U Gornjem i Donjem Radljevcu pre devedesetih godina prošlog veka živelo je oko četiri stotine ljudi, a danas su seoski sokaci zapušteni i utihnuli.
Na dvanaest kilometara od grada Knina, na blizu tri stotine metara nadmorske visine, i površini od deset kvadratnih kilometara smešteno je selo Radljevac. Mesto koje čitavom svojom površinom, prirodom i geografskim položajem, iako svrstavano u grupu manjih i slabije razvijenih u nekadašnjoj kninskoj opštini, obiluje mnoštvom zanimljivih lokacija, toponima, prezimena, ali i priča vezanih za život ovdašnjih ljudi, nekoć je bujalo od života.
Svedoče tome i dva objekta nekadašnjih područnih škola, pet mesnih grobalja, rečica uz koje se jedva naziru tragovi ondašnjih mlinova, ali i brojne kuće po zaseocima koje su, u ovo vreme, većinom zatvorene i u korov obrasle. Za onoga čija noga u Radljevac po prvi put kroči snalaženje po selu i sagledavanje njegovih granica, u odnosu na susedna mesta koja ga okružuju, nije čak nimalo jednostavno. Vrsni poznavaoci prilika, protoka vremena i života, retko se mogu sresti u zapuštenim i utihnulim seoskim sokacima, čak i kada dalmatinsko sunce već uveliko najavljuje dolazak proleća.
Jedan od malobrojnih, Nikola Bajić, spada u red onih vrsnih poznavalaca i zaljubljenika u svoj kraj. Gotovo da nema metra ovog prostranstva koje, što ranije, što poslednjih godina, Nikola nije prešao, obišao, ili u obilazak poveo onog ko u selo s radoznalošću svrati. U zaseoku Bajići, gde danas dim vijori tek iz četiri kuće, zatičemo ga pri povratku iz Knina. To mu je, čini se, i najčešća prilika da se sa ljudima sretne, progovori neku reč više od onog ustaljenog, komšijskog pozdrava.
A kako i ne bi bila kad signala za telefon nema dok se ne spusti malo bliže gradu. Dočekuje nas domaćom višnjevačom, orahovcem i očišćenim jezgrama badema koje je, prošlog leta, pravio ubirući plodove rodne godine. I tu naša priča počinje, od imena i podele sela na dva dela.
– Po jednoj verziji Radljevac je ime dobio po istoimenoj reci koja protiče kroz selo. To je jedna je od sedam reka i rečica koje prolaze kroz grad Knin. Izvire u Plavnu, a uliva se u Butižnicu kod zaseoka Raškovića. Reka Radljevac je jedna tipično planinska rečica, koja je nekad u svom plavanjskom i radljevačkom koritu imala puno slapova, brzaca, prezida, bukova, bila puna pastrmki, mrena, rakova i zmija, puno mlinova koji su, nažalost, već osamdesetih uglavnom prestali sa radom, a njenu vodu su seljaci Radljevca koristili za natopljavanje škrte dalmatinske zemlje sistemom kanala i voša. Selo se deli na dva dela, Gornji i Donji Radljevac, i tu je pre rata živelo oko četiri stotine ljudi. U tom periodu smo svi bili uglavnom zaposleni u gradu, dok se u selu narod bavio povrtlarstvom i stočarstvom, zavisno od mesta gde je ko živeo – u prvi mah navodi Nikola.
Sa pogleda koji se pruža sa vrha Bajića glavice na koju nas Nikola odvodi, jasnije se i bolje vide brojni radljevački zaseoci. Svaki od njih kao u nekom svom izlovanom kutku prirode. Većina, danas, nažalost bez ijednog stanovnika.
– Ovo selo se smatralo jednim od manjih u sastavu kninske opštine, ali je obilovalo mnoštvom prezimena, naziva, toponima koje se za selo vezuju. Sa ovog brda imamo pogled na Dobrijeviće i Miljeviće, prema severu su Stojakovići, zatim Dobrijevići iz takozvane Palanke, Markelići, Tunići, a dole u kanjonu su Tintori. Na brdu su Lukači u kojima više niko ne živi, Bajići u kojima je od nekadašnjih dvadeset dimova ostalo tek četiri. Tu su još i prezimena Biletić i Nonković, i to je ukupno oko devet prezimena u isto toliko zaselaka – navodi Nikola.
Od dve škole ostali samo prazni zidovi
Stazom koja vodi kroz grmove smilja i mladu borovu šumu pošumljenu uoči rata, pored kamena zvanog ćuk, koji je nekada često bio orijentir i mesto dogovorenih susreta, dolazi se do vrha brdašca koje, kao čovek raširenih ruku, grli i dodiruje okolna brda i planine. Pogled od kojeg, čak i u ovim danima zime, ljubiteljima prirode gotovo da zastaje dah.
– Puno je lokalnih naziva koji su poznati samo ljudima koji dobro poznaju ovaj kraj ili su živeli ovde. Sa jedne strane je Tuk koji pripada selu Žagroviću, nedaleko je Meljuš, Palanka sa druge strane. Odavde se pruža pogled na Dinaru, Kozjak, ali i na tromeđu Bosne, Like i Dalmacije. Sa južne strane je Međijak, sa zapada Oton brdo, sa istoka je Žagrović, a na severu su raljevačko-plavanjska Plješevica i Orlovica – pojašnjava Nikola prirodno granične linije svoga sela.
Po svim tim brdima, visinama i nizinama, sve je nekada vrvelo od života. Iz ove perspektive, kao da je to bilo u nekom drugom životu. U Radljevcu su, do početka poslednjeg rata, bile otvorene dve osnovne škole do četvrtog razreda, područne škole koje su nosile ime slavnog Dositeja Obradovića. Do škole se išlo peške, prečicama i po nekoliko kilometara, a nakon toga, uspostavljanjem redovnih lokalnih autobusnih linija, đaci su po znanje putovali u Knin.
Centralna škola bila je u selu Plavno. Svi ti objekti danas su u ruševnom stanju, a ulazak u njih budi uspomene na ta srećna vremena čiji su tragovi, nekom pukom slučajnošću, ostali sačuvani. Školski dnevnici čitkom rukom ispisani, đačke svedodžbe, čak i novine koje je učitelj, odlazeći sa časa, pre četrdeset godina ostavio preklopljene u dnevniku rada.
Geograska karta, tabla sa nazivom škole, staro računalo, sve je još tu, pod hrpom ruševine. Mir i tišina vladaju i nedaleko odatle, na jednom od pet seoskih grobalja, gde starim spomenicima tek što se nazire trag. Na jednom od njih nalazi se i mala kapela posvećena Svetim Joakimu i Ani iz 1898. godine, sagrađena za vreme vladavine episkopa dalmatinskog Nikodima Milaša, čemu svedoči i postojeći, očuvani natpis u kamenu.
Jedva 30 stanovnika
Stanovništvo koje se u Radljevac vratilo nakon rata, uglavnom je starijih godina. Dečijeg plača godinama nema baš kao ni venčanja, ali to je ono sa čim su ljudi poput Nikole već navikli da žive.
– U čitavom selu teško da ima trideset duša, i to su sve uglavnom stariji ljudi. Leti je situacija malo drugačija, mnogi dolaze da obiđu svoje kuće i imanja, da li iz Srbije ili nekih drugih zemalja gde su nas nevolje rasule. Tek poneko od mlađih ljudi se vratio, ali nema ni ženidbi ni udaja, nema dece da se rađaju, a to je najbolji pokazatelj sadašnjeg stanja. Onaj ko nema auto, ili više nije u stanju ni da vozi, ne može ni do grada, pa svim tim ljudima najviše fali da imaju sa kim da progovore koju reč – priča nam Nikola.
Prolazeći kroz selo i sami postajemo svesni istinitosti njegovih reči. Čaki i tamo gde dim pokazuje da ima života, teško da se ko može sresti na zubatom suncu. No ipak, ima i onih koji prkose toj ne baš optimističnoj slici sadašnjosti.
Uspomene i priroda koja leči
U zaseoku Stojakovići sedamdesetšestogodišnji Gojko na svom imanju već uveliko obavlja rezidbu voćaka. Njegova porodica, supruga, sinovi i unučad odavno su se skućili u Banjaluci. Tamo su izgradili svoj život, našli poslove i obezbedili egzistenciju, ali Radljevac nisu ni napustili ni zaboravili.
Kuća je obnovljena, na desetine voćki zasađeno, a i bašta je u pripremi za prolećnu sadnju. To je njihova dedovina, ognjište, komadić raja i mira kojem se uvek svi iznova vraćaju, a posebno on, kaže nam Gojko.
– Iako se nekada živelo teže, teže dolazilo do novca ili nekih materijalnih stvari, ovo selo je tada bilo puno ljudi i puno života. Te slike iz detinjstva, odlasci na kupanje ili pecanje ribe na Radljevcu, ljudi koji su bili vredni i marljivi domaćini, svega onoga što je obeležilo naše živote ovde, ne mogu se nikada zaboraviti, ma gde čovek živeo i ma šta stekao kroz život. Današnje stanje se ne može ni porediti, jer nema ljudi, sve je sablasno pusto, naročito u zimskom periodu. Ni ja ne živim ovde već u Banjaluci, ali dolazim i zimi i leti. Čim vidim da je preko Oštrelja sneg okopnio, Gojko u auto i u Radljevac. Zasadio sam nešto voćki, imam baštu ispred kuće, posla sebi uvek nađem i tu sam po desetak dana. Onda odem kod mojih, malo provedem vreme sa njima i opet nazad, i tako već godinama. Leti sam tu stalno, do kraja novembra budem ovde – kaže nam Gojko.
Razloga je mnogo, onih objašnjivih poput nostalgije, ljubavi prema rodnom kraju, netaknute prirode i klime koja je izlečila i one od najtežih bolesti, do onih koje čovek, katkad, ni sam sebi ne može dokučiti pa ih naziva nekom nevidljivom silom koja ih vuče.
– Sve to što ste nabrojali, i ono posebno zadovoljstvo, unutrašnje ispunjenje koje čovek može osetiti samo tamo gde se sa svim može poistovetiti, čak i tamo gde nikoga nema. Pre deset godina imao sam moždani udar, i doktor mi je rekao da moram što hitnije ugraditi pejsmejker. U iščekivanju toga ja se pokupim i dođem u moj Radljevac. Nakon par meseci, kada sam ponovo došao na kontrolu, doktor se našao u čudu govoreći mi kako je stanje takvo da mi pejsmejker uopšte ne treba. Šta se desilo ja ne znam, ali znam da kada ja sednem u ovu svoju avliju, kada osluškujem prirodu i gledam ove njive, reku, imam osećaj da mene to uistinu leči. Dok orezujem svoje šljive, loze, orahe, ja ne radim već uživam, a još veće mi je zadovoljstvo što sve ovo vole i moja deca. Nedavno me zove sin u Banjaluci i pita gde su ključevi od kuće u Radljevcu i kaže kako će ovamo. Ja ga pitam što sad ide, zima je, nikog nema, nema ni televizije ni interneta. A on mi na to kaže da mu ništa od toga ni ne treba, da ide par dana da se odmori i uživa u miru koji ovde ima – zadovoljno će Gojko.
Još uvek veruju da će se život vratiti
U Radljevcu bi se i danas moglo lepo i pristojno živeti, samo da je ljudi više, kaže nam Gojko.
– Ovde ima vode, i polja i brda, i klima nigde nije kao ovde. Sve je čisto i nezagađeno, svašta se može proizvoditi. Samo da mi je pedeset godina bar, isti trenutak bi se vratio makar i sam, iako i supruga voli biti ovde. Problem je što su godine uzele svoje, a starijim ljudima nije lako živeti u pustom selu. Sve dok sam mogu voziti auto, meni je lako i ja znam kakva će biti moja relacija i šta ću raditi. Posle toga uzdaću se da će me sinovi dovoziti, pa neka me ostave barem nedelju dana pre nego što opet dođu po mene – šaljivo ali ipak istinito ispoveda Gojko.
Još neko vreme sumirali smo uspomene na protekla vremena, pričali o danima kada je Gojko sa vršnjacima peške odlazio u osmi razred u Plavno čak, o surovim zimama i visokim snegovima kada je bilo nemoguće doći ni do prve komšijske kuće, o tunelima koje su kroz sneg kopali da bi se moglo iz kuća izaći, o vodi kojom je ovaj kraj obilovao pa njegovi stanovnici nisu imali potrebu za gradskim vodovodom, o skromnim kamenim građevinama i malim prostorijama u kojima je zajedno spavalo i po sedmoro ili više članova jedne porodice, i svega je bilo neuporedivo manje nego danas samo je zadovoljstva bilo neuporedivo više.
I tu vreme proleti kao treptaj, a dan ubrzano odmiče gubeći se kao Suncu pri zalasku. Gojko odlazi da založi vatru za večernju uru što dolazi, a Nikola uz Radljevac svojim putem ka Bajićima. Tišina opet zavlada selom, samo Radljevac rečica svojim šumom ne dozvoljava da sve zaćuti i zamiruje.
Mnogo je vode proteklo tim kanjonom i ko zna koliko će još dok se nešto ne promeni, ali vera da će takva vremena ipak doći nije nestala, jer ovdašnji ljudi, baš poput prirode i gena koji su ih odredili, nikada nisu odustali i ne odustaju, sve dok je i poslednjeg među njima.
