokratskih proračuna i efekte vreća punih keša.
Dejstvom zakona nenameravanih posledica, u Republici Srpskoj je doktrina „samooslobođenja” profesora Šarpa najzad doživela svoju prvu autentičnu, nelicemerno uspešnu primenu. Šarpova teza da samoorganizovani građani mogu da savladaju institucionalne prepreke i ostvare društveno korisne ciljeve – konačno je dokazana.
(4) Otpor prevratnicima u Republici Srpskoj je bio organizovan na nestranačkoj i apolitičkoj, strogo principijelnoj osnovi. Ova tačka je ključna. Po priručniku doktora Šarpa, taktika izvođenja „obojene revolucije” oslanja se velikim delom na demonizaciju targetiranih ličnosti i političkih subjekata, kao i izazivanje što dublje polarizacije u društvu koja bi se zatim mogla eksploatisati u cilju izazivanja nereda i sukoba. Svaki pokušaj odbrane „režima” određenog za „smenu” ide na ruku pučistima zato što im omogućava da propagandno odvrate pažnju od onoga što je bitno i, u očima javnosti, deligitimiše unapred raskrinkavanje njihovog projekta.
Građani koji su delovali u odbranu Republike Srpske pažljivo su izbegli da upadnu u tu zamku. NJihovi istupi pučistima su ostavljali malo prostora za propagandnu manipulaciju. Naglašavali su obmanjivački, antidemokratski karakter „obojene revolucije” i značaj poštovanja demokratskog procesa, bez obzira ko izašao kao pobednik na izborima, pod samo jedinim uslovom: da građani imaju priliku da glasaju informisano i u mirnoj, nenasilnoj atmosferi. Taj načelno besprekoran stav pučisti nisu smeli javno da ospore zato što bi time razotkrili svoju nepoštenu igru.
U konačnici, pučisti su bili ti koji su ušetali u zamku. Izuzev u odnosu na korumpirane pojedince i lažne „nevladine organizacije” koji su bili finansirani iz inostranstva i delovali za račun strane agende, građani koji su istupali u odbranu Republike nisu iznosili nikakve stranački obojene kritike na račun političkog krila prevrata, subjekata koji su se sa sličnih pozicija takmičili za osvajanje vlasti u predizbornoj trci. Međutim, oštrim reakcijama i napadima na zabrinute građane koji su upozoravali na pripreme rušenja Republike Srpske iznutra, ovi subjekti su sami otkrili svoje karte. Ako se upozorenja na njih zaista nisu odnosila, odakle potreba da tako žestoko (i često vrlo lično) reaguju?
Da rezimiramo. Opasnost po Republiku Srpsku nije prošla, ali je pod kontrolom i znatno je smanjena u ovom trenutku. Sa regionalnog stanovišta, to, naravno, predstavlja aspekt situacije koji je od prevashodnog značaja i nalaže budno praćenje i nadalje, bez obzira na povoljan ishod epizode 2014. godine. Međutim, iz globalnog ugla ovo pitanje mora se posmatrati u mnogo širim okvirima. Svaka od „obojenih revolucija” pokušanih ili izvršenih ove godine samo je uvertira za glavnu predstavu, koja je na programu za Rusiju.
Građani Ruske Federacije će dobro postupiti ako raznovrsna iskustva iz ove materije nakupljena tokom 2014. godine pažljivo prouče i bogate lekcije koje sadrže uspešno primene u odbrani svoje zemlje.
Stefan Karganović
