Svi smo građani i svi imamo pravo glasa. Iako se u političkom smislu očekuje da države više nemaju samovoljne vladare, već delegate, u našem ekonomskom životu to je sasvim suprotno. Podrazumeva se da vlasnici preduzeća polažu pravo na samovolju, a radnici ne poseduju pravo glasa.
Ekonomska demokratija je negacija ovog stanja i poziv da se zamisli budućnost u kojoj radnici upravljaju svojim kompanija i sami uređuju svoje uslove rada. Ova ideja se pojavljuje na oba krila političkog spektra. Demokratska preduzeća postoje širom sveta i zapošljavaju milione ljudi. Njihovi radnici su vlasnici svojih firmi i njima upravljaju demokratski, usmeravajući svoju sudbinu na isti način kao što usmeravaju sudbinu svojih država – svojim pravom glasa.
Ako vam se ovaj koncept čini previše dobrim da bi bio istinit, niste jedini. Već vekovima postoje kritike, što zdravorazumske, što akademske. Neke od njih su se duboko usidrile u javni diskurs i doprinose tome da se ideja ekonomske demokratije odbaci kao radikalna i nedostižna. Međutim, svaki od ovih argumenata biva oboren u susretu sa realnostima postojećih demokratskih preduzeća.
Mit o slepom putniku
Racionalni zaposleni žele da rade što manje, za što više novca, dok vlasnik preduzeća želi obrnuto: da zaposleni rade što više, za što manje novca. Ovo je osnovni rezon savremenog sistema u kojem vlasnik zadržava sav profit i njime raspolaže samovoljno, dok radnici primaju (manje ili više) fiksnu platu. Stoga, jedna od prvih kritika iznetih na koncept demokratskih preduzeća je da će radnici u njima, bez vlasnika koji bi ih pogurao da budu što efikasniji, biti skloni neproduktivnosti i time uništiti preduzeće.
Najjasnija forma ove kritike dolazi u obliku „slepog putnika“, fenomena koji se odnosi na pojedince koji koriste zajednička dobra bez da plaćaju za ista, odnosno bez da ulože rad
Bivajući najstarija, ova kritika je i najlakša za opovrgnuti, jer samo postojanje dugovečnih demokratskih preduzeća pokazuje manjkavosti ovakve logike. Među primerima su Cooperativa Ceramica d’Imola, nastala 1874. godine u Italiji, stogidišnja zadruga Uralungal Labour Contract Co-operative Society, osnovana 1925. godine u Indiji, i najveća zadruga na svetu, Mondragon, osnovana 1956. godine u Španiji.
Istina, u današnjim uslovima radnik koji ne vidi nikakvu dobit osim svoje plate nije motivisan da ulaže više napora nego što mora da bi preduzeće napredovalo, jer njegova plata ne zavisi od profita. To nije slučaj u demokratskim preduzećima, gde su radnici jednaki suvlasnici i jednako učestvuju u deljenju profita. Istraživanja ukazuju da radnici u demokratskim preduzećima osećaju veće zadovoljstvo na radu, rade jednako ili, u nekim industrijama, više produktivno nego u tradicionalnim, kao i da kontrolišu i ispravljaju jedni druge, bez potrebe za menadžerskim nadzorom, svesni zajedničkog interesa.
Mit o neodrživosti
Česti su zaključci da će radnici biti sebično samovoljni po cenu opstanka preduzeća. Uostalom, zašto radnici ne bi sebi isplatili sve veće plate, kada već mogu da glasaju o tome? Ostaje, stoga, pretpostavka da mora postojati neki preduzetnik, lično odgovoran, koji će gurati kompaniju napred, donositi teške odluke i podsticati inovativnost.
Međutim, i ovde realnost pobija kritiku. Istraživanja ukazuju da su demokratskih preduzeća otpornija na ekonomske krize od tradicionalnih jer su, suprotno očekivanjima, radnici u njima spremniji da izglasaju niže plate, ako to znači da neće biti otkaza. Pošto demokratska preduzeća dokazano pružaju visoku sigurnost i veće zadovoljstvo u radu, više slobodnih dana bolovanja, trudničkog i porodiljsko, ovaj fenomen takođe povećava konkurentnost u periodima tokom i nakon krize, jer zadržavaju kvalitetne kadrove i proizvodne sposobnosti. Ovo je u suprotnosti sa tradicionalnim kompanijama u kojima tokom kriza često dolazi do otpuštanja da bi se zadržale konkuretne plate preostalih radnika, što ne samo da umanjuje sposobnosti firme da se izbori sa krizom, već i povećava nezaposlenost sa kaskadnim negativnim posledicama za ekonomiju.
Inovativnost u nauci, pa i u privredi, retko je kroz istoriju zavisila od napora jedne osobe, već kroz zajednički rad mnoštvo visokomotivisanih individua. Isto tako, inovativnost demokratskog preduzeća može da se osloni na veći broj preduzetljivih radnika koji će nuditi nove ideje i rešenja u zajedničkom interesu i dogovoru.
Mit o rastu
Česta zamerka odnosi se i na maksimalni opseg. Istina je da je većina zadruga na svetu, kao najčešće forme demokratskog preduzeća, mala. Jasno je da je lakše organizovati demokratsko preduzeće kada u njemu radi nekolicina ljudi ali da to postaje značajno teže kada preduzeće poraste na hiljade radnika.
Hijerahija koja nastaje u velikim korporativnim strukurama je bezlična i nesaglediva. Linije menadžera nižu se jedna za drugom u piramidi koja se penje do direktora ili samog vlasnika. Da li je ovo moguće izbeći?
Odgovor je da jeste, ali treba priznati da je ova kritika osnovana. Očuvati demokratiju u preduzeću sa 10 i 1000 radnika nije isto, a razlog je sličan kao i kada su u pitanju direktno-demokratski zborovi naspram reprezentativne parlamentarne demokratije države od šest miliona ljudi.
U jednom trenutku postaje nemoguće da svaki radnik bude upoznat sa svim problemima koji se javljaju, pa se određena pitanja moraju delegirati. Stoga, isto kao što u državi građanin bira svoje delegate da se bave pitanjima kojima se neko mora zasebno posvetiti, radnici biraju svoje menadžere i direktore, držeći ih odgovornim za svoj rad.
Uvođenje ovakve strukture stvara prilike za podrivanje demokratskog karaktera preduzeća, ali postoji mnoštvo primera preduzeća koja su uspela da se adaptiraju i rastu uprkos ovim izazovima. Metode kao što su godišnji finansijski izveštaji, konsultantske usluge kontrole, mesečni sve-radnički sastanci, jasan sistem za pružanje komentara i kritika vođstvu, kao i aktivna integracija novih članova, koriste se radi sprečavanja koncentracije moći i gubljenja fleksibilnosti strukture.
Mondragon se smatra najvećom zadrugum na svetu sa svojih sedamdeset hiljada zaposlenih vlasnika koji poseduju svoje preduzeće. Zapravo, ovo nije sasvim istina, pošto Mondragon uopšte nije jedna kompanija već korporacija, odnosno demokratska federacija preko dvesta manjih zadruga. Zahvaljujući umrežavanju ovih zadruga u jednu veliku federaciju, oni su uspeli, na isti način kao u državnim federacijama, da svoju demokratiju podignu na još viši stupanj delegiranja, obezbeđujući strukturu koja može da raste i razvija se i u budućnosti.
Gde su?
Ako su demokratska preduzeća bolja za radnike, održiva, imaju potencijala za rast i uspešna su na tržištu, pitanje „gde su“ se samo postavlja. Ovde realnost, naizgled, pobija sve pozitivno što je dosad navedeno o demokratskim preduzećima, jer očigledno postoji neka skrivena mana koja sprečava da se demokratska preduzeća približe značajnom procentu svetske ekonomije.
Zaista, mana postoji. Ona sistemska ali ne i nepremostiva. Da bi se preduzeće osnovalo, potreban je kapital. Taj kapital najčešće ne može da obezbedi sam preduzetnik sa idejom, niti pet preduzetnika sa istom idejom, već ga pružaju veliki investitori. Oni zauzvrat traže ulog i povraćaj investicije. Pošto su demokratska preduzeća po definiciji u većinskom vlasništvu sopstvenih zaposlenih, prostor za ulog je mali, a povraćaj investicije je sporiji nego u tradicionalnim firmama. Kada se tome doda činjenica da nema jedne osobe koja bi preuzela rizik, već se on deli kolektivno, tradicionalni investitori i banke često odbijaju da ulože u demokratska preduzeća.
Poreske i druge olakšice, kao one primenjene u Italiji i Francuskoj, olakšavaju osnivanje demokratskih preduzeća. Zakonskom regulativom ona bivaju legitimizovana i podesnija investicijama.
Međutim, suštinsko rešenje je ono koje omogućava radnicima da bez kapitala preuzmu već postojeća preduzeća. To je moguće kroz eurESOP model koji je razvijen u Sloveniji od strane Instituta Ekonomske Demokratije (IED), čiju primenu podstiče odnedavno usvojen zakon. Preduzeća mogu bez promene strukture da se pretvore u demokratske kompanije postepenim otkupljivanjem postojećih vlasnika. Kapital za ovo otkupljivanje dolazi iz budućih prihoda samog preduzeća, tako da radnici sopstvenim radom otkupljuju svoje firme. Uz zakonsku pomoć u vidu poreskih olakšica ovaj proces postaje primamljiviji vlasnicima od puke prodaje na tržištu.
Možda najuspešniji primer primene ovog modela je Inea, proizviđač naprednih mašinskih delova iz Slovenije. Ovo preduzeće je započelo svoj život 1987. godine kao samoupravljačko preduzeće, ali je posle nezavisnosti Slovenije postalo regularni d.o.o., a radnici preduzeća su postali njeni deoničari. Međutim, kako su prošle tri decenije, radnici su odlazili u penziju, prodavali i kupovali deonice, a Inea se našla u situaciji gde ovo vrlo uspešno preduzeće odavno ne poseduju njeni zaposleni, već spoljni vlasnici.
Menadžment preduzeća i zaposleni su se tada zajedno opredelili za eurESOP model i time otkupili svoje preduzeće. Ovim su ne samo postali vlasnici, već se osigurali i od ponavljanja prethodno navedenog scenarija. Pošto se eurESOP model zavisi na postojanju zadruge koja će u ime radnika posedovati matično preduzeće (tkz. holding zadruga), a samo trenutni radnici mogu biti članovi zadruge, sada je garantovano da će Inea i u sledećim godinama ostati 100% u vlasništvu svojih zaposlenih. Novi zaposleni postaju suvlasnici, stari bivaju otplaćeni i napuštaju svoj vlasnički udeo i niko ne može biti više vlasnik od onog drugog. Direktor i glavni menadžer su sada izborne pozicije, a nadzorni odbor firme takođe izglasavaju radnici.
Inea je model onoga čemu svako preduzeće može da teži, bez obzira na industriju ili broj radnika, kojih u slučaju Inea-e ima preko 100. Inea je takođe vrlo uspešno preduzeće, pružajući ključne delove za velike svetske korporacije u automobliskoj i energetskoj industriji, a bila je i finalista za izvoznike godine 2023.
Pritom, njen transfer iz tradicionalnog u demokratsko preduzeće postignut je bez zakona koji je sada uveden i za koji se očekuje da će značajno olakšati buduće eurEsop-e. Sličan zakon je pre svega par dana jednoglasno donet i u Danskoj, gde je jasno postavljeno da se može živeti ili u društvu velikih ekonomskih razlika, ili u demokratiji, jer su međusobno isključiva.
Ekonomska demokratija predstavlja potentan, pravedan i održiv model za razvoj privrede i društva, sa sposobnošću da ispravi važne manjkavosti trenutnog ekonomskog sistema. Međutim, da bi se taj potencijal ostvario, da bi izolovani primeri prerasli u širu praksu, potrebna je volja i odgovarajući okvir. Potrebno je prepoznati da je pravo ljudi da se pitaju o sudbini svog preduzeća jednako onom da se pitaju o političkoj sudbini svog društva. Svi smo radnici i svi imamo pravo glasa.
