čun se ljuljnu, on se trže, ode sanak pusti
Zadnjih meseci smo svedoci neverovatnih, da ne kažem radikalnih, promena ove naše vlasti.
Ne, ne govorim o zaista retkom trenutku iskrenosti malog Aleka na proslavi 11 godina SNS-a u Novom Sadu. Znate, onaj trenutak kad je radikal iskočio iz grudi našeg naprednog predsednika i pokazao svoje iskežene zube. Baš kao u filmu „Osmi putnik“. Samo što je ovo bilo mnogo strašnije, jer je „Osmi putnik“ čista fikcija, a ovo što se desilo u Novom Sadu je naša surova realnost – Koja, izgleda, ponovo mutira.
Nakon napredne mutacije virusa 2008. i vraćanja na „fabrička radikalska podešavanja“ 2014, ova najnovija verzija virusa AV-1 radikale ponovo kamuflira u mirotvorce i Evropljane. Strašno! Doduše, na sreću, ta mutacija koja se „otkriva“ kroz iznenadni nagon za razgovor i saradnju je trenutno zahvatila samo Beograd i one „glavne“ republičke institucije. Nema ih po lokalu. Ovde i dalje vlada ono zlatno radikalno pravilo „potpisujem se palcem, i rukujem pesnicom“.
Mislim, otkud sad to? Zašto su napredni radikali odjednom, ničim izazvani, odlučili da budu lepo vaspitani i da „kao“ uvažavaju tuđe mišljenje? Da nisu, ne daj bože, ovi avioni što izbacuju raznorazne hemikalije i čestice doveli do trajnog oštećenja mentalnog sklopa radikalnih naprednjaka? Možda ih zato i nema toliko van Beograda? Jer je sve manje letova van prestonice.
Misterija ili ne, ali pozivi na dijalog se čuju svakodnevno: „hajde da razgovaramo o reformi izbornih procesa, hajde da unapredimo birački spisak, hajde, draga opozicijo, da se vratite u Skupštinu, hajde da gostujete na RTS-u, recimo, svake šeste srede u mesecu od 12 do podne, hajde da budemo prijatelji“. Nećemo vam ništa, časna reč, tako nam svetog Aleksandra Odlikovanog, Četam hausa i Žak Monea.
Zašto to rade? Kad sam predsednik kaže da oni ne moraju ništa, a onda iz nekih čudnih razloga odjednom sedaju za isti sto sa onima koji nisu „njihovi“. A svi smo „dobro informisani“ kroz naše ružičasto happy pravo da znamo sve, da su to sve sami fašisti, teroristi, ponekad čak i nacisti, što bi se reklo Đilas-Šolak ljudi. I da svi ti „mrzitelji“ biju žene, spaljuju knjige i ne žele da žive takozvani „srpski san“. Da ne pričam o ovima iz nevladinih organizacija. Samo ime kaže da su protiv Vlade, samim tim su neprijatelji Srbije, za razliku od Klintona, Blera, Šredera, i ostalih osvedočenih dobrotvora naše zemlje.
Stvarno, da li je ovaj poziv iskren, ili je ipak palo malo „zavrtanje ruku“ i „čupanje ušiju“? Šta vi mislite? Da li je moguće da u samo nekoliko meseci, mali Alek odraste od „i da vas se skupi 5 miliona, neću da razgovaram“ do „evo vam sve, menjajte kako hoćete, ja neću da se mešam“. Ili je to opet neki njegov tinejdžersko pubertetski trik, dok ne dobije ono što je naumio. Recimo, izlaznost na izborima? Ili nešto slično.
Po svemu sudeći, tata USA i mama EU su odigrali ključnu ulogu. Izgleda da zadnje obećanje „biću dobar“ uz buket orhideja i 40 godina star konjak nisu bili dovoljni da mali Alek nastavi po starom. Moram reći – bilo je zadnje vreme. Trpeli su ga previše. Trebali su da znaju da svaki tinejdžer tera po svome dok može.
Setite se samo kad smo mi bili nezreli kao naš Alek, kako su nas naši roditelji često terali da radimo razne stvari koje nismo hteli. I da smo to radili uglavnom zbog para, mada je i pretnja kažnjavanjem bila takođe vrlo bitna. Šta je ovde odradilo „posao“ kod malog Aleka nije poznato, a nije ni toliko bitno. Bitno je da li će da potraje to što su izgleda obećali: da više ne smeju da tuku slabije od sebe, da ne lažu, da se bave prljavim poslovima, i da se odreknu druženja sa kriminalcima, plagijatorima, seksualnim predatorima, palikućama i ostalim bitangama.
Snovi se polako raspršuju. San sendvičara o plati od 500 evra. San Malog da bude doktor. San naprednjaka da im na godišnjici peva hor gimnazije iz Novog Sada. San malog Aleka o unosnom razgraničenju sa Kosovom i Metohijom. I ostali snovi o trajnom sticanju ugleda i poštovanja kroz kupovinu raznoraznih diploma i svetlucavog crkvenog ordenja. Raspršuju se i snovi naših radikalnih naprednjaka da budu jednog dana prihvaćeni i cenjeni baš u tom EU modernom društvu. Jer ne može EU i klanjanje Putinu. Ne može Šešeljeva ikona i zarđala kašika u demokratskoj državi.
Džabe mali Alek i dalje priča svoje bajke za laku noć. Čamac se opasno ljulja. A građani i građanke se bude iz „srpskog sna“. Ljuti. Prevareni. To ne može više ni Iljušin da ugasi. A ni S-400 da obori.
Dosta je bilo bajki. Jer pametniji više ne sme da popušta. I da dopušta.
