Rađanje kaste

Ako su ovi protesti i kontraprotesti, koji nas maltretiraju ovog proleća nešto dokazali, to je da je politička nazovi elita u Srbiji srasla i da se homogenizovala. „Vlast“ i „opozicija“ su samo konstrukti, pojavni oblici kaste i to što neko igra ovu, ili onu ulogu, nema nikakvog uticaja na društveno kretanje.

Srbija je, naime, društvo koje je potonulo u žabokrečinu i koje je lišeno bilo kakve društvene dinamike. Protesti i protivprotesti su samo prividna dinamika i suštinski deluju, i jedni, i drugi, kao stabilizatori sistema, iako ostavljaju privid da se hoće nekakve promene. Koje promene? Neće više biti divljeg kapitalizma? Stranih investicija koje pustoše srpski budžet? Neće biti privatizacija?

Prividni obračun unutar kaste se, dakle, ne odvija da bi se nešto u društvu promenilo, jer svi imaju iste ciljeve, već da bi se preraspodelili položaji i materijalna dobit unutar kaste.

U tu svrhu se angažuju veliki materijalni, medijski i ljudski resursi i zbog toga se i i i stiče utisak da je društvo zatalasano i pokrenuto, dok ono, u suštini, stoji u mestu, jer se ni jedno ozbiljno pitanje srpskog naroda, srpske države, privrednog oblika, ili raspodele, nije ni dodirnulo. Društveno kretanje i nije hod po ulicama, ili urlanje preko medija, već podrazumeva promene u društvenoj bazi: u svojinskim oblicima i proizvodnim odnosima. Srpska kasta je, od samog formiranja početkom ovog milenijuma, svoje mesto pronašla u služenju Zapadu i sasvim je zadovoljna time da vlada u ime stranih ambasada u Srbiji. Time je konzervirana društvena dinamika i ne samo da je konzervirana – ona je ograničena materijalnim potrebama kaste, koja zarađuje na društvenoj statici. Zato su reforme stalne, a promene nikakve. Reforme, stoga, treba shvatiti kao učvršćivanje i radikalizaciju peotooktobarskog modela društva, u čijem srcu se nalazi grandiozna pljačka Srbije i srpske sirotinje, otimačine vlasništva, divljeg kapitalizma i medijskog sluđivanja.

Nije daleko dan kada će se, jer je to u logici stvari, prividno zaraćene strane u prividnom sukobu, izljubiti međusobno i bratski podeliti položaje. To neće, bar ne u prvom trenutku, biti široko proklamovano, ali će vremenom početi da se pojavljuju ista ona objašnjenja kao kada su Vesić, ili Mali, ili Ana Brnabić, prešli u vladajuću ekipu.

Ulični šetači, koji mene neodoljivo podsećaju na ekipu zombija iz Igre prestola, su delom sastavljeni iz partijskih aktivista i članova NVO koji će nešto vajditi, bez obzira na ishod protesta, jer učestvuju u stabilizaciji sistema, dok većina šeta i galami za sendvič, ili bez sendviča, a svakako bez mozga i koristi. Idiotski zahtevi za „normalnom“i „zdravom“ Srbijom su medicinske prirode, a ne političke. Svi zahtevi opozicije su tako dizajnirani da ne okrnje sistem, jer se normalnost i zdravlje ne mogu definisati, ali bi zahtev za prestankom privatizacije, ili škartiranjem stranih investitora, bili veoma konkretni i opipljivi. Zato takvih zahteva i nema.

Isto važi i za medije: opoziciji mediji nisu potrebni iz nekih načelnih razloga, jer Vučić i njegova ekipa ionako po vasceli dan pričaju priču koju bi i opozicija pričala, ali su mediji potrebni da bi se predstavnici šatroopozicije personalno bolje uglavili unutar kaste, uz istu priču. Kad bi oni pričali neku drugu priču, Vučić bi ih i pustio na televizije koje kontroliše, ali opasnost i leži u tome što je priča ista i onda samo ukus publika, odnosno birača, odlučuje kome će da dodeli položaj unutar iste paradigme. Što bi Vučić rizikovao da neko na ekranu izgleda bolje, lepše ili pametnije od njega? Kada bi postojale drugačije ideje, ili drugačija vizija društva, ugrožena bi bila čitava kasta, a ne samo Vučić. On dobro zna kako je preuzeo priču Demokratske stranke i ne želi da proba sreću s tim da neko preuzme njegovu priču.

Zanimljivo je i sledeće pitanje: u Savezu za Srbiju se nalaze Tadić, Lutovac, Đilas, Borko Stefanović, Zoran Živković i još nekoliko šampiona Demokratske stranke, koji su se uredno razišli i osnovali svoje stranke; kako to da nisu mogli zajedno u DS-u, a mogu u SzS? Kao da neka nevidljiva ruka prepakuje srpsku političku scenu i određuju ko će s kim i gde.

Isto važi za šatriotsku scenu, koja se vrti kao propeler i gde je veoma malo onih koji mogu da se pohvale da nisu preskakali iz jedne patriotske organizacije u drugo, dok se nisu sapleli i uleteli u neku evrooptimističku stranku. Puste pare…

SzS je formirao pregovarački tim za razgovor sa Vučićem i izgledalo bi čudno da su to uradili, a da nisu dobili mig da je ovaj raspoložen za razgovor, ako i da su mu raspoloženje za razgovor sa opozicijom podigli naši strani gospodari. Ostaje nam da gledamo razvoj događaja, koji ide u pravcu ili dvopartijskog, ili jednopartijskog sistema.

Milan Milenković
Izvor: milanmilenkovic.com