Radiša Velanac – pionir čajetinskog sporta sa 73 godine krojačkog staža

0
247
Foto: privatna arhiva Radiše Velanca

Do početka ’80-ih godina prošlog veka u Čajetini su postojala samo tri sportska kolektiva – fudbalski klub, šahovski klub i smučarski klub (društvo). U formiranju dva od ova tri kolektiva učestvovao je 86 – godišnji Radiša Velanac, krojač u penziji, čovek koji je posle Drugog svetskog rata bio jedan od osnivača Fudbalskog kluba Zlatibor, a nešto kasnije i Šahovskog kluba Zlatibor.

Fudbal je igrao od osnivanja kluba, 1945. godine, pa sve do 1959. kada se klub rasformirao. Kako sam kaže, nije bio neki fudbaler, ali se zato aktivno uključio u rad kluba po ponovnom pokretanju, 1971. godine. U fudbalu je 47 godina.

–Tada smo Mile Ojdanić, koji je tada bio trener i igrač, Aco Pjanović i ja pokrenuli FK Zlatibor. Finansirao sam kolektiv sopstvenim novcem, šio opremu za igrače, čak i prevozio ekipu na gostovanja o svom trošku, u sopstvenom automobilu… Jednom sam u Ivanjici plaćao i ručak… Tada sam mogao da pomognem, a nikad ništa naplatio nisam, sve je to bilo iz ljubavi. Josip Ristanović je takođe mnogo pomagao klub, što čini i danas. Mi smo neki rekorderi po tom pitanju. Kao igrač išao sam do Ljubovije, bilo je teško tada, nije bilo prevoza… Na utakmicu u Krivu Reku sam sa društvom išao peške. U tim godinama sam čak donosio opremu kući, a žena je prala. Od trenera, pamtim jednog, Tihomira Cerovića. Posle su mu sinovi igrali, jedan je bio vrhunski igrač, igrao je za nas, za Slobodu…

Najnovija dešavanja dovela su do mogućnosti da se Zlatibor nađe u najjačem rangu.

–Mislim da nam ne treba Superliga. I ako uđemo, nemamo teren, nemamo dovoljan kapacitet na tribinama, a ništa nam ne bi značilo da idemo u Užice da igramo utakmice. Mislim da to nećemo uraditi čak i ako budemo u prilici zbog proširenja lige.

Da Vas podsetimo:  Sastav dečaka iz Živkovaca se deli Balkanom: Kako je meni s tatom alkoholičarom

Jedan je od osnivača i Šahovskog kluba Zlatibor. Igrom na tabli krenuo je da se bavi još dečak, a i danas je redovan učesnik na turnirima veterana.

–Kao 15-godišnjak sam bio vrhunski šahista, niko nije mogao da mi priđe. Igrao se šah ovde u mojoj radnji. Formirali smo i klub, išli smo u Priboj, Ivanjicu, Arilje, Bajinu Baštu, Sjenicu, Novu Varoš… Osvajali smo i medalje. Ja sam bio takoreći nepismen, nisam mogao da učim teoriju šaha. Kod nas je glavni šahista Radovan Rajevac, ali on je učio teoriju, zna više otvaranja, a ja znam samo jedno (smeh)… Do ’90-ih godina sam bio redovan na MOSI igrama, kao takmičar u šahu i kao navijač mog fudbalskog kluba.

Čika Radiša je i vatreni navijač svih klubova sa prostora opštine. Retke su utakmice koje je propustio, bilo na domaćem terenu ili na strani. I danas se sa utakmica na Zlatiboru peške vraća kući.

–Pogodi se nekada da i po 12 sati dnevno provedem na utakmicama, kada se istog dana igraju fudbal, košarka i odbojka. Od 1971. godine nema dana da nisam bio na fudbalskoj utakmici na domaćem terenu. Kada bih sabrao, to su godine provedene na „zelenom polju“… Kada je bilo prevoza pratio sam i gostovanja, celu Srbiju sam više puta obišao sa mojim fudbalerima. Znao sam da napustim posao zbog fudbala, a znao sam i da noću šijem, da posao ne bi trpeo. Kada je pravljen teren kod „Švajcarije“ moj brat i ja smo postavljali stative. Fudbal je moja velika ljubav. Samo jednom mi se dogodilo da nisam došao na utakmicu, pa se Rade Đenić zapitao gde sam, pa je rekao navijačima: „Nema nam Raša, nije na banderi… Ne znam šta je s njim?“ Nema navijača kao što sam ja. Bio sam među prvih pet ljudi u Čajetini koji su kupili „fiću“, a 1967. sam položio vozački i odmah krenuo put Beograda da gledam večiti derbi, inače navijam za Crvenu zvezdu. Moji drugovi Radiša Suzović i Aco Pjanović nisu smeli da idu sa mnom, pa sam otišao sam. Brat mi je stanovao na Dušanovcu, a nije ni bilo tada mnogo vozila, pa sam došao do njega. Inače, sa „kecom“, kojeg sam kasnije kupio, sam otišao čak i do mog brata u Švajcarsku.

Da Vas podsetimo:  Deka iz Bača svojim live uključenjima na fejsbuku uveseljava raju

U dečačkim danima preživeo je nacističku okupaciju i Drugi svetski rat, a njegova kuća prva je koja je po završetku najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva sagrađena u Čajetini.

–Prvi sam otvorio privatnu radnju u Čajetini, 1956. godine. Naredne godine sam dobio plac u Čajetini i za godinu dana sam napravio kuću, zahvaljujući mom radu, niko nije mogao da mi pomogne. Ja i neki komšija, Đoko Pavlović, smo prvi imali kuću ovde posle rata. Tada je ukupno bilo 20 kuća u Čajetini. Od 1947. do preseljenja u Čajetinu sam putovao peške od sela do posla, svaki dan po 18 kilometara. Ali, takva je bila moja generacija, nisam ja jedini tako putovao. Sad su teška vremena, mladi teško dolaze do posla, pa i moji unuci. Ranije sam se borio za moju decu, a sada se borim za moje unuke.

Sa 13 godina počeo je da se bavi krojačkim zanatom, što nije prestao do danas. Radi bez naočara, još uvek pamti kome je sašio prvo odelo, davne 1948. godine, a i dalje je veran starim „singericama“ kojima, kako kaže, „izdera nema“.

–Došao sam u Čajetinu 1947. godine na krojački zanat, bila je tada neka zadruga, koja se potom rasformirala. Početkom 1948. godine sam samostalno sašio prvo sukneno odelo u mom selu, na Rudinama, Avramu Rnjaku. 1970-ih sam šio odelo za 100 maraka, što je tada bio lep novac. Školovao sam troje dece kao od šale, kupio „keca“ za gotovinu, bila su to dobra vremena… Tada je svaki zanat bio vredan. Ako doživim 90 godina, mogao bih dobiti još jednu penziju (smeh). Radim kao da mi je 20 godina i uživam u svom zanatu. Sad, treba izračunati… Mogao sam da sašijem odelo za tri dana, tj. deset odela za mesec dana. Pa sad vidite koliko sam odela sašio za 73 godine… Sada slabo šijem odela, jer mladi ne nose odela, a matori imaju svoja stara i mogu dugo da ih nose. Ima uglavnom prepravki, ali glavno je da se radi.

Da Vas podsetimo:  KAČAREVO: Kad deca kroz zabavu reše da zarade džeparac – Grin haus povrće

Kaže da je nekada od svog posla veoma dobro zarađivao, tako da smatra da je tih godina bio bogat čovek. Sada svojim najvećim bogatstvom smatra to što ima sedmoro unuka, od kojih najstariji ima 40 godina i četvoro praunučadi. Ističe da je uvek kroz život išao sa pozitivnim stavom, a jedini žal mu ostaje smrt supruge, sa kojom je u braku proveo 59 godina. Najavio nam je da će nas pozvati da ga ponovo snimimo jednom posebnom prilikom, kada mu praunuka bude napunila 18 godina.


I. Janković
Izvor: zlatiborpress.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime